Из медија
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост емисије „Око“ Радио телевизије Србије.
Поштовани гледаоци добар дан! Гледате „Око“, ја сам Драгана Игњић. Над српским становништвом на Косову и Метохији приштински режим спроводи прогон, погром и етничко чишћење, рекао је председник Србије у данашњем обраћању јавности. Подсетио је и на Србе који су у притвору, неки и дуже од годину дана, што је, како је рекао, јединствен случај у свету. Неспорно је да се над ухапшеним Србима врши тортура, речи су заштитника грађана. У ситуацији кад су угрожена права на живот и слобода кретања на КиМ шта може да се учини и ко треба да делује? То је тема данашње емисије. Гост „Ока“ је Зоран Пашалић, заштитник грађана. Добар дан господине Пашалићу! Хвала вам што сте наш гост! Током емисије чућемо и шта о овој теми, о људским правима на КиМ каже министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог, и неки представници цивилног друштва. Али најпре господине Пашалићу, ево некако и да почнемо од овог данашњег обраћања председника Србије. Ако он каже да су Срби на КиМ, како је рекао, сатерани уза зид, да је циљ власти у Приштини да се сви они виђенији Срби на неки начин склоне са КиМ, сад на различите начине, шта ви као неко коме је у опису посла заштита људских права, кажете на такву ситуацију? Како је видите?
- Ситуација на Косову и Метохији је лоша, то је најблажи израз који могу да употребим јер се над Србима на Косову и Метохији спроводи тортура по свим дефиницијама тортуре из члана 1 Конвенције против тортуре, суровог, нељудског, понижавајућег поступка и казни. То је буквално спровођење тортуре по дефиницији - наноси им се физичка бол, наносе им се психичке и физичке патње. И то је све оно што се не сме ни по једној декларацији, ни конвенцији спроводити над било ким људским бићем, без обзира био то Енглез, Кинез, Србин или било ко. Да не говорим о стању људских права, као посебном поглављу где им се ускраћују разне слободе што је Универзалном декларацијом из 1948, па свим наредним конвенцијама и декларацијама, забрањено.
И сад већ говорите, поменули сте спровођење тортуре над људима који су у притвору.
- Само у притвору. И после хапшења.
Добро. И приликом хапшења, и после хапшења кад говоримо о ограничавању кретања, уопште о условима за живот, не само на северу, говоримо нешто више ових дана, али свакако треба говорити о животу јужно од Ибра. Понављам још једном, у опису вашег посла је брига о достојанству, о једнакости свих грађана, о људским правима. Заштитник грађана је уставна категорија, Косово и Метохија су по Уставу део, у преамбули то стоји, Републике Србије. У том смислу вас сад питам, које су ваше могућности за деловање на територији Космета?
- Нема ту спора око надлежности када је у питању нешто што се сматра суровим. Понављам, извињавам се, суровим, нељудским понашањем, односно понижавајућим радњама, односно оним што се спроводи над Србима на КиМ, односно на свим неалбанским становништвом. Онда се ту више не поставља питање које су чије надлежности, које су чије ингеренције. То је на основу свих поменутих декларација, конвенција обавеза свих нас. Значи, не само нас у Републици Србији, него међународне заједнице уопште. На жалост, оно што сам приметио за сво ово време, то је да се заштитом Срба на Косову и Метохији бави искључиво и једино држава Србија. Да је изостало оно што смо очекивали, а то је реакција оних институција, организација, удружења која се номинално или фактички баве заштитом људских права, а поготово превенцијом и спречавањем и реакцијом по спроведеној тортури.
........
О људским правима на Космету говорио је и министар за људска и мањинска права, и он је о томе говорио и током маја на заседању Савета за људска права УН. Исто је указао на тежак положај српског и неалбанског становништва на Космету. Са њим смо разговарали нешто пре ове емисије, па предлажем да чујемо шта каже министар Жигманов о људским и мањинским правима на Космету и на какав је одјек наишао његов наступ у УН....
Господине Пашалићу, чули смо министра за људска права. Некако има исте утиске као и ви. И сада ако и он исто каже као и ви, да постоје неки механизми за заштиту људских права на КиМ, али се они селективно примењују, можемо ли да појаснимо нашим гледаоцима у чему је, да тако кажем, разлика између ваших ингеренција? Ко од вас има некако више могућности за деловање? Ви или министар?
- Опростите. Апсолутно је небитно које су ингеренције министарства, а које су заштитника грађана, које обавезе имају невладине организације, које имају међународне организације. Чињеница је да се крше људска права. И чињеница је да се спроводи тортура. Чињеница је да се на то не реагује, или се јако мало реагује, најчешће декларативно. Ми смо упутили свим релевантним организацијама, институцијама у Европи, некима и у свету, обратили смо се и тражили смо да реагују.
Коме сте све? Јел’ можемо таксативно да их побројимо?
