Из медија

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у Дневнику Радио телевизије Србије.

Детињство је један од најлепших периода када смо безбрижни и када кроз игру стичемо нова знања и вештине које ће нам помоћи да будемо самостални, одрасли људи. Свако дете има право на живот, опстанак и развој. Данас је Међународни дан заштите деце, а о томе какав је положај деце у Србији разговарам са заштитником грађана Зораном Пашалићем. Живимо у специфичном времену, много је изазова. Шта се у последњих годину дана побољшало, шта се погоршало? Како оцењујете положај деце у Србији?

- У оквиру Институције Заштитника грађана постоји један врло разрађен систем који се бави заштитом права детета. Нови Закон о Заштитнику грађана, који је кренуо са применом крајем прошле године, дао је још већа овлашћење Заштитнику грађана да прати положај деце у Републици Србији. Тај положај деце у Републици Србији нарочито је везан за период, да тако кажем, експанзије ковида-19, када су урађена многа истраживања. Ми смо објавили посебан извештај на ту тему, са посебним освртом на период ванредног стања. Такође, Центар за права детета је урадио једно врло обимно истраживање у којем су се деца изјашњавала шта им је било ускраћено и шта су последице одређених тешкоћа - прво образовања, а затим њихове међусобне комуникације, дружења, социјалних контаката. У 70 одсто случајева су незадовољни начином на који је образовање у периоду изолације функционисало. Затим, немогућношћу њихове међусобне социјалне комуникације. Занимљиво је да су ношење маски деца приметила као један вид онемогућавања ближе комуникације, у смислу невербалне комуникације, и свакако организовање скупова јер је та социјална потреба код деце нарочито изражена и њен недостатак је дао одређене последице и њихово незадовољство. Оно што су једино изнели као позитивне примере је могућност да више контактирају са својим родитељима, а други позитивни пример је могућност да се више баве собом, односно својим активностима. Мада, то се мора посматрати на различите начине. С обзиром да су они били изоловани као и сви грађани Републике Србије, да ли у периоду ванредног стања или потом када је било препоручено да се комуникација међу грађанима па тиме и међу децом смањи, то је дало неке
последице које ми сматрамо негативним, а то је могућност да се бавећи се собом преко друштвених мрежа развије један однос комуникације који ми врло, као институција врло пажљиво пратимо, а који рађа многе негативне последице.

Колико је тих молби, притужби и пријава невезано за корону у протеклих годину дана? На шта су се односиле?

- Што се тиче заштите права детета и притужби по том основу, она никада нису, осим у периоду ванредног стања, била мања од 9-10 одсто. Значајно је да ми исто тако неких 10 одсто случајева сазнајемо из медија. У периоду ванредног стања оне су мултипликоване, било их је много више, поготову када се ради о деци са посебним потребама којима је таква једна организација друштва онемогућила многе активности, да не говорим оне најзначајније, а то је могућност адекватног лечења, неге, бриге...

Кажете сазнајете из медија. Шта то значи? Да вам се не обраћају. Због чега? Како то тумачите?

- Немојте да схватите погрешно, значи ако кажем 10 одсто је из медија, а 90 одсто се грађани директно обраћају.

Каква је здравствена и социјална заштита деце? Да ли је то на неком да кажем задовољавајуће нивоу? Које су ту препреке?

- Не може се генерализовати, зависи од случаја до случаја, с тим што је здравствена заштите далеко боља од социјалне заштите. Видели сте многе случајеве који су изазвали пажњу јавности где је социјална заштита заказала. У ком смислу заказала? Заказала је што када се појави проблем у некој породици у којој деца живе ту центри за социјални рад морају да прате, али апсолутно да прате и да реагују брзо. Та брзина реаговања је суштина.

Да ли сте задовољни сарадњом између надлежних институција? Да ли би то требало да буде боље?

- Требало би да буде боље, али опет ни то се не може генерализовати.

Шта је ту најслабија карика?

