Из медија
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић у Јутарњем програму Радио Телевизије Србије говорио о фемициду, правима радника, слободи медија у Србији
Осам жена је убијенo у породичном насиљу од почетка године. Број је можда и већи, јер не постоји званични регистар. Вероватно су жртве насиља у породици могле да буду заштићене. Како? О томе у наредним минутима разговарам са Зораном Пашалићем, заштитником грађана. Добро јутро и хвала што сте гост Јутарњег програма. Често чујемо и од Вас да као друштво и као појединци морамо да имамо нулту толеранцију на сваки вид насиља, посебно породичног. Шта као појединци, шта као локална заједница, шта као друштво можемо да урадимо, пре свега као добре комшије, треба да урадимо када приметимо да се насиље дешава у нашем окружењу?
-Да реагујемо и то да реагујемо моментално. Често се реагује тако што се каже да је то породична, приватна ствар и да једноставно људи не желе да се мешају. Не само комшије, него често и родбина, често ни најближи сродници не реагују, а постоји лош однос који се реперкутује кроз насиље, кроз једну јако лошу ситуацију између супружника и, нажалост, у одређеним ситуацијама се завршава трагично.
Прошле године је 28 жена убијено у породичном насиљу и најчешће након тога чујемо и да су окружење и комшије имале информације о нарушеним партнерским односима, о свађама, о насиљу које се дешавало, али да просто то нико није пријавио. Зашто такве информације често тешко долазе до надлежних?
-Долазе тешко, јер једноставно неће нико да говори о томе док се не деси тај стравичан или трагичан догађај, да дође до убиства. И то је највећи проблем. То није само проблем нашег друштва. Ви сте поменули број 28 убијених жена на 6 милиона и 800 хиљада становника. Италија на 60 милиона има преко 200 и нешто. То је једна појава која у свим земљама се дешава и на коју треба посебно обратити пажу. Јер постоје четири главна мотива за убиство. Када се говори о убиству партнера, супружника, постоји четири главна мотива. Првенствено бес. Дугорочно насиље, лош однос, свађе које се могу видети и од стране комшија, а и од стране оних који морају да брину по службеној дужности као што су центри за социјални рад или полиција или они који треба да воде рачуна када до таквих појава дође и када се оне у почетку или зачетку примете. Други разлог је могућност да супруга или партнерка напусти заједницу. То је други мотив за убиство. Трећи, љубомора, често потпуно ирационална. И четврти је склоност ка самоубиству. Многе такве ситуације се завршавају трагично убиством жене, а потом самоубиством, али базично када су се анализирали ови случаје видело се да је склоност ка самоубиству од стране убице била један од узрока. Затим има још много економских, и било којих других разлога, али ово су четири кључна разлога због чега долази до убиства. Ако кренемо од првог, то је бес, лоши односи, то је неко морао да примети и тај неко је мора да реагује. Ја углавном, када говорим о томе, указујем да на оне који су сигурно били сведоци неких претходних лоших односа, а на то нису реаговали, на тај начин би могли да предупреде трагичну ситуацију, односно убиство. Због тога треба и правити разлику између фемицида и уксорицида, јер фемицид, и то сам стално наглашавао, често сам због тога доживљавао и критике, је убиство жене од стране мушкараца зато што је жена. Значи, та жена нема идентитет за убицу. Нема често, односно у 99 одсто случајева, никаквог односа. Он је убија јер мрзи жене. Овде је друга ситуација. Код уксорицида постоји лош партнерски однос. Без обзира, брачна или ванбрачна заједница, која има своју предисторију. У том периоду, док не дође до трагичне ситуације, она има појавне облике које морају да се испрате, на њих мора да се реагује. Ако би се говорило о мењању казнене политике, онда треба санкционисати оне који су били дужни да то примете. Значи, по службеној дужности, да тако назовем, или они који су знали за ситуацију, а апсолутно нису реаговали. Направићу само, извињавам се, само једно поређење. Ако неко падне на улици, па хоћете проћи поред њега и нећете му помоћи? Па свакако ћете му помоћи. Ово је ситуација истоветна томе. Ако чујете да неко доживљава насиље, морате реаговати.
Али да ли постоје сви законски оквири да се пријави насиље за оне који примећују да се то дешава у њиховом окружењу, али и за оне који трпе насиље? Да ли су жене охрабрене одређеним законским регулативима?
-Јесу. Оне јесу охрабрене, али се поставља једно друго питање. А то је питање економске природе. Када жена напусти заједницу у којој често није у радном односу. Како она себи, најчешће и својој деци, да обезбеди једну пристојну или једну нормалну егзистенцију? То је оно о чему друштво мора да се позабави. Јер често жене остају у заједници. Постоји чак светски просек да жене седам пута одлазе и враћају се у заједницу да би на крају коначно напустиле насилника, а да је разлог томе управо економске природе.
