a

У тексту „Омбудсманова идеја опасна по независност судства“, који је објављен у вашем листу 8. октобра 2018. године, наводите коментаре Миодрага Мајића и Милана Антонијевића поводом мојих ставова изнетих у јавности.

Изречен је низ произвољних и нетачних констатација које захтевају мој одговор управо из разлога које је господин Милан Антонијевић навео, а тичу се упознавање грађана Србије са њиховим правима. Судија Мајић је навео да није добро да се надлежности Заштитника грађана проширују у област правосуђа.

Постављам питање да ли овај став долази отуд што судија Мајић нема довољно информација о неефикасности рада судова, а које су познате свим грађанима Србије, или није упознат са чињеницом да се пуном контролом судова баве омбудсмани Финске и Шведске, да судску управу контролишу омбудсмани Аустрије, Луксембурга, Велике Британије, Португала, Шпаније, Пољске, Чешке, Словачке, као и Европски омбудсман у односу на земље ЕУ, чија је традиција у поштовању људских права и наш узор, те омбудсмани у земљама бивше Југославије (Црна Гора, Хрватска, Македонија, Словенија и БиХ).

Такође, судија Мајић помиње „нова овлашћења факторима ван правосуђа“ која би отворила могућност за нови вид политичког притиска. Подсећам да је Заштитник грађана независан и контролни државни орган, да је уставна категорија, а не фактор ван правосуђа, са дефинисаним делокругом рада у чијој надлежности је заштита и унапређење људских права. Мајићево питање чија је иницијатива за увођење контроле рада судске управе, моја или неке шире акције је сувишно, с обзиром да је познато да је рад српског правосуђа критикован у земљи и ван ње, а решавање овог проблема један је услова за улазак наше земље у ЕУ.

Примедба господина Милана Антонијевића о поступању Заштитника грађана у случајевима притужби грађана на проблеме у саобраћају, које је и аутор чланка назвао ироничним, говори о непознавању рада Омбудсмана, јер према важећим прописима Заштитник грађана контролише извршну власт, између осталог полицију, а самим тим и Саобраћајну полицију, ако је то потребно. Слажем се са констатацијом да треба ојачати Високи савет судства и Државно веће тужилаца, будући да до сада није било већих помака у раду судске управе од 2008. године, од када су ови органи законом основани. Тачно је да грађани не познају своја права у овој области, како наводи Антонијевић, али одговорност за то сносе сви који се стварно или декларативно баве људским правима, а највећу они који се овим послом баве најдуже.

У јавној расправи доминира флоскула „не дирајте независно правосуђе“, али и замена теза када говоримо о правима грађана у овој области. „Не дирај ми у независност судства“ не може бити одговор грађанину на његово питање о разлозима вишедеценијског суђења око међе. Такође, недопустиво је да, када коначно дође до судске одлуке, да се она не извршава, у шта се Заштитник грађана уверио више пута.

Истицање начела добре управе, које би требало да важи и у судовима (ефикасан и стручан одговор на захтеве грађана, окренут њиховим потребама и испуњавању) ни на који начин не може задирати у независни рад судија.

Сви доступни механизми у Републици Србији који треба да допринесу што бржем доношењу правноснажних судских одлука за сада се не показују довољним нити делотворним. Последица тога је да судски поступци застаревају, а грађанима се суштински тиме ускраћују судска заштита њихових права и интереса. Штета која услед тога настане не може се исправити чак ни у оним ретким случајевима када одговорни за застарело буду санкционисани. Идеја омбудсмана је да контролом рада судова у домену судске управе та права буду заштићена.

Аутор: Војислава Црњански Спасојевић

Када се говори о уставним амандманима, углавном се прича о независности судства и ставу Венецијанске комисије. Нико не говори о грађанима и заштити њихових права. Од када постоји институција заштитника грађана, десет одсто свих притужби односи се на рад судова. Грађани се не жале на пресуде, већ на дужину трајања поступка, злоупотребу процесних радњи и неизвршење судских одлука. Један случај траје од када сам дошао на ову функцију, а односи се на неизвршење одлуке тадашњег Врховног суда, иако је то кривично дело.

Овако, за "Новости", говори актуелни омбудсман, а бивши председник Апелационог суда у Београду Зоран Пашалић. 