- На Видовдан смо упутили. Добили смо од Комитета Црвеног крста, односно Међународног црвеног крста у Београду, добили смо један допис којим нас они обавештавају да је то њихов билатерални однос са државом или организацијом са којом имају комуникацију, властима у Приштини. А оно што је нама значајно, а то је њихова реакција. Тако да смо тражили састанак, да нам се појасни у ком ће правцу они деловати. Такође смо од Подкомитета УН за превенцију тортуре, обавестивши их шта се на КиМ, не само на северу, него на целом Космету дешава, првенствено са Србима, а и са другим неалбанским становницима, да на то реагују. Зашто? Зато што су више пута били код нас, истрајно су реаговали на много мање кршење људских права и увек су им врата била отворена, и све им је било доступно. Ја сам сигуран да ће они реаговати и у овој ситуацији, јер то је у опису њихових надлежности. Као што је Подкомитет, тако је и Европски комитет.
Кад кажете, ја сам сигуран да ће они реаговати, шта то значи? Шта би они требало да ураде да би поштовали процедуру и реаговали на прави начин, и да би спречили, односно зауставили у овом случају тортуру над српским становништвом на КиМ, односно да би употребили све механизме да се осигурају права тим људима? Шта сад они треба да ураде? Или Црвени крст, или свеједно, ако говоримо и о овим другим институцијама?
- Само оно што им пише од универзалне Декларације о људским правима, преко Међународног пакта о политичким и грађанским правима, преко Декларације која се односи на спречавање, односно забрану мучења свих људи, суровог, нељудског понашања, односно поступања и кажњавања, преко Конвенције против тортуре, суровог, нељудског, понижавајуће казне и поступака. Све пише како треба поступати. Да је то забрањено. Да се мора унети чак и у национално законодавство кажњавање, односно да су то кривична дела, како се то спречава. Све дословце је написано. Мислим да је ово врло битно да нагласим, да се тортура не може спроводити, чак и када је у питању и ванредно стање на некој територији, на некој области, држави. Не може, када је у питању предратно стање, односно када постоји могућност рата, тортура је апсолутно забрањена. Свако инсистирање на томе да имамо један аршин за једне, а други за друге, или истрајно реагујемо у одређеним ситуацијама, а у другима апсолутно не реагујемо, није допуштено. А у крајњој ситуацији, и није морално.
Није допуштено, није морално, није у складу са међународним конвенцијама, то је све јасно нама свима у теорији. Али пошто и ви сте сведок, говорите о томе да се у пракси то све одвија другачије, у том смислу јесте било моје питање шта ви сада очекујете од њих? Да ли да њихови представници отпутују у Приштину? Да ли да се сами на лицу места увере у то какво је понашање према становништву, било ово које је притворено, било у неким свакодневним ситуацијама чему су изложени? Да ли очекујете да у неком партнерском односу прихвате ваше доказе, уверења о томе? Зато сам вас питала. Само ако можемо некако да преведемо шта се очекује од њих у наредном периоду?
- Хајмо од почетка. Официр за везу Владе Србије при ЕУ у Приштини обратио се официру за везу Косова прошлог четвртка тражећи да посети притворена лица, да се види у каквом су они здравственом стању, и у каквим условима су притворени. До дан данас није добио одговор. На то се требало реаговати од стране оних међународних институција које воде рачуна о људским правима на КиМ, и који воде рачуна о људским правима на територији целог света. То се односи на све људе. Не можемо правити, и то стално наглашавам, никакве дистинкције према једнима или према другима или у једној ситуацији и у другој ситуацији. То не мислим само на Србе који се налазе на северу него и оне који се налази у енклавама. Енклава или есклава значи једно подручје, територију, регион које је окружено са свих страна другом државом или већ како ћемо назвати, али оно што је битно да се о таквим енклавама мора посебно водити рачуна. А у случају Срба у енклавама ми имамо кршење људских права по сваком основу. Ако узмете Универзалну декларацију о људским правима из децембра 1948. сви су могли да је прочитају, она је много чему и преписана у даљим декларацијама и конвенцијама, имати члан 5, то је забрана мучења и тортуре, имате члан 9 а то је произвољно хапшење, имате члан 17 који се односи на узурпацији имовине, имате члан 20 који се односи на право на окупљање. Ево имате конкретне ситуације којима смо сви сведоци. Да ли су прекршени, ја сам убеђен да јесу. И на то се мора реаговати, не да треба, него мора. Институација заштитника грађана уопште не гледа преплитање надлежности. Наше је да стално константно утичемо на то да неко осим државе Србије, то наглашавам у свету на Косову и Метохији реагује, правовремено је већ касно рећи, али да реагује на начин на који то мора по свим оним конвенцијама, по свим декларацијама који су све те земље потписале, односно ратификовале.
Зато и јесте било моје питање какву ви реакцију ту очекујете. Е сад, ви сте рекли, одговорили су вам из Међународни комитета...
- Одговорили су да ће упознати своје чланице са стањем на Косову и Метохији.
И шта се онда дешава, који су даљи сад механизми пред државом Србијом, пред заштитником грађана Србије? Каква је даље процедура? Они ће упознати своје чланове. Ако реагују надамо се неким позитивним резултатима, а ако не реагују онако како прижељкујемо шта онда?