И дакле, овде говоримо о реаговању жртава насиља, али и окружења, али и о реаговању надлежних институција. Пре две недеље сте на основу пре свега информација из медија, а после случаја да је муж након свађе убио супругу и покушао самоубиство, покренули поступа контроле законитости и правилности рада Покрајинског секретаријата за социјалну политику, демографију и равноправност полова и Министарства унутрашњих послова. Ви сте им дали рок од две недеље да вам одговоре на која питања?
-Да, сад истиче. Које су питања? Па то је оно што сам навео. Постоји службена обавеза тих органа да прате на територији на којем су надлежни ситуације у неким нарушеним односима. Најчешће одговор је да се није знало за те нарушене односе. Али када ми уђемо дубље у проблематику, видимо да су ипак постојале индиције да је однос између партнера, могу бити и супружници, и ванбрачна заједница, да је лош био однос и да се он морао регистровати у стране баш ових институција којима се ми обраћамо и да је пропуст у једном добром броју случајева код њих.
Да ли је било пропуста у овом случају?
-То ћемо видети. Још нисмо добили одговоре, али то ћемо видети. На основу тога ћемо реаговати и онда покрећемо поступак према обе институције, односно према центру за социјални рад, али и према полицији, да видимо да ли су они имали сазнање. Ако су имали сазнање, зашто није уследила реакција? Јер постоје, да не бих враћао на трагичне ситуације, много случајева када су имали одређена сазнања, али нису правовремено реаговали.
Неколико пута сте се оглашавали претходних дана. Био је Међународни празник рада, али и Дан слободе медија. Иницирали сте измене и допуне закона јавном реду и миру, чија би примена омогућила да се увреде и претње новинарима изречене у јавном простору, а посебно путем друштвених мрежа, прекршајно санкционишу. У којој фази је та Ваша иницијатива?
-Та иницијатива је, односно цео тај нацрт прописа, односно измене и допуне са образложењем. Дат је једном, да кажем, делу владе, односно једној радној групи која се бави заштитом новинара са циљем да се, постојећи закон о јавном реду и миру, измени. Јер ви имате у том закону насилничко понашање, а имате насилничко понашање управо преко друштвених мрежа, првенствено упућено новинарима, то је једно учестало вређање, које није санкционисано ни на један постојећи начин, и то охрабрује насилника, да користећи ту своју врло лагодну, морам тако да назовем, позицију. Невероватан број случајева користи да би сипао, не постоји други до овог колоквијалног израза, увреде, да би нарушавао практично нечији интегритет. И то мора бити санкционисано. Ми знамо да ће се ту појавити случај да ће неко рећи, па добро, неко је можда за мојим рачунаром то практично упутио, али то нисам ја. И онај ко не даје информацију да је са његовог, назваћу уређаја, дата информација која је увредљива, такође би требао бити санкционисан. И то се налази у изменама и допунама које смо ми предали.
А када је празник рада у питању, сведоци смо да недостаје дијалог између послодаваца и запослених у решавању радних спорова. Што је потребно да би се предузимале адекватне мере према послодавцима који крше права запослених? Да ли вам се обраћају запослени?
-Не. И то је највећи проблем, јер ми смо ту посредни. Ми не можемо директно да имамо контакт са послодавцем, него имамо контакт са инспекцијом рада који има контакт са послодавцем, односно која проверава да ли је послодавац заиста у оквиру закона и односно у складу са законом учинио оно што су његове обавезе. То се углавном дешава када су у питању велики случајеви. Кад кажем велики, рецимо случајеви са великим бројем радника или случајеве за које се јавност заинтересовала, као што је био случај приликом изградње, то је мислим месецима био предмет фокуса јавности, са радницима који су радили на изградњи фабрике Линг Лонг у Зрењанину, где се ишло од неадекватних услова рада па до трговине људима као кривичног дела. Ми смо се тиме озбиљно, озбиљно позабавили и дошли смо до тога да је морала да реагује Инспекција рада на одређене пропусте који су постојали.
Грађани иначе најчешће пријављују злостављање на раду, незаконит престанак радног односа, неплаћен прековремени рад, ускраћивање права на плаћани годишњи одмор и неисплаћивање доприноса за социјално осигурање. А да ли грађани довољно користе постојеће законске могућности за заштиту својих права?