Мој посао је да бринем о правима грађана, и зато сам предложио да се овлашћења заштитника грађана прошире на могућност да он контролише суд у ове три области, не мешајући се, наравно, у појединачне судске одлуке. Међутим, сви су на то рекли да заштитник покушава да наруши независност судства. У свим земљама бивше Југославије најмање ингеренције над контролом судова има омбудсман Србије.

Какве су вам ингеренције кад се неко пожали на правосуђе?

- Немамо никаквих ингеренција. У складу са законом упућујемо грађане на коришћење правних средстава. Закон каже да пре обраћања овој институцији треба да се искористе сва правна средства, а када је ствар пресуђена ми више ништа не можемо да учинимо. Такође, каже да не смемо да се мешамо у рад судова. Идеја нам је да будући закон о заштитнику грађана предвиди да, уколико се неко пожали на дужину трајања поступка, злоупотребу процесних радњи или неизвршавање пресуда, омбудсман може да затражи објашњење и да препоруком наложи да пропусти буду отклоњени.

У којој мери су основане примедбе судија и тужилаца на уставне амандмане?

- У разматрању независности суда према политици занемарили смо унутрашњу независност, односно слободу судије да према свом судијском уверењу пресуђује. Независност није само од законодавне и извршне власти, већ и од било ког спољног утицаја - од медија, појединаца или интересних група. Услов самосталности и независности судства је и карактер судије, чврстина да се одупре сваком искушењу када доноси одлуку. Свака власт може да повреди људска права, па самим тим мора постојати контрола да до тога не дође.

Да ли амандмани гарантују независност судства или не?

- Немогуће је обезбедити независност судства кроз идеалан институт. Увек ће бити незадовољних. Они гарантују независност у погледу избора за чланове ВСС, јер је подједнаки број судија и истакнутих правника. Показаће се како ће проћи избор истакнутих правника, с обзиром на то да до сада нисмо имали толику скупштинску већину коју захтевају амандмани.

Квалитет критеријум за напредовање

Залажете се за то да судије морају да буду оцењиване?

- Уставни амандмани предвиђају да неко може постати судија само преко завршене Правосудне академије, зато она постаје уставна категорија. Готово све европске земље имају правосудне академије и најбољи полазници могу да бирају у ком суду ће почети да раде. Такође, напредовање у судској хијерархији требало би да буде по унапред познатим критеријумима, а то су ажурност у раду и број потврђених пресуда.

Протеклих дана сведоци смо значајних проблема у вези са заштитом и остваривањем права на имовину и правну сигурност грађана, који су изазвали велико интересовање медија, стручне и шире јавности. С обзиром на то да су се у расправама појавила различита, понекад и нетачна тумачења, сматрам својом обавезом да јавност упознам са својим ставом о овим питањима.

Важећи правни прописи, тачније члан 4а Закона о промету непокретности изричито предвиђа да „Aко јавни бележник, на основу извршеног увида у регистар непокретности или на други начин, утврди да је предмет уговора о промету непокретности објекат или посебан део зграде за који није издата употребна дозвола или у погледу кога је у току поступак легализације, дужан је да о томе упозори уговорнике и да о томе унесе упозорење у складу са правилима којима је уређена јавнобележничка делатност, а ако се уговорници противе уношењу упозорења, јавни бележник одбија да предузме тражену службену радњу.” То значи да ће уговор о промету непокретности, која нема употребну или грађевинску дозволу, бити оверен уколико се странке сагласе да јавни бележник о упозорењу сачини писмени траг.

Са становишта запггитника грађана цитирана одредба је врло јасна - јавни бележници су у обавези не само да усмено упозоре уговорне стране, већ и да о томе сачине писано упозорење приликом овере уговора, с обзиром на то да су сви органи јавне власти дужни да примењују правне прописе онако како они гласе. Од тога да ли ће и како бити извршена измена и допуна постојећег правног оквира зависиће и потреба да се садашње поступање јавних бележника промени.

Нормативно гледано, неколико предуслова довело је до актуелних проблема у овој области. Цитирани члан носи ознаку 4а, што говори да је реч о накнадној интервенцији законодавца у овој материји. Који су разлози навели законодавца да омогући прометовање таквих непокретности заштитнику грађана нису познати. Можемо само да претпоставимо да је законодавац желео да фактичко стање, а то је чињеница да се бесправно изграђеним објектима прометује и да ће се тек законом установљени јавни бележници неминовно сусретати са том врстом уговора, уподоби постојећем правном оквиру.

