Из медија

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у Јутарњем програму Радио телевизије Србије. 

Положај избеглица са Блиског Истока и Африке у Србији је комплексан, при чему су у посебном ризику жене и деца без пратње и остале рањиве групе. Ово је поводом Светског дана избеглице рекао наш гост Зоран Пашалић, заштитник грађана, а у наредним минутима осим о избеглицама разговараћемо и о заштити старијих од насиља, о томе да је дете жртва насиља увек када присуствује насиљу и колико нас је трагедија у "Рибникару" променила. Добро јутро и добро нам дошли. Почнимо са тим зашто и како образлажете када кажете да је збрињавање прогнаних са ратних подручја комплексније и компликованије него раније?

- Компликованије из разлога што ми имамо искуства у збрињавању избеглица са ратних подручја, али оних грађана који су из земаља бивше Југославије, односно СФРЈ, који су блиски нашем менталитету по много чему, за разлику од избеглица које сада долазе, које се у много чему разлику од менталитета земље у коју долазе. Из тог разлога треба велику пажњу обратити на њих и прилагодити се, наћи неку интеракцију у тој ситуацији, да они схвате да су овде добродошли, јер су свакако добродошли, и испунити неке обавезе које имамо према њима и по међународним конвенцијама и по многим другим прописима.

Мало њих тражи азил, али чини нам се дуго се задржавају. Да ли сам у праву?

- У праву сте потпуно. Мало њих тражи азил. Када сам више пута посећиво кампове или места где се они налазе, основно њихово питање је када ће моћи да напусте Србију и да иду до крајње дестинације, а то је нека земља Западне Европе где имају пријатеље или родбину.

Да ли им наша земља обезбеђује достојанствен живот?

- Апсолутно да. Више пута сам нагласио: Србија је једна од земаља која има велико искуству, можда највеће у Европи, са избеглицама јер то траје од почетка 90-их година. Сада је 2023. година и та емпатија која у Србији постоји према људима који су изгубили дом, породицу, готово све у животу, заиста је изражена и они то осећају. Е, сада је ту момент што се не могу испунити њихове жеље, то не зависи само од Републике Србије, него од земаља где они желе да оду.

Али свакако нам је драго да смо, да кажем, на висини задатка и да им пружамо и разумевање и живот који ће, ето, у овом тренутку да им буде на неки начин олакшан...

- Апсолутно јесмо. Молим оне који често истичу неке граничне случајеве где постоји одређени проблем, да не истичу то као правило, већ су то изузеци.

Да. Пре неколико дана сте упозорили да је насиље над старијим особама у порасту. На шта сте конкретно мислили? Чест је случај да особе старије од 65 година на селу доживе породично насиље, да је велики проблем јер немају коме да се обрате или не знају коме да се обрате. Каква је ситуација?

- Најчешће не знају коме да се обрате и најчешће иза тога што се не обраћају стоји економски момент. То је оно што чини велики проблем код решавања проблема насиља у породици. Оно што је нама врло важно јесте да спречимо ескалацију тог насиља, заштитимо жртву насиља и да не дозволимо отварање тзв. другог круга насиља, а то је поступање оних који гледају насиље, значи не учествују у њему али га гледају, и који заузимају један од модела а то је или модел насилника или модел жртве.

Најчешће се насиље врши над женама које су старије од 65 година у сеоским срединама. Колико комшије, родбина, пријатељи могу да помогну да се насиље спречи?

- Могу много, али се поставља питање да ли хоће. Оно што је најзначаније јесте пријавити насиље.

Па, да ли пријављају?

- Па, не. Проблем је што када питате зашто нисте пријавили насиље, поготово када то ескалира неком тежом последицом, да не говоримо о најтежој, смртној последици, обично је одговор тај да нису хтели да се мешају, да сматрају да је то приватна ствар и да једноставно нису хтели да, или из жеље да се не замерају или из страха или из било неког другог разлога, учествују у свему томе.