-Не користе, зато што многи не знају. Зато је наша институција једна од институција којој треба да се обрате и ако ништа друго, да бар добију адекватан савет коме треба да упуте те притужбе и да ћемо ми свакако испратити ако је упуте Инспекција рада. Ми ћемо свакако испратити рад Инспекције рада да ли реагује правовремено и да ли је заиста обавила ону обавезу коју има по закону.
Хвала најлепше на овом гостовању.
-Хвала вама.
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић у Јутарњем програму говорио о инклузивном образовању, правима деце која живе и раде на улици
О инклузивном образовању, правима деце која одрастају на улици, о малој Данки у прегледу тема дана говори нам Зоран Пашалић, заштитник грађана. Добро јутро, добро нам дошли.
- Добро јутро и хвала на позиву.
Ево, крећемо од вести која је и даље ударна вест у свим нашим вестима. Потрага за телом мале Данке и даље траје. Претражује се шири атар села Злот од 50 км, сада и 50 припадника жандармерије се прикључило тој истрази. И заиста велика, велика мука и несрећа која је задесила породицу мале девојчице, а видели смо и начин извештавања од када је она нестала, какав је био. Да ли можемо да научимо нешто из тога? Да ли можемо да будемо увиђавни према онима који пате и који су доживели трагедију?
- Хвала за ово што сте ме питали, оно што сте констатовали. С обзиром да Заштитник грађана је институција која већ јако дуго инсистира на томе да извештавање буде заиста у складу са оним шта је потребно, а то је да се јавност информише, али не да се од тога прави сензација и да се од тога практично секундарно виктимизује жртва ако је жива, а ако није жива, онда њена породица. Више пута сам у пракси чуо сада да набрајам случајеве који су били у жижи јавности где је практично то такво извештавање више повредило и жртву ако је преживела догађај који је се десио, а свакако њену породицу, а могу да кажем слободно, и грађане, јер једноставно, то назваћу га можда превише оштро, сензационалистичко извештавање често има контраефекат и не видимо ту сврху осим да се добије медијска пажња, односно да се изазове интересовање за одређену медијску кућу.
Оно што ме занима, Ваше мишљење, да ли они који то раде уопште обраћају пажњу на апеле да то неког повређује или не? Да ли они који су пристојни медији обраћају пажњу на то већ и по неким стандардима, новинарским и људским и моралним начелима, а они који то раде, да ли има вајде?
- Ја то не знам, али знам једно: да смо ми више пута апеловали и да то баш није дало неки резултат.
Приближава се и годишњица масакра у Рибникару, Дубони, Малом Орашју. То је нешто што је оставило траг на све нас, што је обележило једну и школску генерацију, и младе људе у тим селима у којима су, и све оне који живе у тим селима у којима су страдала деца и млади људи. Да ли смо из тога нешто научили?
- Из тога морамо много да научимо да нам се таква ситуација не би поновила. Односно да узмемо у обзир само једно, а то је да је после тог страшног догађаја, малолетни учинилац тога дела практично имао јако велику подршку на друштвеним мрежама. У почетку је то било четири хиљаде деце које су му давале подршку. Шта то значи? То значи да морамо врло да поведемо рачуна о свим генерацијама да се не би ово поновило. Ја сам то рекао одмах по догађају, ево има годину дана ће бити сада у мају месецу, јер оно што морамо да урадимо, а то је у оквиру и образовања, било оно инклузивно намењено деци са посебним потребама или изразито талентованој деци, а то је да деца заиста живе у реалном свету, а не у виртуалном свету. Јер тај виртуални свет у којем деца бораве јако дуго и добар део дана и свог слободног времена чак, и у оно време када за то заиста није примерено, доводе до тога да деца размишљају на начин који ја мислим да је потпуно погрешан.
У петак је обележен и Међународни дан деце која живе и раде на улици. Огласили сте се и поводом тога. Чули смо Вас, е сада оно што занима све, да ли постоје статистички подаци о броју те деце и оно што нас још више занима, како да им помогнемо?
- Што се тиче статистичких података, они постоје само онда ако су се та деца бавила искључиво просјачењем, па се онда то евидентира као једна врста деликта. Али, оно што је нама битно било увек, а то је да то деца не могу да ураде сама, да неко мора да ту децу потакне. Мислим, раде они и сами, али највећи број случајева се односе на то да неко организује ту децу и да, ја могу то слободно да кажем, радећи посао који сам радио пре овога, да што се тиче самих организатора, они су јако ретко падали под удар закона. То је један од начина. Други од начина је да се тој деци заиста реално помогне, односно да се сагледа њихова ситуација. Да ли та деца имају некога ко би могао да се брине на њима? Ако немају, свакако друштво мора да преузме бригу у целости о њима.