Међутим, чињеница је да у правном поретку Републике Србије истовремено постоје: 

- одредба Кривичног законика, тачније чл. 219а који предвиђа одговорност лица које је извођач радова или одговорног лица у правном лицу које је извођач радова на објекту који се гради/реконструише без грађевинске дозволе, као и запрећену казну до пет година затвора и новчану казну;
- одредбе Закона о озакоњењу којима су уређени услови, поступак и начин озакоњења објеката изграђених без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу (незаконито изграђени објекти);
- члан 4а Закона о промету непокретности који регулише начин оверавања уговора о промету непокретности, које немају употребну или грађевинску дозволу Идеја прописивања неког понашања као кривичног дела, у себи носи идеју специјалне и опште превенције.

Колико је могуће превентивно деловати у ситуацији када истовремено имамо одредбу другог закона, коју је могуће схватити као поруку да не постоји намера да се такве непокретности сруше и да се због тога траже механизми помоћу којих би се оне могле превести у законске оквире, да би се економски, у пуној мери, искористиле. У прилог овоме говори и да је протеклих година у више наврата долазило до продужавања рокова за легализацију и до измене захтеваних услова. На крају тог низа стоји одредба која је до сада најчешће истицана у јавној расправи, као одредба sui generis, која начелно дозвољава, уз испуњење одређених услова, прометовање таквих непокретности.

Недавно актуелизована питања у јавности могу изазвати страх због ретроактивности прописа. Питање ретроактивности се може поставити само уколико у променама прописа ретроактивност буде предвиђена. С тим у вези заштитник грађана подсећа да је ретроактивност начелно могућа. Сагласно члану 197 Устава, само поједине норме закона могу имати повратно дејство, и то у случају да то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона. Под тим условима, теоријски гледано,одредбе сваког закона могу имати повратно дејство. С друге стране, принцип правне сигурности гарантује да се пуноважност већ закључених уговора не може оспоравати. Да ли је могуће, у ситуацији постојања неколико милиона непокретности, које имају мањкавост, доказати постојање јавног интереса питање је које захтева дуготрајну, стручну и свеобухватну јавну расправу.

Сасвим сигурно Заштитник грађана није орган који ће донети коначну одлуку, већ ће настојати да она буде корак унапред за правни поредак Републике Србије и њене грађане. Свестан бројних проблема са којима се они свакодневно сусрећу, када су право на мирно уживање имовине, право на безбедност и право на живот и здравље у питању, заштитник грађана је подржао заједничку иницијативу Јавнобележничке коморе Србије и Градске управе града Београда за унапређење важећих правних прописа.

До тада, заштитник грађана позива грађане да користе постојеће правне механизме и лекове, укључујући и притужбе Јавнобележничкој комори, Министарству правде и заштитнику грађана.

 

Поштовање људских права у оквиру надлежности институције заштитника грађана не би требало да буде нека апстрактна област о којој дискутујемо са различитих теоријских становишта. Још мање би степен остварености људских права у неком друштву требало да постане искључиво предмет статистичких показатеља који скривају живот и реалност. Управо супротно. Када говоримо о поштовању људских права, мислимо на наш свакодневни живот... На то да ли нам администрација омогућава или нас понекад својим неефикасним или незаконитим поступцима спречава да се лечимо, образујемо, запошљавамо, станујемо. Људска права се поштују или не, закон се спроводи или се не спроводи...

То су питања на која грађани желе одговор када се у конкретним случајевима притужују заштитнику на рад државних органа или институција. Свакодневно се ради на притужбама које нам стижу, а пријем грађана који су вам увео у рад канцеларије, за сада обављам најмање једанпут месечно. Посетама градовима и општина по Србији желим да приближим рад ове институције, али и да се упознам са специфичним проблемима локала. Већина грађана се жали на кршење права у имовинско-правној области, али у Шиду ће се појавити специфични проблеми са мигрантима, у Пријепољу депонија која деценијама загађује Лим. У великим индустријским градовима отпуштање радника чије незадовољство се прелива и на породицу и ширу заједницу.

Приметио сам да је и даље присутан страх грађана из малих места да ће неко сазнати да су у обраћању заштитнику грађана указали на неки локални проблем и да ће због тога сносити последице. Да ће због тога цела породица, од деце у школи, преко родитеља на радном месту, имати проблеме. Забрињава да грађани и даље представнике органа јавне власти доживљавају на традиционалан начин, као институције у које не треба имати поверење или од њих очекивати подршку.