Троје деца је убијено у породичном насиљу од почетка године. Већ сте рекли у претходном одговору да је насиље и то када просто присуствујемо насиљу неке две друге особе. У случају деце то може заиста бити погубно. Реците нам нешто о измени закона коју сте тражили и колико би та измена могла да побољша ситуацију, да једноставно предупреди неке веће несреће?

- Могла би много, али не би могла у потпуности. Деца која посматрују насиље, она се до те мере трауматизују и оно што сам малопре рекао, често, ау дугом низу случајева се показало, у свом будућем животу, у својој следећој или секундарној породици, они или усвајају модел понашања жртве или насилника. Зато је врло важно да се деца не траумирају, односно виктимизују посматрујући насиље, а друго да се не деси ово што сам рекао - да се успостави неки од ових модела. Суштина је у чему? Треба посматрати децу не као сведоке, посматраче, већ као жртве, као да се на њима врши насиље, јер се фактички насиље и врши над њима тиме што посматрају.

Не могу да Вас не питам: сутра се званично завршава школска година, обележена је великом трагидијом. У Основној школи "Владислав Рибникар", та рана ће да нас боли још дуго година. Како се Вама чини? Колико се друштво изменило после тог страшног догађаја? Да ли смо макар мало бољи?

- На основу овога што имамо од момента када се та велика, ужасна трагедија десила, примећујемо један однос који је више са питањем да ли ће нам се то поновити, него да ли смо разумели само ово што се десило и шта су узроци овога што се десило и тражимо неки од метода да се то не деси, да се једноставно спречи свака помисао или свака врста неког оваквог будућег деловања.

А да ли довољно радимо на томе да се не понови?

- Треба радити много, много више и то треба радити на начин, по мени, како се и ради, значи тражити узроке овде где се таква трагедија и десила. Цитираћу великог књижевника Мому Капора који је рекао: "Кад год ти се деси нека велика несрећа, никад немој тражити лека од места где те несрећа задесила или где ти се десила, он је увек ту поред тебе". Тражимо то у нама и тражимо то у нашој традицији.

Почнимо од себе да се некако сви променимо на мало боље, па ће и друштво чини ми се бити у тоталу боље.

- Управо тако.

Хвала најлепше на свим одговорима. Гост Зоран Пашалић, заштитник грађана био је у Јутарњем програму овог јутра.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Телевизије Вести.

Пратите и даље специјалну емисију, са нама у студију нови гости - Зора Добричанин, адвокат, и Зоран Пашалић, заштитник грађана. Господине Пашалићу, да ли ће се евентуално покренути поступак провере да ли је школа радила све по закону?

- Ако могу да вам одузмем минут времена: Прво хоћу да изјавим саучешће породицама погинулих и жељу за оздрављење оних који се сада налазе у болницама а неки од њих се боре за живот, као и оно што се
мало помиње а то је да трауме које су доживеле деца гледајући све то и која су преживела ово, колико је год могуће брже прођу.

Отворен је и телефон за то 063-868-17-57, само да кажемо и то, као и 066-83-00-854.

- Заштитник грађана ће отворити два своја телефона колико сутра на које могу да се деца и родитељи јаве и да добију помоћ која им треба од психолошке до сваке друге. Да конкретно одговорим на питање, увод ми је био јако дугачак. Школа је имала видео снимање, имала је покривеност камером, имала је свог чувара, имала је школског полицајца, тако да је испуњавала све услове безбедности који су потребни и које многе школе у Срби немају. Са те стране, Заштитник грађана неће апсолутно имати разлога да проверава безбедност, односно како је та безбедност у школи организована.

....

- Извињавам се, могу ли да искористим ово за малу дигресију, не знам да ли је јавности познато али треба да јој буде познато. После објављивања слике дечака убице, не знам како другачије да га назовем, са круном на глави за 45 минута он је имао 47.000 лајкова.

....

Да ли ћемо моћи, господине Пашалићу, да ову разузданост некако ставимо у оквире, да се вратимо на неке друге вредности о којима причамо?