- Онда ћемо се стално обраћати њима док не реагује. Ако могу да употребим тај израз, вршићемо притисак. Ако не можемо преко међународних организација, ако не можемо преко удружења и организација, односно оних институција које се баве заштитом људских права да кажем омбудсмана Европе и света, писаћемо, то нам је сад наредни корак. С обзиром да 28. јуни, када смо послали писма, пре 10 дана имамо два обраћања, онда ћемо се обраћати свакој појединачној институцији која се бави заштитом људских права првенствено у Европи а и у свету да их информишемо и то само према доказаним цињеницама. Значи не према спекулацијама, не према не знам каквим информацијама, него доказане чињенице шта се дешава са Србима на Косову и Метохији а првенствено на северу са онима који су ухапшени и који су притворени, где ми смо гледали листу свих тих лица, свих тих наших сународника. На некима је спроведена таква тортура по дефиницији коју сам рекао из члана 1 конвенције, где многи од њих имају озбиљне повреде опасне по здравље, код неких и по живот.
Кажете, писали сте, обраћали сте се међународним институацијама, имате право на још једно обраћање. Имају ли они неки року у којем морају да вам одговоре?
- Нема рока. То апсолутно није утврђено ни једним прописом да постоји рок, а уосталом ако имате такав један да кажем једно ћутање, једно непоступање, онда мислим да је рок сувишан. Ту рок не би ништа посебно допринео.
Је ли то мало обесхрабрујуће? Сад вас то питам онако људски. Ево рецимо, данас смо, сад поново ћу да се ослоним на обраћање председника државе данашње и он каже, представници земаља Квинте су на неки начин благонаклони, штите власти у Приштини, па и због тога се они понашају тако како се понашају непримерено, да употреби тај термин који је благ. Да ли, ево ви као заштитник грађана, ви се позивате на међународне конвенције, мислите да и ту има опет некако колико политичка воља неких моћних земаља Запада може да утиче и на примену међународних права?
- Ја нисам политичар и не бавим се политиком.
Ја вас и питам као заштитника грађана.
- Ја се бавим заштитом људских права свих оних који се налазе на територији Републике Србије, били Срби, били других националности, било странци, људи који само пролазе кроз Републику Србију. Очекујем да се и они, односно ове институције, међународне и све друге организације које се баве заштитом људских права да на ово реагују. И питате ме да ли ми то обесхрабрује. Не, напротив. Ми ћемо стално и константно се обраћати оваким иституацијама да био онај ко нема информацију шта се дешава на Косову и Метохији дошао до информације, да не може да се каже нисмо знали, нисмо упознати. Е ми ћемо вам дати оно што се дешава доказано и чекаћемо реакцију.
..............
Ми смо разговарали са неким представницима цивилног сектора, пре емисије, представницима који су ствари хтели да прокоментаришу како они виде актуелну ситацију на Косову Метохији. Ја сад морам да кажем због наших гледалаца, звали смо Наташу Кандић, некадашњи председницу Фонда за хомунитарно право, она није била расположена да коментарише за емисију, звали смо представнике Хелсиншког одбора, али ево пристали су неки представници неких организација, па да чујемо како су коментарисали.
Чули сте представнике Иницијативе младих и Јукома и они кажу, апсолутно може да се говори о кршењу људских права на северу, уствари на целој територији Косова и Метохије. Је ли то сад нешто о чему можете да се сложите са невладиним сектором?
- Нема разлога да се не слажем са невладиним сектором по многим питањима. Суштина је да је то толико очигледно да се крше људска права и то не крше се месец дана уназад него се крше деценијама. Зато апсолутно мислим да не треба коментарисати у смислу потврђивати да се крше људска права. Крше се људска права, крше се по сваком основу и оно што је сада најзначајније, спроводи се тортура која је свим конвенцијама забрањена, није дозвољена и која представља кривично дело.
Како бисте оценили са аспекта људских права и положај монаштва на Косову и Метохији? Ми смо имали ево и ви говорите сад и о цркви и о њеном положају, поготово и у контексту... Постојале је та прича, добро Кфор се огласио, реаговао је, демантовао да тако кажем ту тезу да се црква бави шверцом оружја из централне Србије и на Косову и Метохији, како је то била оптужба британске посланице. Да ли може да се укаже, ево је л' ви као заштитник грађана можете да укажете и на положај цркве?
- Не би ја уопште правио разлику...
Пошто говорите о тортури зато сам некако прецизирала...
- Да ли су у питању Срби са севера Косова и Метохије у енклавама, монаштво, свештенство, чињеница да су њима основна људска права ускраћена. Ако ви не можете да одете на гробље да посетите гробове, споменике својих преминулих сродника без пратње војске, ако не можете слободно да се крећете по Косову и Метохији о чему ми онда говоримо? Узимам то као, а да не говоримо даље о хапшењима, о пребијањима, о практично удаљавању са радних места, хапшењу на радним местима.