- Најслабија карика је повезаност свих у један ланац праћења када се у некој породици појави проблем. То је није само посао Центра за социјални рад, већ често и полиције, и здравствених радника, али првенствено центара за социјални рад. На тај начин не оптужујем центре за социјални рад. Шта тај недостатак повезаности практично ствара? То је да ти поступци трају дуго и да се онда често завршавају лоше или чак трагично. Оно на чему инсистирамо и на шта смо највише указали то је брзина реаговања и константно праћење.

Што се тиче образовања, какав је ту обухват деце? Негде статистика каже око 70-80 одсто ромске деце је ван система образовања... Чини ми се да највећи проблем заправо имају деца са маргине.

- Није само деца са маргине. Највећи је проблем код ромске женске популације, тачније девојчица, да будем једноставнији, којима се у ромској популацији омогућава образовање до једног нивоа. Ретко се оне образују у средњој школи, због Система и традиције. Кад кажем система, мислим на систем и начина живота у оквиру заједнице, на традицију те популације и ту се мора посебно обратити пажња. Сви кажу образовање, нико не говори образовање и васпитање. Рецимо, деца су за време трајања ковида-19 као један од битних недостатака приметила то што школе нису организовале скупове на којима би деци стручњаци објаснили како да се бране од стреса који је цела та ситуација изазвала, не само код њих него код свих. Али првенствено се деца морају заштитити.

Насиље, занемаривање, имовинске, социјалне разлике... Све то оптерећује детињство наше деце. Колико смо ми, одрасли и цело друштво свесни тога у целини и одговорни довољно?

- Опет се поставља питање повезаности целог друштва. Значи, не можемо посматрати парцијално, не можемо гледати родитеље посебно, школу посебно, већ морамо посматрати све у у корелацији. Ако имате такву ситуацију да деца нису мотивисана за образовање, оно чиме се сада Институција бави и вероватно ћемо изаћи скоро са једним пројектом, а то је мотивација деце за образовање.

Зашто су немотивисани?

- Зато што садржаји које они примају најчешће преко друштвених мрежа пропагирају потпуно другачији начин живота.

То је наша одговорност. Да ли је то порука за крај на овај дан, шта су приоритети, неки главни задатак свих нас?

- Оно што ми похваљујемо заиста је један напор државе за повећање наталитета. У целој заједници, не само нашој него на нивоу Европе чак и света, је тај негативни природни прираштај будућност и врло нам је битно да се испрати тај део. Али исто нам је битно да се испрати образовање и васпитање деце јер деси се, а ми то врло добро знамо као институција, да се деца у том периоду, да кажем колоквијално, погубе. Ако их погубите у том периоду, никад их више нећете стићи и онда имате велики, велики проблем са том популацијом.

Наравно, прво породица па онда читаво друштво. Хвала најлепше.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост емисије „Вести у 11“ на ТВ Тањуг.

Редован Годишњи извештај о раду Заштитник грађана већ је предао Народној скупштини и овај извештај указао је на велики проблем у друштву - насиље над старима. Како стати на пут насиљу над најстаријима, једна је од тема о којој разговарам са заштитником грађана Зораном Пашалићем. Добар дан и хвала вам што говорите за Тањуг! Да кренемо одмах од извештаја. Шта је наведено у њему?

- Извештај је предат у року који је био 15. март. У прошлој години ми смо имали повећање броја притужби, то је око 16.000. Оно што је најважније јесте да смо одговорили на 87% тих притужби, што показује напредак у раду Заштитника грађана у решавању проблема грађана. Питали сте ме за насиље над старима - то гледамо сваки дан. Данас је био један случај где је претпоставка, нећу да прејудицирам истрагу, син убио мајку. Имали смо пре неколико дана опет ситуацију насиља над старима, имамо насиље по домовима за старе и због тога је Заштитник грађана ставио у фокус овај проблем и то као приоритет свих својих активности.

Колико је било пријава у извештајном периоду и колико је од тога решено?

- Као што сам рекао, 16.000 притужби а 87% је решено.

Рекли сте да ће фокус вашег рада у наредном периоду бити превенција насиља над старим особама.

- Не само насиља, него уопште третмана старих лица како у домовима за старе, без обзира да ли су државни или приватни домови, тако и уопште у друштву, јер оно што желим и увек наглашавам јесте да се хуманост једног друштва мери бригом према најосетљивијим групама, а то су деца и стара лица.