Данас представљате и посебан извештај о спровођењу инклузивног образовања, детаљније о томе биће више речи у Палати „Србија“. Шта ви можете у овом тренутку да нам кажете? Да ли ту има неког помака, да ли ту има неког напретка и који су основни проблеми, највећи проблеми?
- Помака има и те како. Оно што је нама важно то је да се заиста види колико деце има потребу за таквом врстом образовања и оно што је најважније да се разбију предрасуде. Значи идемо у два правца, то је да се разбију предрасуде према тој деци.
Какве су нам предрасуде?
- Предрасуде су једноставно, та деца се сматрају као, то је један и од дефиниција, деца које имају посебне потребе и често се оне јако тешко имплементирају у тај систем наставе, због тога и она има посебне видове, али увек када говоримо о томе, поред тога морамо узети у обзир да под такву врсту наставе спадају изразито талентована деца и на њих морамо обратити пажњу и једноставно дати њима адекватно образовање јер више пута смо ми дошли до сазнања да постоје деца са заиста изразитим талентима којима је уобичајени начин похађања наставе не испуњава њихове потребе, да будем најједноставнији, који кажу да им је досадно. Због тога требамо радити у два правца. Једно је деца која имају посебне потребе, на коју требате посебно обратити и пажњу због одређених карактеристика које оне имају, а такође она деца која имају специфичне таленте.
А какви су нам образовни капацитети за то, наставни кадар, школски систем? То јесте доста комплексна тема. Због тога ће се и наћи у Палати „Србије“, Ви представљате. Да ли постоји конкретан план који могу да подрже сви ти капацитети које ми имамо у Србији?
- План постоји, али једна ствар је план, друга ствар је реализација плана. Све теме које сте данас практично изнели се своде на образовање деца. Без обзира да ли је оно са односе на њихово, јер увек заборављамо, није само образовање, образовање је и васпитање. То је оно што је суштина школе. Морамо обратити посебну пажњу и ту не можемо заиста да говоримо о томе да нема капацитета, нема довољно наставног кадра, јер ако у нешто требамо да уложимо то је у децу.
Слажем се са вама ако могу тако да кажем. Да видимо о чему пишу данашње новине.
Приштински екстремиста Аљбин Курти наставља прогон Срба на Косову и Метохији. Упуцали су га с леђа, а сада га ухапсили. Срећко Софронијевић је и Звечана ухапшен на прелазу Брњак за викенд пред женом и двоје деце и одведен у Приштину. Тзв. косовска полиција терети га за кршење уставног поретка Косова због учешћа на мирним протестима против зулума Косовских Албанаца. А ти исти бандит, пишу у новинама, пуцали су на њега с леђа и оштетили му плућа. Ово је један у низу догађаја који прате Србе на том подручју ево већ дужи временски период.
- Нисмо хтели да то буде посебно медијски запажено, јер нам то није била идеја, није нам сврха било то. Када смо приликом протеста Срба који су ухапшени на начин који је потпуно неадекватан начин на који се неко лишава слобода, смо се упутили на 106 адреса молбу да се обрати пажња и заштите права Срба на северу Косова и Метохије.
106 међународних адреса.
- Да, извињавам се, 106 међународних адреса. Оно што нас је разочарало је то што смо добили одговор само са три. Пазите, ми смо практично упутили такву врсту обраћања где смо тачно описали са доведеним доказима на 106 адреса међународних институција који се баве заштитом људских права. Слично је као што је институција Заштитника грађана и добили смо одговор само са три адресе. То је било поражавајуће.
То је био неки пристојан одговор или одговор који је подразумевао неку реакцију?
- То је била нека реакција, али више у домену пристојног. Добро сте то дефинисали. Више оно што би се рекло нека пристојна куртоазна реакција.
Реакција, да, оно што сте написали. Враћамо се на тему деце. Сваки трећи ученик учествују у тучи, барим једном годишњи, истраживање Института за јавно здравље о деци школског узраста. Деца и млади одрастају у култури насиља у којој је агресија свеприсутна. То истиче психолог Ана Мирковић. Ево проценат ученика који су доживели дигитално насиље. То могу да види и наши гледаоци сада на овој графици. Како вама то изгледа? Уз све напоре које нам се чини да свако од нас и као појединац мора да уложи, али да се и предлажу негде и на највишим нивоима, да ипак се тешко, тешко излази на крај са насиљем у школском узрасту?