- То зависи од свих нас. Чињеница је да је један дечак убица убио деветоро људи са 34 метка, испалио укупно 57 метака, значи да му је прецизност била јако добра у односу на многе који тренирају односно вежбају стрељаштво. Ко је то њему омогућио, ко му је дао могућност да вежба, дечко од 13 година није требало да додирне ватрено оружје а камоли да вежба. Није требало ни да га види у суштини. Значи, све зависи од нашег става. Ако се ми потрудимо да вратимо одређене вредности и то оне вредности које су стотинама година красиле нашу заједницу, кад кажем нашу мислим на сва грађане у Републици Србији, а не да узимамо без провере оне вредности које су, нажалост, довеле и до ове ситуације у којој смо. Онда смо на правом путу. Суштина је што ово не сме више да се понови. А статистика других земаља је показала да прва оваква ситуација само рађа један низ сличних. Као да баците камен у воду, и онда се концентрично шире кругови. Ево пример, данас сте имали, дан после убиства, 25 или 27 оваквих манифестација. Од тога су део биле претње, једна је била конкретно претња ножем у Београду. Дакле, имате прво ону афирмацију од 47.000 лајкова за 45 минута, што значи да је 47.000 особа подржало ово што је овај дечко убица урадио.

....

- Само моменат. Ово је драстичнији случај јер овде је мртво деветоро деце и чувар, али шта кад вам дође отац детета који није никога убио и моли вас да га пошаљете у затвор, иако Заштитник грађана не шаље у затвор, зато што му дете од 13 година има 200, словом и бројем 200 кривичних дела.

Шта радити у таквим случајевима?

- Ја не могу да га пошаљем у затвор.

Шта нам говори ово што сте нам сада рекли да родитељи више...

- То нам говори да ви немате апсолутно ауторитет у многима сегментима и у многима контактима са децом. Свака част родитељима, сво поштовање према родитељима и њиховом труду. Ја сам ишао у ту школу "Владислав Рибникар", само су тад биле две школе. Била је ова са овог улаза са звала "Слободан Принцип Сељо", из оног другог "Светозар Марковић", "Алекса Шантић". Ми смо стално били у сукобу те две школе, тако да су и одмори били организовани да се не срећемо. Али кад је долазио наставник, професор, директор, полицајац, тада милицајац, престајао је сваки сукоб, те особе имале ауторитет. А, не дај Боже, да неко пријави родитељу да је неко од нас то радио.

....

Свим људима који су преживели трагедију, на који начин бар разговором да олакшамо ђацима и родитељима школе "Рибникар". Господине Пашалићу.

- Дали сте ми врло тежак задатак. Замислите, послали сте дете у школу, сматрате да је тамо апсолутно сигурно и заштићено, неко да вам неко каже да је дете убијено. Како смирити?

Не, мислим само на те, већ мислим генерално на све родитеље чија деца иду тамо, јер свако је то доживео страшно, што је нормално.

Не само што је свако доживео страшно, постављам прво питање како смирити ону децу која су присуствовала томе свему, која су била у школи где се једна група ђака спустила и испод клупа и молила се Богу да преживе. Где девојчица, она је била честа гост, ја је случајно познајем, прича како је она преживела када је видела да њена другарица пада на степеницама из фискултурне сале. На Тик-току се врти, снимци, аудио снимци пуцњаве, то је снимак као да снимате са ратишта, то су рафали, у питању је пиштољ али делује као рафали, претпоставка моја, не могу да будем сигуран да је он истовремено пуцао са два пиштоља. Шта урадити у тој ситуацији? Створити, на један једини начин, такву климу диспозицијом и санкцијом, да људи буду убеђени да се то више никада неће десити. Јер ако се деси још једном, отвара круга и за трећи, и за четврти пут. И онда знате шта се дешава? Онда се дешава да људи једноставно огуглају на овакве догађаје као што су огуглали на многе и имате један апсолутно равнодушан однос према оваквим појавама. Сад се сече, оно што сам рекао у више телевизијских емисија, ово се више никада не може поновити.

