Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Јутарњег програма Радио телевизије Србије.

Статистика која нас забрињава од почетка ове године у Србији је убијена 31 жена а претходних година у просеку сваке две недеље најближи члан породице убије једну жену. Шта друштво и свако од нас може да уради да би се жене заштитиле? Због чега фемицид није посебно кривично дело, и зашто се не успоставља независно државно тело за праћење фемицида? Ко штити жену од насилника и да ли су њихови животи мање вредни? Са нама је Зоран Пашалић заштитник грађана. Добро јутро господине Пашалићу. Много питања, тешка тема и то је тема која је ваша и наша свакодневица. Каква је ситуација, због чега су жене у тој мери жртве?

- Првенствено, хвала на позиву и добро Вам јутро. Жене су жртве насиља у породици најчешће, па се самим тим то реперкутује на крају у великом броју случајева тако што се жена и лиши живота од стране партнера или супружника или бившег партнера. Израз фемицид није најадекватнији у овој ситуацији, израз фемицид је својевремено дала као и дефиницију фемицида Дајана Расел позната феминисткиња која је рекла да је убиство жене од стране мушкарца само зато што је жена - фемицид, то би отприлике значило да неко убија жену само зато што је женско пола, али то би било врло поједностављено и тако би се лакше решавали случајеви фемицида, јер би се неко ко без обзира на идентитет жене лишава њу живота врло лако карактерисало. Ово је далеко, далеко комплекснији однос, однос двоје људи, однос партнера, супружника или било какав однос који мушкарац и жена успостављају где се на крају завршава овако трагично, а то је убиство жене.

Тај однос је свуда у свету, чини ми се, сличан бар према статистичким подацима до којих смо ми дошли, а ти статистички подаци говоре да на сваких 11 минута глобално гледано буде убијена једна жена, у Србији осам од десет жена је убио бивши супружник, партнер или садашњи, или неко од чланова породице и знамо, такође, по истраживањима да сумња у истраживање убиства жена најчешће се сумњичи партнер и најближи чланови породице, мушкарци. Да ли то значи да благовремена и ефикасна реакција институција би могла да буде унапређена, па до тога не долазе тако често кад већ имамо те податке, какав је тај систем пријаве насиља?

- То управо то значи, али значи и нешто много значајније. А то је свако од нас ко је сведок неког лошег односа између, како сте ви рекли, супружника, партнера, бивших партнера, породичних односа, мора да, ако то примети, заиста пријави надлежним органима. Често су комшије, пријатељи знали да постоји лош однос и када се десио трагични догађај, када се десило убиство, тек онда су о томе проговорили. Поставља се питање зашто о томе нису говорили раније, зашто нису обавестили надлежне органе? Можда би, не кажем увек, али у великом броју случајева убиство било спречено. Имамо још један проблем, а то је када пре самог чина убиства не постоји никакав сукоб, кад је однос између мушкарца и жене без обзира у ком односу, по тврдњи свих који су са њима имали контакт био добар па се завршио како се завршио, тек онда имамо једну изузетно, изузетно тешку и комплексну ситуацију како овакве случајеве спречити. Зато је тај проблем, односно та трагична ситуација изузетно, изузетно комплексна и мора се индивидуализовати, мора се сваки случај посматрати појединачно и то не само од рецимо Центра за социјални рад, полиције или било кога другог, него се мора од већег броја учесника како би се на време открили корени одређеног лошег односа који се на крају, и као што сте ви рекли у великом броју случајева завршава трагично.

Овде говоримо и о нивоу образовања, и о економској зависности или независности, и о манипулативним односима партнера и о многим другим стварима, али ево преко 20 година се бавим овим послом, и врло често, чак пречесто, рекла бих, сам радила приче на ову тему, и увек је једна ствар иста: а то је тај однос, односно координација између, споменули сте, полиције, центра за социјални рад и тужилаштва, увек се каже да би могла и морала да буде боља. Каква је сада ситуација на терену, и да ли је та координација таква да може да улије поверење женама које су престрашене, уплашене и које се боје можда да пријаве насиље?

- Као што знате, Законом о спречавању насиља у породици уведене су групе за координацију и сарадњу које управо у саставу имају полицију, представника центра за социјални рад и представника тужилаца, тужилаштва надлежног који руководи самом групом. Али оно што је важно, у те групе врло често је потребно укључити саму жртву што се, то смо приметили, у великом броју случајева није дешавало.

Због чега?