- Видите, насиља међу децом било је увек. То сам више пута истицао. Сада различите су то били облици, али оно што је битно у овом моменту, да ли деца схватају последице свог дела, да ли деца разумеју шта то значи када су насилни, било на било који начин, поготово преко друштвених мрежа, односно када се то ради у једном, да кажем, ирационалном свету. Мада свакако и оно што се дешава конкретно, где се конкретно деца међу собом повређују. Оно што је важно, а то је да се деца заиста упознају са тиме и да и школа, а и родитељи преузму одговорност. Када говоримо о одговорности, не мислим на кажњавање. Никад кажњавање није довело до резултата оних који ми желимо. Дугорочних не, него је то спрега свих могућих активности спрам деце, јер оно што сам вам рекао на почетку овог прилога, то је да се поставља питање колико су они свесни шта њихове радње које последицу изазивају. Јер тај виртуални свет у коме се деца крећу и реални свет често изазива да се деца апсолутно не сналазе, односно да мешају, да тако кажем колоквијално, та два света и да једноставно последице тешко могу да сагледају. Друштво је, школа је, родитељи свакако на првом месту су они који морају да их у то упути и да их упозоре.
А да ли родитељи избегавају да одведу дете код психолога? Не причамо о психологу у школи када га наставник или учитељ због недоличног, непримереног понашања пошаље код психолога. Да ли је та пракса заживела код нас? Многа истраживања у свету показују да има ефекта.
- Ефекта свакако има, али се сад ту поставља питање колико родитељи имају поверења и колико постоји оно што се зове презаштићеност деце.
Моје дете није криво.
- Моје дете није криво, моје дете је у праву, моје дете је изазивано. Више пута сам то чуо, али има још једна ствар која је врло битна. На такве ситуације не треба реаговати панично. Често су неке ситуације које су се десиле изазвале општу панику, тако да се на много блаже облике, не баш примерених односа међу децом, реагује на неадекватан начин. Више пута је било у институцији и родитеља, а разговарали смо и са том децом, нормално уз њихов захтев, свакако не да смо ми на томе инсистирали, да је често затечено, односно да је била неадекватна реакција.
Ево имамо једну конкретну реакцију на насиље. Прикупљени су потписи за петицију да осветничка порнографија постане кривично дело, порно уцена, тешко може да се докаже, а грађани за неовлашћено објављивање слика могу приватно да гоне починиоца. Многе земље познају осветничку порнографију у закону, а од суседа санкционишу је Хрватска и Црна Гора.
- Па видите. Свакако може да се унесе у кривични закон као кривично дело, али сад се ту поставља суштинско питање. А то је, шта би све онда морали да унесемо у кривичне законе као кривично дело? Да се разумемо, апсолутно сам за то. Али треба сагледати уопште могућност манипулације на друштвеним мрежама и, нормално, не ограничавати приступ, али једноставно друштво је то, да тако га назовем, које треба да ту изврши адекватну селекцију.
И ево, да овај разговор завршимо образовањем. Мада ви спајате у једну тему и сасвим је и у реду и логично васпитање и образовање, али ево, алармантни резултати ПИСА тестирања. Средњошколци у Србији не знају латиницу и ћирилицу, бројке никада не лажу, а најновији резултати ПИСА тестирања у Србији упућују на алармантну чињеницу да је већина ученика, трогодишњих средњих школа, функционално неписмена.
-То је поражавајућа чињеница. То је оно што поставља питање да ли је овакав начин образовања и овакав начин односа према деци, који, кажем, не подразумева само образовање, него образовање и васпитање, адекватно са савременим потребама деце. Кад кажем савременим, то не значи по сваку цену децу образовати у неком техничком духу, већ оно што ми мислим да је много важније, а то је у неком духу међусобних односа, адекватних, па самим тим и да се овакве ствари не би десили.
Кад смо говорили о инклузивном образовању, поменули сте да деца имају посебне таленте на које би требало да се обрати пажња. Претпостављам да би то било добро урадити и у основношколском образовању. Да ли је потребно да сви уче баш све у потпуности и да ли је потребно да родитељи инсистирају на свим петицама?
- Ма, то је једна отворена тема која има везе, много има везе са овим догађајима које сте поменули, које се деси у школи Владислав Рибникар. Али то није тема данашњег прилога. Вама хвала, заиста. Јутарњем програму се захваљујем, јер га ја свакодневно гледам. То је што се истичу деца, истичу се деца која су постигла одређене резултате. Знате колико то и деци значи. У сваком погледу мотивација је најважнија, јер немате већу мотивацију него када они заиста буду стављени на место који им припада и када заиста су истицана у погледу онога што су постигли.
И када нас чине тако поноснима. Хвала велико што сте били гост Јутарњег програма.
Хвала вама најлепше на позиву.