Морамо сад стати, свакако пратите и даље нашу специјалну емисију. 

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Радио телевизије Србије.

О данашњој трагедији разговарам и са заштитником грађана Зораном Пашалићем. Господине Пашалићу, незапамћене сцене у центру Београда. Како коментаришете? Каква је реакција?

- Пре свега, желим да изјавим најдубље саучешће у име институције коју водим, и у своје лично име рођацима погинулих, односно убијених. И да пожелим брз опоравак онима који се сада налазе у болницама. Ово се до сада није дешавало. И оно што је најзначајније, никада више не сме да се деси тако нешто. Као што сам изјавио, то је један од доказа да смо прешли ту критичну црту насиља које је, као што видимо у последње време, заиста учестало и добило велике размере.

Када су у питању случајеви насиља, ви утврђујете одговорност и пропусте. Овде имамо специфичну ситуацију. Како смо могли мало пре да чујемо и од мајора полиције, дете није пријавило да је било узнемиравано у школи, у школи глуме је потврђено да јесте. У том случају, ко је требало да реагује?

- Сви са којима дете долази у контакт, првенствено породица. Затим, сви остали - школа коју је похађао, школа глуме ако је у њу ишао и где се већ кретао, све контакте које је имао. И оно што је најзначајније, који су садржаји то дете занимали, мислим на медијске садржаје, на садржаје у смислу његових интересовања према одређеним медијима.

Које су ваше надлежности у овом случају, оно што је можда могуће утврдити као пропуст?

- Наше надлежности односе се на то да ли постоје формални пропусти који се тичу саме школе, који се тичу рада полиције. Ми до сада заиста нисмо уочили јер нико, али дословце нико није дао могућност да је ово могло да се наговести.

Шта нам говори ово што се догодило? Шта је најважније сада о чему треба да мислимо?

- Најважније је, понављам, да ово не сме више никад да се деси, већ да се све превентивне мере узму у обзир. Ја сам чак и рекао, ако треба на свакој школи да постоје контрадиверзиона врата, онда нека се и то уради, али ово заиста не сме да се деси. Наравно, то сам рекао у смислу да треба појачати надзор над децом, првенствено од стране родитеља, па онда и свих осталих у низу са којима деца долазе у контакт.

Да ли ћете разговарати са системом социјалне заштите и какви су следећи просто кораци?

- Систем социјалне заштите у овом случају је имао ингеренције да ако су се појавили одређени проблеми у породици, да на то реагује. Ми до сада нисмо добили информацију да је таквих проблема било.

И наредних дана хоће ли контрола бити појачана у школама? Је л’ овај случај довољна опомена да о томе мислимо?

- Није ствар у томе да ли ће контроле бити појачане, него је ствар о заузимању става у односу на васпитање деце јер ми често када говоримо о школама употребљавамо израз образовање. Често занемаримо васпитање. Затим, када се говори, то уосталом ради и институција Заштитника грађана у посебном сектору, а то су права детета, односно заштита дечијих права. Мало се ту говори о обавезама које деца имају и које се често пренебрегавају у оваквим ситуацијама. Ја сам у једној својој изјави рекао да сам приметио да су, не кажем сва деца, али добар део деце презаштићени. У ком смислу? У смислу да се једноставно не обраћа пажња на њихове обавезе него се само инсистира на њиховим правима типа, знате да је била идеја да се искључе мобилни, односно да се не дозволи ношење мобилних телефона у школе, па се десило да су сви били против тога, јер се ускраћују одређена дечија права.

Један од механизама када је у питању породица, ви ту надлежности немате просто. Али шта је оно чиме треба да се руководе родитељи, посебно после овакве ситуације?

- Ми имамо надлежности ако је породица дисфункционална, па социјална служба закаже. За сада немамо ту информацију. Оно што ми можемо да поручимо је свакако оно што смо видели у низу случајева и који нам дају право да тако нешто кажемо, а то је да не можемо рећи да је породица у оваквом облику афирмације адекватна.

Хвала вам на издвојеном времену и разговору!

