Заштитник грађана Зоран Пашалић у Јутарњем програму Радио Телевизије Србије говорио о фемициду, правима радника, слободи медија у Србији

Осам жена је убијенo у породичном насиљу од почетка године. Број је можда и већи, јер не постоји званични регистар. Вероватно су жртве насиља у породици могле да буду заштићене. Како? О томе у наредним минутима разговарам са Зораном Пашалићем, заштитником грађана. Добро јутро и хвала што сте гост Јутарњег програма. Често чујемо и од Вас да као друштво и као појединци морамо да имамо нулту толеранцију на сваки вид насиља, посебно породичног. Шта као појединци, шта као локална заједница, шта као друштво можемо да урадимо, пре свега као добре комшије, треба да урадимо када приметимо да се насиље дешава у нашем окружењу?

-Да реагујемо и то да реагујемо моментално. Често се реагује тако што се каже да је то породична, приватна ствар и да једноставно људи не желе да се мешају. Не само комшије, него често и родбина, често ни најближи сродници не реагују, а постоји лош однос који се реперкутује кроз насиље, кроз једну јако лошу ситуацију између супружника и, нажалост, у одређеним ситуацијама се завршава трагично.

Прошле године је 28 жена убијено у породичном насиљу и најчешће након тога чујемо и да су окружење и комшије имале информације о нарушеним партнерским односима, о свађама, о насиљу које се дешавало, али да просто то нико није пријавио. Зашто такве информације често тешко долазе до надлежних?

-Долазе тешко, јер једноставно неће нико да говори о томе док се не деси тај стравичан или трагичан догађај, да дође до убиства. И то је највећи проблем. То није само проблем нашег друштва. Ви сте поменули број 28 убијених жена на 6 милиона и 800 хиљада становника. Италија на 60 милиона има преко 200 и нешто. То је једна појава која у свим земљама се дешава и на коју треба посебно обратити пажу. Јер постоје четири главна мотива за убиство. Када се говори о убиству партнера, супружника, постоји четири главна мотива. Првенствено бес. Дугорочно насиље, лош однос, свађе које се могу видети и од стране комшија, а и од стране оних који морају да брину по службеној дужности као што су центри за социјални рад или полиција или они који треба да воде рачуна када до таквих појава дође и када се оне у почетку или зачетку примете. Други разлог је могућност да супруга или партнерка напусти заједницу. То је други мотив за убиство. Трећи, љубомора, често потпуно ирационална. И четврти је склоност ка самоубиству. Многе такве ситуације се завршавају трагично убиством жене, а потом самоубиством, али базично када су се анализирали ови случаје видело се да је склоност ка самоубиству од стране убице била један од узрока. Затим има још много економских, и било којих других разлога, али ово су четири кључна разлога због чега долази до убиства. Ако кренемо од првог, то је бес, лоши односи, то је неко морао да примети и тај неко је мора да реагује. Ја углавном, када говорим о томе, указујем да на оне који су сигурно били сведоци неких претходних лоших односа, а на то нису реаговали, на тај начин би могли да предупреде трагичну ситуацију, односно убиство. Због тога треба и правити разлику између фемицида и уксорицида, јер фемицид, и то сам стално наглашавао, често сам због тога доживљавао и критике, је убиство жене од стране мушкараца зато што је жена. Значи, та жена нема идентитет за убицу. Нема често, односно у 99 одсто случајева, никаквог односа. Он је убија јер мрзи жене. Овде је друга ситуација. Код уксорицида постоји лош партнерски однос. Без обзира, брачна или ванбрачна заједница, која има своју предисторију. У том периоду, док не дође до трагичне ситуације, она има појавне облике које морају да се испрате, на њих мора да се реагује. Ако би се говорило о мењању казнене политике, онда треба санкционисати оне који су били дужни да то примете. Значи, по службеној дужности, да тако назовем, или они који су знали за ситуацију, а апсолутно нису реаговали. Направићу само, извињавам се, само једно поређење. Ако неко падне на улици, па хоћете проћи поред њега и нећете му помоћи? Па свакако ћете му помоћи. Ово је ситуација истоветна томе. Ако чујете да неко доживљава насиље, морате реаговати.

Али да ли постоје сви законски оквири да се пријави насиље за оне који примећују да се то дешава у њиховом окружењу, али и за оне који трпе насиље? Да ли су жене охрабрене одређеним законским регулативима?

-Јесу. Оне јесу охрабрене, али се поставља једно друго питање. А то је питање економске природе. Када жена напусти заједницу у којој често није у радном односу. Како она себи, најчешће и својој деци, да обезбеди једну пристојну или једну нормалну егзистенцију? То је оно о чему друштво мора да се позабави. Јер често жене остају у заједници. Постоји чак светски просек да жене седам пута одлазе и враћају се у заједницу да би на крају коначно напустиле насилника, а да је разлог томе управо економске природе.