У прегледу тема дана гост јутарњег програма био је Зоран Пашалић, заштитник грађана.
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Јутарњег програма Радио телевизије Србије.
Статистика која нас забрињава од почетка ове године у Србији је убијена 31 жена а претходних година у просеку сваке две недеље најближи члан породице убије једну жену. Шта друштво и свако од нас може да уради да би се жене заштитиле? Због чега фемицид није посебно кривично дело, и зашто се не успоставља независно државно тело за праћење фемицида? Ко штити жену од насилника и да ли су њихови животи мање вредни? Са нама је Зоран Пашалић заштитник грађана. Добро јутро господине Пашалићу. Много питања, тешка тема и то је тема која је ваша и наша свакодневица. Каква је ситуација, због чега су жене у тој мери жртве?
- Првенствено, хвала на позиву и добро Вам јутро. Жене су жртве насиља у породици најчешће, па се самим тим то реперкутује на крају у великом броју случајева тако што се жена и лиши живота од стране партнера или супружника или бившег партнера. Израз фемицид није најадекватнији у овој ситуацији, израз фемицид је својевремено дала као и дефиницију фемицида Дајана Расел позната феминисткиња која је рекла да је убиство жене од стране мушкарца само зато што је жена - фемицид, то би отприлике значило да неко убија жену само зато што је женско пола, али то би било врло поједностављено и тако би се лакше решавали случајеви фемицида, јер би се неко ко без обзира на идентитет жене лишава њу живота врло лако карактерисало. Ово је далеко, далеко комплекснији однос, однос двоје људи, однос партнера, супружника или било какав однос који мушкарац и жена успостављају где се на крају завршава овако трагично, а то је убиство жене.
Тај однос је свуда у свету, чини ми се, сличан бар према статистичким подацима до којих смо ми дошли, а ти статистички подаци говоре да на сваких 11 минута глобално гледано буде убијена једна жена, у Србији осам од десет жена је убио бивши супружник, партнер или садашњи, или неко од чланова породице и знамо, такође, по истраживањима да сумња у истраживање убиства жена најчешће се сумњичи партнер и најближи чланови породице, мушкарци. Да ли то значи да благовремена и ефикасна реакција институција би могла да буде унапређена, па до тога не долазе тако често кад већ имамо те податке, какав је тај систем пријаве насиља?
- То управо то значи, али значи и нешто много значајније. А то је свако од нас ко је сведок неког лошег односа између, како сте ви рекли, супружника, партнера, бивших партнера, породичних односа, мора да, ако то примети, заиста пријави надлежним органима. Често су комшије, пријатељи знали да постоји лош однос и када се десио трагични догађај, када се десило убиство, тек онда су о томе проговорили. Поставља се питање зашто о томе нису говорили раније, зашто нису обавестили надлежне органе? Можда би, не кажем увек, али у великом броју случајева убиство било спречено. Имамо још један проблем, а то је када пре самог чина убиства не постоји никакав сукоб, кад је однос између мушкарца и жене без обзира у ком односу, по тврдњи свих који су са њима имали контакт био добар па се завршио како се завршио, тек онда имамо једну изузетно, изузетно тешку и комплексну ситуацију како овакве случајеве спречити. Зато је тај проблем, односно та трагична ситуација изузетно, изузетно комплексна и мора се индивидуализовати, мора се сваки случај посматрати појединачно и то не само од рецимо Центра за социјални рад, полиције или било кога другог, него се мора од већег броја учесника како би се на време открили корени одређеног лошег односа који се на крају, и као што сте ви рекли у великом броју случајева завршава трагично.
Овде говоримо и о нивоу образовања, и о економској зависности или независности, и о манипулативним односима партнера и о многим другим стварима, али ево преко 20 година се бавим овим послом, и врло често, чак пречесто, рекла бих, сам радила приче на ову тему, и увек је једна ствар иста: а то је тај однос, односно координација између, споменули сте, полиције, центра за социјални рад и тужилаштва, увек се каже да би могла и морала да буде боља. Каква је сада ситуација на терену, и да ли је та координација таква да може да улије поверење женама које су престрашене, уплашене и које се боје можда да пријаве насиље?
- Као што знате, Законом о спречавању насиља у породици уведене су групе за координацију и сарадњу које управо у саставу имају полицију, представника центра за социјални рад и представника тужилаца, тужилаштва надлежног који руководи самом групом. Али оно што је важно, у те групе врло често је потребно укључити саму жртву што се, то смо приметили, у великом броју случајева није дешавало.
Због чега?