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Телевизије К1.

У 1.15 сати очекујемо конференцију за медије која ће се десити у Влади Републике Србије. На тој конференцији ће се обратити ресорни министар просвете Бранко Ружић, обратиће се министарка здравља Даница Грујичић и обрати ће се из МУП-а Веселин Милић. Придружио нам се и Зоран Пашалић, хвала Вам што сте у студију. Да ли мислите да у нашој земљи после овога стварно више ништа неће бити исто? Да ли ћемо као после, сетите се 11. септембра, тада смо променили начин на који путујемо, тада смо почели другачије да се осећамо када улазимо у авион, када долазимо на аеродром, променили су се протоколи, све се променило, хоће ли се сада мењати и протокол за безбедност у школама? Ево, све основне школе су отказале наставу данас, сутра. Са нама у студију Зоран Пашалић, заштитник грађана. Шта би, шта се десило?

- Десило се то што се десило и суштина је у томе да треба све урадити да се то више никада не деси.

Како?

- Као што сам више пута причао код насиља у породици, ако пропустите да реагујете на први шамар који вам неко упути, рачунајте да ће се то наставити.

А шта смо овде пропустили?

- Ако треба да се поставе контрадиверзиона врата на школе, поставите конрадиверзиона врата. Ако требате те неке техничке ствари да урадите, побољшајте то, доведите их до савршенства, да се то не би десило. Али, то није суштина проблема. На ову децу је пуцао дечак, али поставља се питање шта све стоји иза тих хитаца и шта је све оно што је погрешно урађено да би тај дечак упутио хице на своје другове.

И много је адреса на које треба поставити управо то питање које сте Ви рекли. Данас у програм смо укључивали и Душана Недељковића, писца , чији син је седми разред и иде у ову школу и каже да је овај дечак који је пуцао и који је убио деветоро особа, да је био у једном разреду, па је на полугодишту премештен, па је ишао у другу смену сада, да је био вредан, да је био добар ђак, не добар него фантастичан, како кажу медији, да је дете које је било на неколико такмичења и да је добио јединицу из историје. И то су све подаци које ми имамо.

- Не знам шта то значи, каква је то формулација. Ви имате у историји разних, то се зове криминологија, примера где су људи били масовне убице, а онда се поставило питање какви су они били пре тога, па сви кажу- па, били су идеални супрузи, идеални у,у фирмама у којима су радили. Нема то значаја.

Идеална деца, да.

- Значајно је да се постави питање које је основно, а то је - шта је све допринело? Није то школа, Министарство просвете, организација у школи, наставници, то је један конгломерат свих могућих утицаја на дете којих данас има небројено, а за које нема много места где се оно може каналисати односно где се може спречити. Господин је рекао једну, једну ствар која је суштинска - помињало се више пута и у Вашој емисији образовање, образовни систем… Где је васпитање? Затим, колико сам пута чуо на свим телевизијама, у свим медијима - права детета, права детета, пуна су уста права детета. Где су обавезе детета? Ко о томе води рачуна? Свакако онај ко је желео то дете, ко га је донео на свет и ко самим тим мора да се стара о том детету на прави начин. Значи, од тога да врло води рачуна које садржаје то дете прима, да кажем колоквијално - упија, шта то дете гледа, шта слуша, с ким се дружи, с ким комуницира, какав је однос са друговима на улици , какав је однос са друговима у школи, да ли трпи насиље психичко, физичко. Све су то ствари за које треба много времена и јако много одговорности, па тек онда долазимо до оних законски формулација да ли је закон могао овако или онако да регулише.

Апсолутно сте у праву.

- Није битно да ли сам ја у праву.

Ма, није ни важно да ли сте у праву, него хоћу да Вам кажем тако кад размишља човек све је то… него постоје увек, како да кажем, некако смо били безбедни, ето само то хоћу да кажем, били смо као земља безбедни, били смо градови у Србији где стварно нисмо могли да замислимо, ми немамо проблем са тероризмом, ми немамо проблем са таквим психички оболелим људима који узму пиштољ па изрешетају пола школе. То није се дешавало код нас.