- Не знам због чега. Мислим да је један део објективне природе, а то је неки став о томе да жртва можда ће бити сувише субјективна у својим исказима, а други је сам однос жртве према насилнику, који често се неадекватно успоставља по првим назнакама насиља. Оно што сам увек говорио када је у питању жртва, а то је реакција на прву ружну реч, на први шамар да тако кажем, на први начин на који неко испољава насиље према жени мора се реаговати. Не треба пустити времену или мишљењу да ће се нешто променити не знам из којих разлога. Због тога мора се у те групе укључити и жртва, мора се често укључити насилник, нормално, ако он то жели. Јер, тако када се индивидуализује сваки конкретан случај могу се очекивати добри резултати, односно да се спречи даље насиље или да се спречи оно што је најгоре а то је да се однос заврши убиством жене.

Ви заправо и потенцирате да је хитно потребно индивидуализација о којој говорите, и сада ми је јасно због тога што је свака прича, случај за себе. Да ли ми имамо довољно људи, да тако кажем, на терену, који могу да подрже ту идеју да се крене, бар да се крене што више са таквим приступом.

- Ми морамо имати довољно људи. Значи морамо имати довољан број људи који ће се бавити овим проблемом. Јер као што смо приметили тај проблем ескалира, и оно што је најважније, може се очекивати да ће он бити бројнији.

Због чега?

Зашто? Зато што дом или заједница су често и једино место где се неко опште незадовољство може испољити. Неко неће да га испољи на послу плашећи се губитка посла, плашећи се губитка неких контакта или односа и онда тамо где је најслабија карика, где се очекује да ће бити његово понашање - говорим његово у мушком роду, јер код насиља у породици они који врше насиље су првенствено мушкарци над женама, преко 90 одсто – значи где се очекује да ће неко ко трпи насиље сагласити се са тим из разлога што је то, ето ,једна заједница у којој се испољавају и добре и лоше стране те заједнице. Не, не сме се тако гледати. Као што се не сме гледати ако неко примети да у комшилуку, међу пријатељима, међу фамилијом се дешавају случајеви насиља да је то приватна ствар, како се обично каже, па то је њихова ствар, нећемо се мешати у то. Не, мора се мешати! Сад ту постоји једна изузетно тешка ситуација, да тако назовем, а то је једна клацкалица између приватног живота, између нечега што неко каже па то је наш проблем и између неког општег добра као што је спречити овакве ситуације, које се завршавају, као што сте рекли.

И ево имамо у пракси примере, Ви много боље знате о томе па можете да нам кажете у којој мери је једна ситуација у којој друга да страдају жене које никада нису пријавили насиље и насилника, међутим, страдају и оне које су пријављивале насилника, које су се чак развеле, успеле да се одвоје физички од партнера, али он их на крају нађе и нажалост, убије. Шта је решење, пријавити или…?

- Пријавити је увек решење. Ћутати или прећутати макар један, као што сам рекао, први догађај где се насиље назире или где насиља почне мора се пријавити, јер ако се то прећути, оно ескалира. То је пракса показала не само код нас у Србији него у многим земљама. Мора се пријавити одмах! Неко ће опет рећи то је та граница између нечијег приватног живота, па то је њихов живот, ја нећу да се мешам… Не! Умешајте се, јер ако се не умешате, може се десити заиста да се заврши овако како нико не жели, а то је убиством жене. Више пута сам пратио такве догађаје и у ранијим пословима које сам обављао, а то је да када се деси нешто онда сви наговештавају да је то могло да се спречи, ето знало се да су они у лошим односима, па зашто онда нисте пријавили? То је увек питање. Оно што сте ви рекли је врло важно, а где је одговорна заједница, где су одговорне институције а то је када после престанка заједнице без обзира да ли је био брак, партнерски однос, насилник који је сигурно био насилник је у заједници и наставља са насиљем, где особа која трпи насиље пријављује а притом се неадекватно реагује. Имали смо у последње време неколико случајева таквих, где је преко две године насилник или директно или индиректно преко посредника вршио насиље, и о томе се знало, а институције нису правовремено реаговале, нису препознале, нису упозориле, нису дале адекватне мере да се насиље даље спречи.

Господине Пашалићу, пролетело је некако ових чак и, рећи ћу Вам, више од десет минута, ово је тема о којој морамо да говоримо и чешће и више, тако да видећемо се врло ускоро и у јутарњем програму. Хвала.

- Нажалост на тој теми, хвала Вам, али опет морам да искористим ово време и да увек апелујем, а то је ако приметите насиље, макар оно било вербално, пријавите га, нећете погрешити.