- Не знам због чега. Мислим да је један део објективне природе, а то је неки став о томе да жртва можда ће бити сувише субјективна у својим исказима, а други је сам однос жртве према насилнику, који често се неадекватно успоставља по првим назнакама насиља. Оно што сам увек говорио када је у питању жртва, а то је реакција на прву ружну реч, на први шамар да тако кажем, на први начин на који неко испољава насиље према жени мора се реаговати. Не треба пустити времену или мишљењу да ће се нешто променити не знам из којих разлога. Због тога мора се у те групе укључити и жртва, мора се често укључити насилник, нормално, ако он то жели. Јер, тако када се индивидуализује сваки конкретан случај могу се очекивати добри резултати, односно да се спречи даље насиље или да се спречи оно што је најгоре а то је да се однос заврши убиством жене.
Ви заправо и потенцирате да је хитно потребно индивидуализација о којој говорите, и сада ми је јасно због тога што је свака прича, случај за себе. Да ли ми имамо довољно људи, да тако кажем, на терену, који могу да подрже ту идеју да се крене, бар да се крене што више са таквим приступом.
- Ми морамо имати довољно људи. Значи морамо имати довољан број људи који ће се бавити овим проблемом. Јер као што смо приметили тај проблем ескалира, и оно што је најважније, може се очекивати да ће он бити бројнији.
Због чега?
Зашто? Зато што дом или заједница су често и једино место где се неко опште незадовољство може испољити. Неко неће да га испољи на послу плашећи се губитка посла, плашећи се губитка неких контакта или односа и онда тамо где је најслабија карика, где се очекује да ће бити његово понашање - говорим његово у мушком роду, јер код насиља у породици они који врше насиље су првенствено мушкарци над женама, преко 90 одсто – значи где се очекује да ће неко ко трпи насиље сагласити се са тим из разлога што је то, ето ,једна заједница у којој се испољавају и добре и лоше стране те заједнице. Не, не сме се тако гледати. Као што се не сме гледати ако неко примети да у комшилуку, међу пријатељима, међу фамилијом се дешавају случајеви насиља да је то приватна ствар, како се обично каже, па то је њихова ствар, нећемо се мешати у то. Не, мора се мешати! Сад ту постоји једна изузетно тешка ситуација, да тако назовем, а то је једна клацкалица између приватног живота, између нечега што неко каже па то је наш проблем и између неког општег добра као што је спречити овакве ситуације, које се завршавају, као што сте рекли.
И ево имамо у пракси примере, Ви много боље знате о томе па можете да нам кажете у којој мери је једна ситуација у којој друга да страдају жене које никада нису пријавили насиље и насилника, међутим, страдају и оне које су пријављивале насилника, које су се чак развеле, успеле да се одвоје физички од партнера, али он их на крају нађе и нажалост, убије. Шта је решење, пријавити или…?
- Пријавити је увек решење. Ћутати или прећутати макар један, као што сам рекао, први догађај где се насиље назире или где насиља почне мора се пријавити, јер ако се то прећути, оно ескалира. То је пракса показала не само код нас у Србији него у многим земљама. Мора се пријавити одмах! Неко ће опет рећи то је та граница између нечијег приватног живота, па то је њихов живот, ја нећу да се мешам… Не! Умешајте се, јер ако се не умешате, може се десити заиста да се заврши овако како нико не жели, а то је убиством жене. Више пута сам пратио такве догађаје и у ранијим пословима које сам обављао, а то је да када се деси нешто онда сви наговештавају да је то могло да се спречи, ето знало се да су они у лошим односима, па зашто онда нисте пријавили? То је увек питање. Оно што сте ви рекли је врло важно, а где је одговорна заједница, где су одговорне институције а то је када после престанка заједнице без обзира да ли је био брак, партнерски однос, насилник који је сигурно био насилник је у заједници и наставља са насиљем, где особа која трпи насиље пријављује а притом се неадекватно реагује. Имали смо у последње време неколико случајева таквих, где је преко две године насилник или директно или индиректно преко посредника вршио насиље, и о томе се знало, а институције нису правовремено реаговале, нису препознале, нису упозориле, нису дале адекватне мере да се насиље даље спречи.
Господине Пашалићу, пролетело је некако ових чак и, рећи ћу Вам, више од десет минута, ово је тема о којој морамо да говоримо и чешће и више, тако да видећемо се врло ускоро и у јутарњем програму. Хвала.
- Нажалост на тој теми, хвала Вам, али опет морам да искористим ово време и да увек апелујем, а то је ако приметите насиље, макар оно било вербално, пријавите га, нећете погрешити.
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Јутарњег дневника Радио телевизије Србије.