Шта ви очекујете у наредном периоду? Ми смо данас, ја све време се некако враћам пошто то јесте вест дана на неки начин, председник је најавио да ће тражити хитну седницу Савета безбедности Уједињених нација, да ће разговарати са генералним секретаром НАТО-а. Ви сте рекли да сте писали инстанцама из ваше надлежности. Шта ви очекујете у наредном периоду? Хоће ли се догодити можда нешто што ће поправити положај становништва или треба да страхујуемо да ће остати хајде бар овако како јесте.
- Мора да се догоди. Ово је стање неодрживо и оно мора да се промени. И ми тражимо помоћ, молимо за помоћ све оне институције, организације које се баве заштитом људских права јер им је то по опису њихових ингеренција, њихових надлежности, њихових да кажем основних делатности то да се баве заштитом људских права. Они то морају да ураде. Ако ћуте онда значи да се не баве оним за шта су се определи да се баве и за шта су организовани да се баве и зашто су међународне разне организације биле и прихватиле да учествују у заштити људских права.
Ви кажете у вашој надлежности је да се обратите институцијама које се баве заштитом људских права. Имате ли неку поруку људима који живе на Косову и Метохији чија су права угрожена и који нас гледају и кажу, да, то јесте све тако у теорији и међународним конвенцијама али ми живимо ту у таквим условима. Шта бисте ви сад њима рекли, која би била можда ваша поруку онако не само као заштитника грађана него ево питам вас људски.
- То нису људи, то сам наши сународници који живе мимо свих обавеза које међународна заједница је била дужна да им пружи. Које речи ја могу да упутим њима, када се њима, њиховом заштитом бави искључиво држава Србија.
Добро. Само сам питала да ли имате нешто што бисте им рекли како да наставе овако, али добро. Хвала свакако на овим појашњењима и ми се надамо реакцији надлежних институција на све те наше апеле и на сугестије које сте им упутили у вези са апелом против насиља. Хвала на разговору.
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић гостовао је у емисији Телевизије Тањуг.
О ситуацији на Косову и Метохији разговарамо са заштитником грађана Зораном Пашалићем. Сведоци смо свега што се дешава на северу Косова и Метохије. Најавили сте да ћете тражити да се утврди да ли је извршена тортура над Србима на КиМ?
- Неспорно је тортура извршена, ако погледамо и члан 1, који је опис тортуре, шта значи тортура. Према конвенцији, који смо и ми ратификовали, апсолутно све улази у домен онога што конвенција говори о тортури као једном недозвољеном начину комуникације са онима који су осумњичени - не могу да кажем криви јер још није доказано - или који су сведоци, апсолутност се односи на управо овакве случајеве који се дешавају на северу Косова и Метохије.
Оно што смо такође сведоци, изостала је реакција институција које би требало да се баве заштитом људских права и првенствено борбом против тортуре. Реците нам, у питању је декларација која је донета 9. децембра 1975., ако се не варам.
- Декларација је донета 9. децембра 1975. године и односи се на забрану мучења, нељудског, суровог, понижавајућег понашања, односно онога што се спроводи приликом узимања исказа или у комуникацији са онима где постоји неки основ да су могли учинити или били сведоци неког од недозвољених понашања. Она је тачно описана у члану 1, који је се односи на оно што је наша држава ратификовала, а то је борба против тортуре. Та конвенција се односи на борбу против тортуре, против нељудског и понижавајућег понашања, односно против узимања исказа на начин који подразумева тортуру.
Ко је одговоран, која је адреса за ово? Ко је одговоран за ово што се дешава на Косову и Метохији?
- То ко је одговоран није предмет нашег деловања. Наше деловање се односи на све оне институције које су морале да реагују, чије је основно да реагују у ситуацијама када постоји сумња да се на неком лицу и на неким лицима или на већем броју лица спроводи тортура. Што значи, како је то у члану 1 поменуте конвенције и описано, а то је да се искази и уопште комуникација узима на тај начин што се наноси бол, психофизичка патња која је у вези са давањем тих исказа или у поступку доказивања.
Да ли сте којим случајем однекуд добили одговор?
- Јесмо. Ми смо се обратили готово свим међународним институцијама које се баве заштитом људи од тортуре, односно третирањем оваквих случајева у смислу њиховог откривања и санкционисања. За сада смо добили одговоре Међународног комитета Црвеног крста и европске институције којој је основна делатност заштита од тортуре и спречавање превентивног деловања да се тотура не би ни догодила. Морам ово да кажем. Нико не може правдати торту, тако је у конвенцији и постављено. Значи, и када је ситуација ванредна, када је пре неког ратног стања или у ратном стању, и када се у таквим ситуацијама, које су нередовне, спроводи, то није дозвољено.
Да ли постоји политичка воља да се то реши?
- То ћемо видети у односу на реакције тих међународних институција. Свакако мене чуди једно, а то је да су те институције реаговале у случајевима много мањег обима спровођења тортуре и у другим државама па и код нас у Републици Србији, а да је овај пут реакција изостала.