И дакле, овде говоримо о реаговању жртава насиља, али и окружења, али и о реаговању надлежних институција. Пре две недеље сте на основу пре свега информација из медија, а после случаја да је муж након свађе убио супругу и покушао самоубиство, покренули поступа контроле законитости и правилности рада Покрајинског секретаријата за социјалну политику, демографију и равноправност полова и Министарства унутрашњих послова. Ви сте им дали рок од две недеље да вам одговоре на која питања?

-Да, сад истиче. Које су питања? Па то је оно што сам навео. Постоји службена обавеза тих органа да прате на територији на којем су надлежни ситуације у неким нарушеним односима. Најчешће одговор је да се није знало за те нарушене односе. Али када ми уђемо дубље у проблематику, видимо да су ипак постојале индиције да је однос између партнера, могу бити и супружници, и ванбрачна заједница, да је лош био однос и да се он морао регистровати у стране баш ових институција којима се ми обраћамо и да је пропуст у једном добром броју случајева код њих.

Да ли је било пропуста у овом случају?

-То ћемо видети. Још нисмо добили одговоре, али то ћемо видети. На основу тога ћемо реаговати и онда покрећемо поступак према обе институције, односно према центру за социјални рад, али и према полицији, да видимо да ли су они имали сазнање. Ако су имали сазнање, зашто није уследила реакција? Јер постоје, да не бих враћао на трагичне ситуације, много случајева када су имали одређена сазнања, али нису правовремено реаговали.

Неколико пута сте се оглашавали претходних дана. Био је Међународни празник рада, али и Дан слободе медија. Иницирали сте измене и допуне закона јавном реду и миру, чија би примена омогућила да се увреде и претње новинарима изречене у јавном простору, а посебно путем друштвених мрежа, прекршајно санкционишу. У којој фази је та Ваша иницијатива?

-Та иницијатива је, односно цео тај нацрт прописа, односно измене и допуне са образложењем. Дат је једном, да кажем, делу владе, односно једној радној групи која се бави заштитом новинара са циљем да се, постојећи закон о јавном реду и миру, измени. Јер ви имате у том закону насилничко понашање, а имате насилничко понашање управо преко друштвених мрежа, првенствено упућено новинарима, то је једно учестало вређање, које није санкционисано ни на један постојећи начин, и то охрабрује насилника, да користећи ту своју врло лагодну, морам тако да назовем, позицију. Невероватан број случајева користи да би сипао, не постоји други до овог колоквијалног израза, увреде, да би нарушавао практично нечији интегритет. И то мора бити санкционисано. Ми знамо да ће се ту појавити случај да ће неко рећи, па добро, неко је можда за мојим рачунаром то практично упутио, али то нисам ја. И онај ко не даје информацију да је са његовог, назваћу уређаја, дата информација која је увредљива, такође би требао бити санкционисан. И то се налази у изменама и допунама које смо ми предали.

А када је празник рада у питању, сведоци смо да недостаје дијалог између послодаваца и запослених у решавању радних спорова. Што је потребно да би се предузимале адекватне мере према послодавцима који крше права запослених? Да ли вам се обраћају запослени?

-Не. И то је највећи проблем, јер ми смо ту посредни. Ми не можемо директно да имамо контакт са послодавцем, него имамо контакт са инспекцијом рада који има контакт са послодавцем, односно која проверава да ли је послодавац заиста у оквиру закона и односно у складу са законом учинио оно што су његове обавезе. То се углавном дешава када су у питању велики случајеви. Кад кажем велики, рецимо случајеви са великим бројем радника или случајеве за које се јавност заинтересовала, као што је био случај приликом изградње, то је мислим месецима био предмет фокуса јавности, са радницима који су радили на изградњи фабрике Линг Лонг у Зрењанину, где се ишло од неадекватних услова рада па до трговине људима као кривичног дела. Ми смо се тиме озбиљно, озбиљно позабавили и дошли смо до тога да је морала да реагује Инспекција рада на одређене пропусте који су постојали.

Грађани иначе најчешће пријављују злостављање на раду, незаконит престанак радног односа, неплаћен прековремени рад, ускраћивање права на плаћани годишњи одмор и неисплаћивање доприноса за социјално осигурање. А да ли грађани довољно користе постојеће законске могућности за заштиту својих права?

-Не користе, зато што многи не знају. Зато је наша институција једна од институција којој треба да се обрате и ако ништа друго, да бар добију адекватан савет коме треба да упуте те притужбе и да ћемо ми свакако испратити ако је упуте Инспекција рада. Ми ћемо свакако испратити рад Инспекције рада да ли реагује правовремено и да ли је заиста обавила ону обавезу коју има по закону.

Хвала најлепше на овом гостовању.

-Хвала вама.