Шта можемо рећи, колико је често насиље над старим особама у нашој земљи?

- Углавном у јавност долази физичко насиље. Ретко се забележи психичко и један облик који је малтене невидљив, који ми тек када улазимо дубље у одређене притужбе грађана видимо, а то је економско насиље. То је практично одузимање средстава старих лица, пензије итд. Или на неки начин онемогућавање располагања од оних који су уживаоци тих пензија. Све је то у фокусу Заштитника грађана. Из тог разлога активности које предузимамо у наредном периоду, то је прво, обилазак свих домова јер то има превентивно дејство, без обзира што је њихов број јако велики. То је отприлике 250 домова, од тога 160 у Београду. Оно што ми не можемо да контролишемо то су илегални домови за старе, а претпоставка је да их има негде између 60 и 80. Зато ћемо се обратити ресорном министарству како би оно извршило инспекцијски надзор.

Последњи пример случаја насиља над старијим особама је случај са старицом на Вождовцу, ако се не варам. Који је епилог тог случаја?

- Епилог тог случаја ћемо видети у наредном периоду. Ми смо предузели све радње, дали рокове који су неопходни да би се заиста утврдила права истина, видело ко је то скривио.

Да ли сте добили још неку пријаву за тај случај или можда за неки други?

- Не. Ми не морамо да делујемо само на основу пријаве. Често за такве случајеве сазнамо из медија и онда реагујемо, проверавамо целу ситуацију колико је то што је у медијима описано заиста у складу са постојећим чињеницама које се могу доказати нашим активностима.

Колико нам је познато, недавно сте разговарали и са колегиницом из Украјине. О чему је било речи? До којих сте закључака дошли? Шта можемо да чујемо?

- Имао сам разговор и са колегиницом омбудсманком Украјине, као што сам пре извесног времена имао разговор и са омбудсманком Русије. Понудио сам се да помогнем у погледу онога што је у опису посла Заштитника грађана а то је помоћ онима који највише трпе ратна дејства, не улазећи уопште у карактер тих дејстава нити њихову оцену. Са омбудсманком Украјине сам разговарао о збрињавању избеглица којих има у Србији, као и оне које су прошле кроз Србију, њих негде око 13.000, јер постоји реална опасност с обзиром да се ради о женама и деци, да они буду жртве трговине људима. Не знам колико је јавности познато, Заштитник грађана је по новом закону национални известилац за борбу против трговине људима тако да је то још једна додатна обавеза. Већина оних грађана Украјине који су у Србији су смештени код својих рођака, пријатеља, познаника, а један број се налази у Избегличком кампу у Врању. Ми ћемо у петак посетити тај избеглички камп у Врању. У сталној сам комуникацији са својом руском и украјинском колегиницом јер циљ је спречити да се крше људска права колико је то год могуће. Мислим да имамо потпуно морално право и обавезу као неко ко је све то прошао, неко ко је све то доживео у периоду оних година када су била ратна дејства на територији бивше Југославије, да помогнемо на прави начин са огромним искуством и са огромном вољом људима који су се нашли ван граница своје државе.

А на који начин се бавите превенцијом трговине људима?

- Трговина људима је проблематика којом се бавим од 2004. године. То је препознавање жртава трговине људима. Често ти, како се то формалноа назива, регрутери, трговци људима, користе разне методе притисака да доведу жртву у заблуду тако да је врло тешко утврдити да ли је неко заиста тргован, јер често она особа која је предмет трговине људима, последња сазна да је у ланцу трговаца људима. Ни мало није једноставан посао и зато се мора обраћати посебна пажња. Из тог разлога сам разговарао са колегиницом омбудсманком Украјине, да ћу контактирати моје колегинице и колеге из региона, првенствено омбудсмане и заштитнике грађана или пучке правобранитеље из региона како би заједно у садејству спречили да особе које су у транзиту кроз државе настале распадом бивше Југославије, буду жртве.