Поменули сте да вам је стигао одговор од Црвеног крста. Шта су рекли?
- Црвени крст је рекао да је то ствар билатералног односа између Комитета Црвеног крста и Владе или организације или већ оне институције која је у комуникацији са њима, где постоји указивање да је било могуће или да је вршена тортура и указали су нам на то да ће нас они упознати са оним шта они раде и на Балкану и у Европи, али наш одговор је такав да ми конкретно тражимо састанак и то у најкраћем могућем року, где нас првенствено интересује шта ће Међународни комитет Црвеног крста учинити у овом случају, а то је да се тортура проводи над нашим сународницима на Косову и Метохији.
Рекли сте Црвени крст. Да ли вас очекују разговори са још неким?
- Како не. Ми смо упутили писмо свима. То је Комитет за заштиту људских права, значи спречавање тортуре на европском нивоу, на светском нивоу, Удружење омбудсмана Европе, светско дружење омбудсмана, медитеранско удружење омбудсмана, удружења омбудсмана које се превасходно бави заштитом права детета и ми очекујемо да нам они одговоре шта ће у конкретном случају учинити.
Шта је сад рецимо још то што бисте ви могли да учините? Који су то механизми који су вам на располагању?
- Ми ћемо све оно што нам стоји на располагању искористити. Не само та комуникација, него комуникација и са онима којима није примарна делатност да се баве тортуром. Овима јесте, као што сам рекао, али који би морали да скрену пажњу да овај поступак према нашим сународницима на Косову и Метохију, на делу КиМ, апсолутно по конвенцији која се тако и зове - Конвенција против тортуре, нељудског, понижавајућег и суровог понашања према сваком човеку без обзира да ли је тај човек припада једној нацији, другој нацији, једној вери, другој религији, јер она се односи на све људе на свету.
Аљбин Курти је за скупштинском говорницом прочитао имена Срба које су ухапсили и који ће тек бити ухапшени. Да ли је ту преседан?
- То је преседан. Једноставно то се коси са свим неким општим правним принципима, првенствено са презумпцијом невиности да нико не може бити окривљен или речено да је он крив док се то не докаже у судском поступку до краја, до финалног поступка. То је прво, а друго, најаве хапшења представљају баш оно што је у дефиницији по члану 1 ове конвенције против тортуре и наглашено, а то је наношење психофизичког бола, у овом случају психичког бола. Ви најављујете неком да ће бити ухапшен, то се заиста не може другачије тумачити.
Је л' и у том случају нико није реаговао?
- Нико не реагује ни у једном случају. То је оно што је нас запањило од стране међународних институција које се налазе у Републици Србији. Затим нисмо приметили да неко други ко се бави заштитом од тортуре баш реагује. Говорим не о држави, говорим о организацијама које се овим баве.
Због чега мислите да је то тако?
- Не знамо. Зато и тражимо разлог да нам се наведе да ли сматрају да тортуре није било, па зато не реагују или неки други разлог постоји.
Колико заправо институција заштитника грађана има могућност уопште да провери шта се дешава?
- Институција заштитника грађана има цео један сектор који се бави заштитом од тортуре. Значи и превентивно, а и реактивно у случају да се утврди да је тортура већ спроведена. Оно што је суштински значајно што заштитник грађана има мандат, односно он је заштитник грађана на територији Републике Србије. Сад се ту поставља питање просторне надлежности заштитника грађана али свакако постоји институције које се налазе на Косову и Метохији, које би морале да се на основу овога што смо ми изнели огласе да успоставе комуникацију са нама и да нам дају информацију, па ако је потребно да заједно делујемо. Молим све те институције које се налази на КиМ, ништа изван онога што је наведено у Конвенцији против тортуре, нељудског понашања и да сад не набрајам, да не наводим пуно име, да заиста реагују и да спрече даљу тортуру. И оно што ми добијамо, информације које ми добијамо, то је заиста не само тортура него то је спречавање да се живи нормално, да тако кажем народским језиком, односно иде у домен онога, ви сте поменули декларацију, ја сам споменуо декларацију и конвенцију, али имате опште принципе на којима се базирају ове конвенције на опште принципе у члану 5 о правима човека. Имате оно што је исто тако врло важно, имате члан 7 Међународног пакта о заштити грађанских и политичких права из кога такође извиру ове декларације и конвенције, који стриктно описује шта се не сме и како се то санкционише у случају да неко то учини, да ли је то орган извршне власти или је неко ко то врши а орган извршне власти прећутно то одобрава.
Зато је битно да се јавност што боље упозна са тим.
- Апсолутно. Нужно је да се јавност упозна и да се тачно зна шта се дешава на северу Косова и Метохије са нашим суграђанима. Кад кажем са нашим суграђанима не мислим ту само на Србе, мислим на све наше суграђане који живе на Косову и Метохији без обзира које су нације, религијског убеђења, политичког убеђења, јер управо та конвенцијаа и декларација, а и општи принципи а и међународни пакт говоре о свим људима. Ја се извињавам што можда више пута понављам, али кад кажете сви људи онда је само то важно да се не сме вршити торта, радити такво понашање нељудско, сурово, понижавајуће, како је то декларисано у самом називу конвенције, спроводи над било ким.