Од почетка године у Србији је убијено више од 20 жена. Најмлађа жртва фемицида имала је свега две године. У појединим случајевима попут убиства жене у Пироту, а учинио је то њен бивши партнер, надлежни су нетачно проценили ризик од понављања насиља, резултати су контроле рада надлежних органа које је спровео омбудсман. Шта су препоруке за све оне који би требало да заштите жене од насиља чућемо од госта "Дневника", заштитника грађана Зорана Пашалића. Добро јутро, хвала што говорите за "Дневник". Да кренемо од ове контроле у Пироту, реч је о убиству које се догодило на Градском тргу током преподневних часова. Ви сте утврдили да је било недоследности у примени закона; дакле, упутили сте препоруку којим органима и какве препоруке сте упутили?
- Насиље у породици регулисано је са више закона. Основни закон је Закон о заштити од насиља у породици. То је практичан закон, закон који је направио мрежу. Кажем, држава је направила мрежу кроз који се насилник не може "провући", да тако фигуративно кажем, ако сви они органи и институције раде свој посао. То значи, када се први пут појави насиље у породици, без обзира каква оно буде, да ли је у питању физичко, психичко, економско, било које друго, тај насилник се мора пратити све време, прво, од стране прво свих оних надлежних органа, а на крају или на почетку од оног ко је дужан да прати, а то је Група за координацију и сарадњу коју чине стручњаци из свих области који штите жртву и спречавају насиље у породици. У овом случају то је заказало.
Ви сте утврдили да је у Пироту заказала иста ова мрежа кад је реч о процени ризика од понављања насиља. Једна од препорука коју сте упутили је да се другачије посматрају случајеви кад је било претходних пријава. Шта би то конкретно променило у поступању, шта би то променило на терену?
- То би значило да, као у овом случају који је нажалост завршио се овако трагично, када се појаве први случајеви, а овде је било више пута да је насилник, да тако кажем, узнемиравао жртву, до овог коначног трагичног епилога, и ту је било реакција најчешће и најбоље од стране полиције, али оно што је нама врло важно а то је да у тој координацији, зато и постоји група за, како се зове - координацију и сарадњу, није било адекватне процене ризика у односу на понашање насилника који је узнемиравао прво лично, после преко посредника жртву и на крају се десило то што се десило.
Још једна од препорука коју сте упутили након ових контрола је она који се односи на случај породичног насиља у Зајечару. Ту сте тражили да се деца која су сведоци насиља, третирају као жртве, иако нису непосредно били угрожени већ постоје неке препоруке да се то примењује, али да би надлежни органи били у обавези то да ураде потребна је промена закона и то је један од Ваших захтева. Какав је одговор на то?
- Одговор је позитиван, али не само промена закона, ми ћемо инсистирати на промени закона, већ и промена понашања у односу на децу која присуствују насиљу у породици. Разлози су вишеструки, првенствено то је трауматизација деце, дугорочна. Друго, пракса је показала и то дугогодишња пракса, да деца која присуствују насиљу у породици најчешће се идентификују, у свом неком будућем животу, у некој својој секундарној породици, или са насилником или са жртвом, значи узимају тај модел понашања. Због тога се мора са великом пажњом и нормално, законски да буде регулисано, водити рачуна када деца присуствују насиљу да она буду третирана као жртва и, пазите, апсолутно као жртве насиља и да на тај начин се заштити и да се санкционише то понашање насилничко, свакако.
Очекујете да ће доћи до промене закона?
- Апсолутно сам сигуран.
Ово нису једине препоруке, Ви врло често реагујете када су случајеви насеља, посебно насиља над женама у питању... Имате ли негде, неке од институција које позитивно реагују на те препоруке, има ли оних које не желе да прихвате оно што им сугеришете?
- Не можемо поделити на институције, то су случај до случаја. Реагују позитивно полиција, реагује позитивно центар за социјални рад, тужилаштво, или пак, не реагује неко од ове три наведене институције. То све зависи од случаја до случаја. Оно што је нама важно а то је да инсистирамо на доследној примени Закона о заштити од породичног насиља. Зашто? Зато што ако се свако слово, то сам више пута рекао, тог закона примењује, који је јако добар, он је мали да тако кажем фигуративно, има 39 чланова, али је регулисао све теме, да се заиста насилник нађе у тој ситуацији где не може даље да врше насиље, а да не говоримо о томе да се заврши овако трагично као што је било у Пироту.
Поред тога, оно што је битно јесте да, не само жртве, већ и сви они који су сведочили, присуствовали и приметили да постоји насиље, то увек пријаве надлежним органима. Вама хвала што сте били гост "Дневника".