- Не каже наш народ џабе: ако не платиш на мосту, платићеш на ћуприји. Не може се сад очекивати да се нешто не деси само по себи , јер ето ми живимо у безбедном друштву, па се самим тим неће то десити. Ево, десило се и шта сад? Ја кажем суштина овога што се десило је да то не сме више никада да се догоди.

Како ћемо спречити?

- Може да се све спречи, ако се потрудите око неких ствари свакако ћете доћи до неког циља, јер следећи пут ако се деси, онда више неће изазивати ни медијску пажњу такву, неће се огласити сви и рећи “ужаснути смо овом трагедијом” и онда ће полако, полако, као што то имате нећу именовати те земље, где се то претвара у свакодневну вест. Или рутину или нешто на шта нико више и не обраћа много пажње.

И то јесте сад питање, дакле данас неће бити наставе ни у основним ни у средњим школама у Београду, отказано је, а чекамо од министарства и вероватно ћемо сад на конференцији добити више информација.

- Чија је то одлука, опростите, да не раде школе?

Министарства просвете. Јел’ Вам се не допада одлука?

- Нећу уопште да коментаришем одлуку Министарства, али то је као када би сада сви престали да раде зато што се десила нека трагедија. Трагедија је огромних размера, али треба показати храброст да и поред тога настава треба да тече, да треба да се осете деца у свим осталим школама сигурно и да није то начин да се покаже да ће држава решити проблем одмах и да се ово више неће никада поновити. Говори се о вршњачком насељу. Па, ја сам ишао у ту школу, та школа је била из две школе, она се сад зове “Владислав Рибникар”, раније оно крило из Светозара Марковића било је “Алекса Шантић”, а ово из Краља Милутина “Слободан Принцип Сељо”. И ми смо се тукли међусобно, те две школе, али кад се појави наставник, не дај боже кад се појави тада милицајац, сада полицајац, све је престајало моментално. Сад се ту поставља питање ауторитета. Ко има ауторитет над том децом? Родитељи, наставници? Ко? То питање ја стално постављам. Ко је та особа пред којом ће дете да стане мирно?

Данас.

- Не кажем да дете треба приморавати, ми смо институција која се бави заштитом деце, али ауторитет мора да постоји.

Малопре је професор рекао у програму - па, и нас су у школи знали да ћушну, па шта нам фали. Ја се сад позивам на...

- Нисам за ћушкање деце, немојте, мислим ћушкање деце није био у школи, а имали сте индивидуалне примере неких наставника, али ни у време кад сам ја ишао у основну школу, а то је јако давно било, није то било.

Имали сте оно мало чупање за зулуфе?

- Нисмо имали чупање за...

Стварно нисте?

- Ако смо имали, имали смо можда од једног или двоје наставника, нисмо имали као редовну појаву.

Али их нико није пријављивао за то?

- Нико их није пријављивао, да.

А данас би их пријавио.

- Сад се ту поставља друго питање, сад отварамо један круг презаштићености деце од стране њихових родитеља. То је рецимо случај са мобилним телефоном. Ако се донесе одлука да немају у школи мобилне телефоне, нема ту шта родитељи да се питају. Онда ће онај ко је надлежан, Министарство просвете, да образложи одлуку зашто је то урадило и више о томе дискусија нема.

Овде стално има дискусије.

- Ја знам да има дискусије.

Стално дискутујемо.

- Знате колико је пута пред Заштитника грађана дошао родитељ незадовољан тиме што његово дете није успело на неком конкурсу. Анализом, иако се ми не бавимо меритумом него формом, ви видите да родитељ очигледно није у праву. Не пребацујем кривицу на родитеље, далеко од тога, али се поставља питање - колико времена дете проводи и с ким га проводи ? Да ли га највише проводи у школи, да ли са родитељима, да ли на улици, да ли у некој спортској организацији, па се онда гледа ко може да има највише утицаја…

Захваљујем Вам се на гостовању.