Опште је познато, ако се више пута понови онда заиста добије на значају. Ако се не варам, ни невладине организације на Косову нису реаговале.
- Колико је мени познато, не. Не само на Косову.
Колико су дужне да то раде?
- Ако се бавите нечим као што је заштита од тортуре, онда је свакако да реагујете ако имате само назнаке да је могуће да се тортура над неким спроводи.
Да ли то онда говоримо о неким различитим аршинима за Србе?
- То ћемо видети, али оно што је најважније то је што међународна заједница, односно институције на међународном нивоу са којима имамо тесну сарадњу и поштујемо њихов рад и оно што је најважније, када су долазили и када долазе у Републику Србију да врше контролу наших извршних органа оних који су у могућности да спроводе торту, да се то ради крајње отворено, искрено, да они могу да уђу у било коју институцију Републике Србије ненајављено и да виде да ли постоји тортура или превентивно да се не деси тортура или реактивно ако постоји сумња да је тортура извршена. Ми смо имали изузетну сарадњу и ја верујем, односно морам да верујем да ће оне реаговати у случају када се ово дешава на северу Косова и Метохије.
И за крај, узевши комплетно све у обзир када погледамо и шта се дешава и информације које добијамо, да ли је ово кап која је прелила чашу?
- Не мислим да је кап која је прелила чашу и не сме да буде кап. Ту треба имати много стрпљења, али једноставно на нама је свима да схватимо шта се дешава и да заиста дигнемо глас против оног што се дешава. Нико овде не зове ни на какав посебан однос према овим догађајима, али ако смо сви прихватили ово као универзални принцип, а то је да не дозволимо, никако да не дозволимо, лепо пише у наслову, а то је тортура као сурово, нељудско, понижавајуће понашање, односно поступак или био како да га назовемо, истрага или поступак, суђење или било шта друго, онда морамо да будемо стално присутни и да стално наглашавамо то.
Верујем да су вас чули, ако не понављаћемо док не чују.
- Понављаћемо, верујте ми. Ми ћемо поновити ова писма. Ако не добијемо одговор ми ћемо тражити да нам се разјасни зашто нема одговора о овој ситуацији, да ли смо ми у грешци, да ли тортуре заиста доле нема или се не реагује поводам те тортуре.
Хвала много.
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у Јутарњем дневнику Радио телевизије Србије.
Зашто из организација за заштиту људских права ћуте и не реагују на хапшење Срба на Косову и Метохији без судских налога уз прекомерну употребу силе и непоштовања основних људских права? Које међународне институције и организације за заштиту људских права су адреса за помоћ ухапшенима и њиховим породицама? Помоћ, заштиту и реакције од Међународног комитета Црвеног крста затражио и омбудсман Зоран Пашалић. Позива се на Конвенцију Уједињених нација против тортуре и најављује да ће се обратити на још адреса. О детаљима и покушају заштите права Срба у јужној покрајини за Дневник говори и заштитник грађана Зоран Пашалић. Видели смо нејасне и неутемељене оптужнице, хапшења без судских налога уз употребу прекомерне силе, малтретирања, пребијања. Све се то дешава ухапшеним Србима на Косову и Метохији. Зашто не реагују организације за заштиту људских права?
- Ја сам врло изненађен нереакцијом институција које треба да се баве заштитом људских права и првенствено борбом против тортуре с обзиром да су реакције биле учестале у неким другим ситуацијама, а у овој ситуацији те реакције нема, односно она је изостала. Из тог разлога је институција Заштитника грађана реаговала и упутила дописи свим релевантним институцијама које се баве заштитом људских права и које се боре, тако фигуративно да кажем, против тортуре.
Која права ухапшених Срба су по слову међународног права прекршена?
- Декларација о забрани мучења је донета још 9. децембра 1975. године. Мере понашања које се може назвати суровим или исказ који треба да да пред звоничним органом на који се намећу неком лицу тортуром, мучењем, суровим, нељудским, понижавајућим понашањем је оно на чему ми базирамо наше деловање. То је утемељено у Конвенцији против тортуре суровог, нељудског и понижавајућег поступка и ми смо то ратификовали ту конвенцију. То је наше полазиште. У члану 1 те конвенције говори се шта је то тортура, то је практично употреба силе којом се наноси бол, психофизичке патње неком лицу које треба да у неком поступку да неке информације или да призна или да упути на неко треће лице, које је евентуално извршило неко кривично дело.
Ви сте писали Међународном комитету Црвеног крста. Шта сте тачно навели? Јесте ли добили у међувремену неки одговор? Ако се не варам то је било пре три, четири дана.