Напротив, државни органи и институције постоје да би заштитили права грађана, а не да би им утеривали страх. У разговору са представницима локалне самоуправе намера ми је и да мапирам оне државне органе и институције који у највећем броју крше права грађана и да коригујем њихов рад. Већина разговора се грађанима завршава се речима: „Желим само да се поштује закон и ништа више од тога“. Тако и ја видим свој посао, који у овој институцији обављам са сарадницима.

О солидарности

Недостају ми вредности које су красиле моје одрастање, као што су толеранција, солидарност, разумевање и прихватање различитости. Грађани са којима разговарам и који указују на животне проблеме немају коме да се пожале, чак ни својим најближим. Болесни и стари остају усамљени и то често помињу у разговору са мном. Неговање ових људских вредности могуће је само у толерантном друштву које истиче посебности свих својих грађана. У развоју свести читавог друштва, о неопходности узајамног разумевања, имају и одговорне институције са развијеним механизмима посебне заштите права најрањивијих.

Породично и партнерско насиље

Четврт века сам у правној пракси и исто толико година сведочим у свим случајевима насиља која нас окружују. Али никада ниједног момента нисам остао равнодушан на било какву појаву насиља, нити сматрам да би према насиљу или бахатости могли да постоје оправдања и разлози. А стиче се утисак да смо после свега што нам се претходних деценија догађало, као друштво постали неосетљиви или недовољно осетљиви на вест да је муж убио жену, да су се вршњаци у школи изболи ножевима, да малолетно дете злостављају родитељи. У односу на то, насиље које видимо у свакодневној комуникацији и међу представницима друштвене елите чини се мање важним. Цену такве и толике равнодушности већ плаћамо јер будући да се не санкционише на одговарајући начин, насиље постаје свеприсутан и готово легитиман начин комуницирања.

Сматрам да на његовом сузбијању морамо радити много озбиљније и пожртвованије, средствима и механизмима којима свако у свом делокругу рада располаже. Треба кренути од првог ступња - од насиља у породици. Зато сам, када сам постао заштитник грађана, инистирао на иницијативи „Учинимо насиље видљивијим“, које морам то да нагласим, није само кампања чији је циљ да освести и пробуди пажњу. То је акција која има практичан и важан циљ, да увођењем специјалиста судске медицине одмах након почињеног насиља процес доказивања насиља над женама и кривично гоњење насилника добије извеснији епилог и заврши се одговарајућом казном. То ће свакако деловати и превентивно на евентуалне будуће насилнике.

Сваки корак је важан, а тако и да свако ко је у ланцу одговорности направи тај свој први корак. Верујем да бисмо на тај начин убрзо имали систем, па самим тим и брз и ефикасан одговор на насиље пред којим не можемо затварати очи.

Зашто сам за промену Закона

Када сам ступио на функцију заштитника грађана крајем јула прошле године, одмах сам најавио да ће ми приоритет у наредном периоду бити измена и допуна Закона о заштитнику грађана, као и даља афирмација институције. Најавио сам и рад на њеној јасној видљивости и препознатљивости у друштву као државне независне институције у области заштите људских и мањинских права. Мишљења сам такође, да промене треба да иду у правцу очувања самосталности и независности ове институције и што је најважније, у правцу изградње њеног већег ауторитета.

Измене Закона о заштитнику грађана је обавеза Србије предвиђена поглављем 23 у преговорима са ЕУ, али то треба урадити уз свеобухватно сагледавања свих потреба ове институције. То ће нам, између осталог, донети организационе промене, али и што је најважније, прецизније и јасније дефинисање овлашћења Заштитника грађана. Ширење овлашћења иду у правцу ефикаснијег рада институције, у функцији заштите и унапређења људских и мањинских права.

Измена и допуна Закона омогућиће шири и јасније дефинисан правни оквир за рад који препознаје све недостатке у систему заштите и поштовања права грађана и препознаје неправилности у раду администрације. Грађанин који се обраћа заштитнику грађану треба да очекује да ће добити стручан одговор који се не доводи у питање. То је и прави разлог зашто сам кренуо у измену и допуну Закона о заштитнику грађана.

 

Страна 1 од 50