Поменули сте мало пре и избеглице из Украјине, односно причамо већ пар минута о томе. У Србији је остало, ако се не варам, око 2.000 избеглица из Украјине. На који начин ћете радити на заштити конкретно њихових права?

- Прво, неопходно је да сви делујемо у тој заштити. И заиста морам то да нагласим, да имамо изузетну сарадњу са Комесаријатом за избеглице и да је тај комесаријат учинио све, чак преко оних стандарда који се фигурирају или постоје у европским земљама, да се помогне тим људима. Онима који су у транзиту да се дају одређена средства у смислу хигијенских и прехрамбених пакета како би могли да наставе транзит према оној земљи која је њихова крајња дестинација.

Да ли очекујете да још неко од њих остане у нашој земљи?

- То је њихова одлука. Они који остану су под бригом Комесаријата и бригом Заштитника грађана.

Шта је за вас остало упечатљиво у претходном извештају, да погледамо годину дана иза нас?

- Оно што преовлађује и што сам увек наглашавао, а то је да се више од 70% свих притужби Заштитнику грађана односи на економско-социјалне проблеме. Или да кажем једноставније, то су проблеми легализације, катастра и слично.

Хвала вам на издвојеном времену и што сте говорили за Тањуг!

Заштитник грађана био је гост у и емисији „Ново јутро“ на Телевизији Пинк.

Протеклих дана јавност је била ужаснута причом о злостављању старице у једном вождовачком Дому за старе. Колико је у Србији често насиље над старијим особама и како томе стати на пут? То је једно од питања за заштитника грађана Зорана Пашалића. Добро јутро! Да ли сте до 15. марта доставили извештај Народној скупштини РС?

- То нам је била обавеза и до 15. марта смо доставили извештај Народној скупштини са резултатима за претходну годину.

Причаћемо и о том редовном извештају, али да сада поразговарамо о злостављању старице у Дому за старе на Вождовцу. Ваша канцеларија је реаговала. На који начин и шта се сада догађа?

- Ми смо 16. марта упутили Министарству рада допис о томе да се у тој ситуацији мора реаговати. И они су реаговали заиста брзо па је рад тог дома суспендован. То је, међутим, отворило једну велику тему којом се ми бавимо и тек ћемо се у наредном периоду бавити. Увек наглашавам да се једно друштво, његов квалитет, мери у односу према онима који су под посебном заштитом а то су деца и стара лица.

И болесни, наравно.

- Да, али овај пут стављам акценат на стара лица.

У редовном извештају, овом који је споменут, имате значајан део о бризи за стара лица.

- Имамо. То је једна од наших примарних активности и то првенствено према положају старих лица у домовима, контрола свих домова како државних тако и приватних. Исто тако и контакт са власницима приватних домова за старе како би сагледали све што је потребно да се оваква ситуација коју имамо, више не дешава. При томе, ви сте навели један пример.

Колико сте имали притужби када је реч о домовима? С друге стране имали смо разне врсте медијских натписа. Нећемо рећи да су сви тачни, о некаквим домовима страве, о нерегистрованим домовима, о дивљим домовима… Колико смо разумели, има око 60 до 80 нелегалних домова?

- Тако је.

Хајде да прво попричамо о ономе што је прво речено. Колико је чест проблем насиље над старима генерално?

- Врло је чест проблем, јер стари су, а то не мора бити само физичко насиље, изложени и психичком насиљу. Оно што је рецимо мање видљиво је тзв. економско насиље, што значи да њихове приходе узимају други, да ли неко од сродника или по неком од уговора. Често им се одузима пословна способност па неко други располаже њиховом имовином, а то је исто предмет нашег интересовања. Ми ћемо у наредном периоду извршити контролу свих домова, без обзира да ли су у питању државни домови или приватни домови јер имамо мандат за то по Закону о заштитнику грађана, и то првенствено превентивно. Са друге стране, што је исто толико важно, ићи ћемо и према Министарству за рад које је надлежно за ту проблематику. И оно што је најважније, а то је разговараћемо директно са корисницима услуга тих домова, односно са старим лицима како бисмо из прве руке сазнали какав им је положај и шта може да се учини да се тај положај побољша.