- Добри смо одговор од Међународни комитет Црвеног крста и од ЦПТ-ја, односно комитета који се у оквиру Европске комисије бави заштитом од тортуре. Међународни Црвени крст нам је рекао да је практично то билатерални однос између власти земље за коју се сумња да је извршила тортуру или оних власти који су извршиле тортуру. Ја сам због тога тражио билатерални састанак са њима да нам се објасни шта су они предузели, шта мисле да преузму и шта ће предузети да би се наши сународници на Косову и Метохији заштитили. Они су рекли да ће обавестити све чланице, то су све европске земље које су учлањење у ову асоцијацију.
Да ли сте стекли утисак из тог одговора да су они сагласни са тим да има тортуре и насиља?
- Не може се рећи да су сагласни, али свакако ми ћемо у сталној комуникацији тражити да се утврди шта се заиста дешава на Косову и Метохији, односно да се утврди да ли је, како и на који начин извршена тортура над нашим сународницима и да се свакако то спречи. Оно што је најважније јесте да они који су је спроводили сносе санкције.
Ви се све време позивате на конвенцију Уједињених нација против тортуре. Да ли је тако?
- Тако је. Управо тако.
Постоји ли још неки документ валидни или је довољан позив на овај документ?
- Та конвенција свеобухватно се односи на тортуру. Она каже да без обзира какво је стање, да ли у питању предратно стање, ратно стање, ванредно стање да је тортура забрањена и да свако онај ко спроводи тортуру, да ли су то званични органи или они органи и лица која по њиховој прећутној сагласности спроводе тортуру су одговорни и да морају престати са вршењем, односно да је не смеју спроводити.
Када Аљбин Курти за скупштинском говорницом у Приштини прочита имена Срба који су ухапшени или који ће бити ухапшени и каже за која су кривична дела окривљени, како је могуће да нико не реагује?
- То је и мене запањило, с обзиром да је то оно што је основни правни постулат, а то је да неко док не буде осуђен за неко кривично дело не може бити за то одговоран. Значи та презумпција невиности у овом случају апсолутно је прекршена.
А нарочито да се изговарају имена јавно, да се читава јавност упознаје са тим.
- То се може сматрати и неким обликом притиска, можда не тортуром али неким обликом притиска, где ви обнародујући имена неких лица, најављујући њихова хапшења, практично вршите притисак како на њих тако и на све остале грађане Косова и Метохије, а свакако и на најближе сроднике тих лица.
Шта је са организацијама за људска права у Србији?
- Не знам, с обзиром да смо ми једини који смо се обратили и тражили помоћ да би се ова тортура спречила. Нико се није оглашавао, бар ми немамо тих сазнања.
Осим државе и вас, то хоћете да кажете.
- Тако је. Да.
Хоћете ли можда разговарати са неким овде, са неким организацијама у Србији?
- Свако да ћемо разговарати, јер ако са једне стране се свака врста тортуре, односно сумња на тортуру оглашава, говори се о њој, а у овом случају се чути и то је разлог да озбиљан разговор.
Господине Пашалићу, постоји ли могућност да ваша институција провери шта се дешава?
- Нажалост, не. И ми морамо радити преко међународних институција и то је оно што успорава цео поступак. Оно што је нама битно је да реагујемо одмах и да они реагују одмах. Зато смо ми све оне састанке на којима тражимо информације, на којима ћемо тражити информације, тражили да се обаве одмах или у врло кратком року.
Још ми само кажите за крај, на које ћете се адресе још обратити.
- Обратили смо се на адресе европске институције омбудсмана, светске институције омбудсмана, медитеранске институције омбудсмана, Комитета за спречавање тортуре Европе, Међународног Црвеног крста и постоји још низ институција којима ћемо се обратити у наредним данима.
Може ли Црвени крст Србије нешто да уради у том смислу?
- Првенствено је Међународни комитет Црвеног крста је тај који треба да уради и ја се надам да ће урадити оно што је до њих.
Хвала вам.
- Детаљи
Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у Јутарњем програму Радио телевизије Србије.
Положај избеглица са Блиског Истока и Африке у Србији је комплексан, при чему су у посебном ризику жене и деца без пратње и остале рањиве групе. Ово је поводом Светског дана избеглице рекао наш гост Зоран Пашалић, заштитник грађана, а у наредним минутима осим о избеглицама разговараћемо и о заштити старијих од насиља, о томе да је дете жртва насиља увек када присуствује насиљу и колико нас је трагедија у "Рибникару" променила. Добро јутро и добро нам дошли. Почнимо са тим зашто и како образлажете када кажете да је збрињавање прогнаних са ратних подручја комплексније и компликованије него раније?
- Компликованије из разлога што ми имамо искуства у збрињавању избеглица са ратних подручја, али оних грађана који су из земаља бивше Југославије, односно СФРЈ, који су блиски нашем менталитету по много чему, за разлику од избеглица које сада долазе, које се у много чему разлику од менталитета земље у коју долазе. Из тог разлога треба велику пажњу обратити на њих и прилагодити се, наћи неку интеракцију у тој ситуацији, да они схвате да су овде добродошли, јер су свакако добродошли, и испунити неке обавезе које имамо према њима и по међународним конвенцијама и по многим другим прописима.