На шта се притужбе најчешће односе?

- Највише се односе на смештај и однос запослених према њима на различите начине. Од неких фундаменталних ствари, као што је исхрана, смештај, па до...

Изостанка медицинске неге, јел’ тако?

- И на то, али је првенствено однос према њима. То је кључ јер морате да узмете увек једну чињеницу у обзир. Човек у животу може да изабере да ли ће бити у браку, да ли ће имати једно или више деце, каква ће му бити каријера и у ком правцу ће ићи. Али сви ћемо ми једног дана бити стара лица и о томе треба да размишљамо и да идемо у правцу да се однос према нашим старима, нашим рођацима, нашим мајкама, очевима унапреди до максимума. На тај начин ми ћемо показати и показујемо да смо друштво које уме да реши овај проблем.

А како ћете решити проблем нелегалних домова за старе? Колико смо разумели, од 60 до 80 их има, и капацитет је јако велики,то је неких 10.000 места. Јел’ то могуће?

- Да.

Како се неко усуди да држи нелегалан дом?

- У Републици Србији има 250 домова, од тога 160 у Београду и то су они домови који су легални, који испуњавају услове који су потребни да би дом могао да функционише.

То су домови у које ћете ви заправо ићи у контролу?

-Тако је. Што се тиче нелегалних домова - зна се ко је за то надлежан, али ћемо и ми, и зато кажем да практично имамо три пута. Један је према ресорном министарству које треба да регулише постојање тих нелегалних домова. Имате у региону различите начине како се регулисао однос према старим лицима о којима се не стара неко из породице или неко ко се стара по неком основу. Рецимо, имате пример Хрватске где су имали тзв. обитељске домове и то се показало као јако лоше. То су рецимо, у мањим срединама где неко ко има већу кућу, прима неколико старих лица и води рачуна о њима. Али се показало као лоше јер су они били изван контроле. Не правим сада поређење, али контрола, контрола, контрола, то је оно што ћемо радити.

Које су основне притужбе поред ових? Не само код старијих лица, него и код осталих категорија које траже посебну бригу и негу?

- Ако мислите посебну бригу и негу, то су деца са посебним потребама. Али ако ме питате, највећи број притужби односи се на имовинско-правна питања – на катастар и на легализацију објеката. То је такође оно на шта ћемо ставити тежиште у следећим активностима.

Много ваших, хајде да кажемо, бивших колега а сада правника, адвоката и људи који се баве тим питањима ми је пренело проблеме око катастра, да не могу да дођу до документа, решења и онога што је потребно за решавање имовинско-правних односа. Шта су то најчешћи проблеми и како ви сад можете то да решите као заштитник грађана?

- Прва и основна ствар када решавамо тако неки проблем је да се у некој институцији, назваћу то колоквијално, имамо стални контакт са неким ко координира рад институције те и ко има директан контакт са оним ко координира тај рад у нашој институцији. То је као нека особа за везу, што добро функционише у односу на Министарство унутрашњих послова где постоји особа која када се појави проблем, ми је контактирамо и најбрже могуће добијемо информацију. Значи, не морамо да чекамо да наша информација оде прво према њима, па да се она врати нама, па се ту погуби грдно време већ се одреагује одмах. Јер оно на шта се грађани највише жале јесте да то траје предуго, делује изнурујуће, да не говоримо о проблемима легализације који су проблем локалне самоуправе.

Да, то је то ћутање администрације или нека спорост администрације. Како то решавати, ту има безброј примера, не само катастар? То је просто невероватно. Кажу људи да сада је то мало другачије са овом е-управом, али у неким сферама се не мења баш много.

- Е-управа је добра, али увек иза сваке е-управе стоји човек који конкретно треба да неке радње спроведе да би се обавио посао.

Ево стиже ми порука, рецимо, коме да се жалимо баш за нелегалан дом за старе?

- Нама.

Мислим да људи не знају тачно шта ви радите, да не знају све ваше области. Како могу да се информишу?

- Делиградска 16. Да сад не говорим све телефоне, е маилове, итд. Наша адреса је Делиградска 16 где ће их примити сигурно неко ко обрађује то, а вероватно и ја ако сам у ситуацији.

Добро, онда ви по пријави одлазите у надзор, долазите у инспекцију.

- Не, ми се обраћамо надлежном министарству када су у питању нелегални домови.

Конкретно, то је Министарство за рад?

- Тако је. И ми можемо да делујемо, да иницирамо као што смо иницирали и овај случај 16. марта, одмах по сазнању из медија.

Јасно. Невероватно колико то може бити, да кажемо, негде непримећено ако неко нема живу децу, или ако нема децу, или ако је сам и стар.

- Није то проблем само Србије. То је проблем целе Европе. Ми смо стара популација, Европа је стара и преовлађује стара популација. Затим миграције због тражења бољег, адекватнијег посла нису само синдром Србије него апсолутно свих земаља у Европи. То је горући проблем. И понављам, брига о старим лицима доказује хуманост једног друштва.

Апсолутно. Најбоље је да тако и завршимо. Хвала вам најлепше.

- Хвала вама!

Имам још једно питање. Кажу нека стара лица: ето ако не платимо струју или нешто, узимају нам за дуг по 30% од пензије.

- То је ствар извршитеља вероватно. Претпостављам да је на то гледалац имао примедбу.

Да, можда је то ипак превелики износ за пензије од 25.000 динара, како каже господин.

- Како не. Опет смо ми адреса. Опет да се обрате нама. Не кажем да сваки проблем можемо да решимо, али велики број проблема можемо.

Много вам хвала што сте били наш гост! Видимо се ускоро поново.

Заштитник грађана био је гост у Јутарњем програму Радиотелевизије Србије.

Редован годишњи извештаји о раду, Заштитник грађана већ је предао Народној скупштини. Шта је означио као добро обављен посао а шта није завршио и због чега, које предлоге је дао да се унапреди положај грађана у односу на државну управу? Зоран Пашалић, заштитник грађана, је наш гост. Добро јутро и добродошли.

- Добро јутро. Хвала на позиву.

Колико сте имали пријава у последње време?

- У извештајном периоду било је 16.000 обраћања и оно што је најзначајније јесте да је 83% тих притужби решено.

То је висок проценат.

- Сматрам да је то јако висок проценат и у односу на претходни период, а и у односу на неке сличне институције.

Најчешће су вам се грађани жалили на социјалне и економске проблем. Међутим, овај период је разоткрио један велики проблем у нашем друштву о коме се мало причало, а све је евидентнији - насиље над старим особама. Јесам ли у праву?

- У праву сте пуно, и не само насиље... Када дође до насиља то је заиста најрадикални проблем који може да се јави према старим лицима. Брига о старим лицима је сада у фокусу заштитника грађана. Грађани знају шта се у последњих неколико дана догађало. Ви знате да смо ми први реаговали на случај насиља над старицом у једном од дому за старе, где је надлежно Министарство врло брзо реаговало по нашој иницијативи и извршило контролу тог дома за старе.

И какав је епилог? Да ли су изгубили лиценцу?

- Нису изгубили трајно лиценцу, њима је лиценца суспендована, да тако кажем колоквијално, на неко време. Оно што је у следећем периоду најзначајније за Заштитника грађана је управо брига о старим лицима и то у три правца. Први - њихов статус, други - статус домова без обзира у чијем се власништву ти домови налазе и, на крају, рад надлежног министарства. Оно што је најважније јесте да стара лица морају бити адекватно збринута. Ми смо, не само ми, не само Србија, већ је Европа практично област у којој се налази највећи број старих лица. Ми смо стара популација.

Да ли се Европљани суочавају такође са овим проблемом?

- Апсолутно са истим проблемима. Затим имате миграције младих који одлазе и на тај начин се прави једна страшна дискрепанца где немате више оне блиске сроднике који би на неки начин морали да се брину о старијим лицима па су они препуштени управо овим домовима за старе, без обзира да ли су, као што сам рекао, у приватном власништву или у државном власништву. Знате колико има домова за старе у Републици Србији?

Не могу да проценим.