Мало њих тражи азил, али чини нам се дуго се задржавају. Да ли сам у праву?
- У праву сте потпуно. Мало њих тражи азил. Када сам више пута посећиво кампове или места где се они налазе, основно њихово питање је када ће моћи да напусте Србију и да иду до крајње дестинације, а то је нека земља Западне Европе где имају пријатеље или родбину.
Да ли им наша земља обезбеђује достојанствен живот?
- Апсолутно да. Више пута сам нагласио: Србија је једна од земаља која има велико искуству, можда највеће у Европи, са избеглицама јер то траје од почетка 90-их година. Сада је 2023. година и та емпатија која у Србији постоји према људима који су изгубили дом, породицу, готово све у животу, заиста је изражена и они то осећају. Е, сада је ту момент што се не могу испунити њихове жеље, то не зависи само од Републике Србије, него од земаља где они желе да оду.
Али свакако нам је драго да смо, да кажем, на висини задатка и да им пружамо и разумевање и живот који ће, ето, у овом тренутку да им буде на неки начин олакшан...
- Апсолутно јесмо. Молим оне који често истичу неке граничне случајеве где постоји одређени проблем, да не истичу то као правило, већ су то изузеци.
Да. Пре неколико дана сте упозорили да је насиље над старијим особама у порасту. На шта сте конкретно мислили? Чест је случај да особе старије од 65 година на селу доживе породично насиље, да је велики проблем јер немају коме да се обрате или не знају коме да се обрате. Каква је ситуација?
- Најчешће не знају коме да се обрате и најчешће иза тога што се не обраћају стоји економски момент. То је оно што чини велики проблем код решавања проблема насиља у породици. Оно што је нама врло важно јесте да спречимо ескалацију тог насиља, заштитимо жртву насиља и да не дозволимо отварање тзв. другог круга насиља, а то је поступање оних који гледају насиље, значи не учествују у њему али га гледају, и који заузимају један од модела а то је или модел насилника или модел жртве.
Најчешће се насиље врши над женама које су старије од 65 година у сеоским срединама. Колико комшије, родбина, пријатељи могу да помогну да се насиље спречи?
- Могу много, али се поставља питање да ли хоће. Оно што је најзначаније јесте пријавити насиље.
Па, да ли пријављају?
- Па, не. Проблем је што када питате зашто нисте пријавили насиље, поготово када то ескалира неком тежом последицом, да не говоримо о најтежој, смртној последици, обично је одговор тај да нису хтели да се мешају, да сматрају да је то приватна ствар и да једноставно нису хтели да, или из жеље да се не замерају или из страха или из било неког другог разлога, учествују у свему томе.
Троје деца је убијено у породичном насиљу од почетка године. Већ сте рекли у претходном одговору да је насиље и то када просто присуствујемо насиљу неке две друге особе. У случају деце то може заиста бити погубно. Реците нам нешто о измени закона коју сте тражили и колико би та измена могла да побољша ситуацију, да једноставно предупреди неке веће несреће?
- Могла би много, али не би могла у потпуности. Деца која посматрују насиље, она се до те мере трауматизују и оно што сам малопре рекао, често, ау дугом низу случајева се показало, у свом будућем животу, у својој следећој или секундарној породици, они или усвајају модел понашања жртве или насилника. Зато је врло важно да се деца не траумирају, односно виктимизују посматрујући насиље, а друго да се не деси ово што сам рекао - да се успостави неки од ових модела. Суштина је у чему? Треба посматрати децу не као сведоке, посматраче, већ као жртве, као да се на њима врши насиље, јер се фактички насиље и врши над њима тиме што посматрају.
Не могу да Вас не питам: сутра се званично завршава школска година, обележена је великом трагидијом. У Основној школи "Владислав Рибникар", та рана ће да нас боли још дуго година. Како се Вама чини? Колико се друштво изменило после тог страшног догађаја? Да ли смо макар мало бољи?
- На основу овога што имамо од момента када се та велика, ужасна трагедија десила, примећујемо један однос који је више са питањем да ли ће нам се то поновити, него да ли смо разумели само ово што се десило и шта су узроци овога што се десило и тражимо неки од метода да се то не деси, да се једноставно спречи свака помисао или свака врста неког оваквог будућег деловања.
А да ли довољно радимо на томе да се не понови?
- Треба радити много, много више и то треба радити на начин, по мени, како се и ради, значи тражити узроке овде где се таква трагедија и десила. Цитираћу великог књижевника Мому Капора који је рекао: "Кад год ти се деси нека велика несрећа, никад немој тражити лека од места где те несрећа задесила или где ти се десила, он је увек ту поред тебе". Тражимо то у нама и тражимо то у нашој традицији.
Почнимо од себе да се некако сви променимо на мало боље, па ће и друштво чини ми се бити у тоталу боље.
- Управо тако.
Хвала најлепше на свим одговорима. Гост Зоран Пашалић, заштитник грађана био је у Јутарњем програму овог јутра.