- Има 250 легалних, од тога 160 у Београду, а по нашој евиденцији број нелегалних домова се креће између 60 и 80. Капацитети домова су 10.000 особа.

А где се најчешће бележи насиље над старим особама? Да ли је то у домовима или у породици?

Нису домови. Имате овај случај у Лесковцу где је син од 60 година убио оца 86 година, па потом извршио самоубиство. Уопште не смемо да говоримо не насиљу, него о лошем третману у домовима за старе. Када неко буде смештен у дом за старе, не може се говорити не о насиљу, него се мора говорити о адекватном третману. Из тог разлога у следећем периоду ми ћемо оквиру наших надлежности, а ми те надлежности имамо, извршити контролу домова за старе. Не могу да кажем свих домова у неком кратком периоду, али у врло кратком периоду ћемо извршити контролу домова за старе.

Да Вас питам као...

- Извините само да завршим. Пошто је то двосмерна улица, планирам да следеће недеље или можда почетком оне тамо недеље направим састанак са власницима приватних домова, да чујем и њихове проблеме јер ће свакако они изнети своје проблеме, али приликом посете домова за старе прво ћемо разговарати са корисницима директно, да видимо који они проблем имају, какав је њихов третман тамо и шта се може побољшати.

Психолошко насиље је најтеже доказиво. Како доказујете оно на шта се жале стара лица?

- У разговору. Прво ми нисмо ти који доказују...

Да ли је то довољно?

- Нама је битно да дођемо до информације у директном контакту са старим лицима и онда на основу тога да видимо које ћемо радње предузети, а те радње иду од побољшања услова, па свакако и оно што сте Ви напоменули на почетку разговора, ако је потребно суспензије рада таквих домова.

На почетка нашег разговора сте поменули веома висок проценат решавања случајева. Којим решењима сте изузетно задовољни?

- Оним проблемом који је, могу да кажем, врло значајан и на који ћемо такође посебну пажњу обратити у наредном период, а то су имовинско-социјални проблем који се односе на легализацију, рад катастра, уопште третман имовине грађана Републике Србије. Они су...

То је онај тренутак када закажу институције и не обављају свој посао? Да ли је то...

- То је један начин када по пријавама грађана или сазнања из медија Заштитник грађана реагује, али ми желимо све више и више да делујемо превентивно, да се информишемо, да знамо где је проблем, како се не би чекало да пробам ескалира или да дође до, као што сте рекли у случају домова за старе, неких заиста трагичних ситуација, као што имате случај баке која отишла из дома и преминула после два дана. То су ствари које се не смеју се дешавати.

Да ли су по Вашем мишљењу грађани довољно обавештени о Вашем деловању? Да ли сви знају да постоји Заштитник грађана у нашој земљи?

- Мислим да нису. Заиста сам се ових неколико година потрудио и зато и гостујем у Вашој емисији да би грађани знали коме треба да се обрате, и позивам...

Али број пријава је знатно већи него претходних година?

- Јесте, али мислим да грађани треба да се боље информишу. Позивам све грађане који су незадовољни својим третманом у домовима за старе, без обзира, опет кажем, у чијем су власништву, да се нама обрате. Ми често заборављамо да ћемо сви једног дана бити у тој ситуацији…

На коју адресу да се обрате?

- …односно у ситуацији да будемо стари, да будемо изложени могућности да се неко други стара о нама и то стално мора да нам буде у фокусу. Морам рећи да се вредност једне државе мери по бризи о онима који су немоћни или који траже туђу помоћ. То су првенствено деца и стара лица.

Осетљиве категорије грађана...

- Могу да се обрате мејлом, телефоном или да дођу ако су у могућности или желе да дођу у Делиградску 16 где ћу их примити ја или неко од запослени који раде на пријему и да онда расправимо тај проблем. И ако све буде како треба, односно ако је у границама наших овлашћења првенствено, да га решимо.

Много Вам хвала на свим информацијама.

- Хвала Вама на позиву.

Надамо се да ћете имати што мање посла или макар да их...

- Није циљ да имамо што мање посла него да решимо што више проблема.

Тако је, баш као што сте рекли. Хвала још једанпут.