Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Телевизије „Еуроњуз“ (Euronews).

Заштитник грађана Зоран Пашалић покренуо је поступак контроле законитости и правилности рада шест надлежних органа и од Првог основног суда у Београду затражио информације и судске одлуке. О случају злостављања девојчице разговарам управо са Зораном Пашалићем, заштитником грађана. Добар дан! Хвала вам што говорите за "Еуроњуз". Одмах сте по сазнању покренули процедуру прикупљања информација и утврђивања одговорности. Да ли сте добили неки одговор из надлежних институција и који је уопште рок да се ти одговори добију?

- Рок је до 15 дана, али очекујемо раније пошто смо тражили хитан одговор на оно што смо поставили као питања. Ради се о шест органа, а при том смо упутили Првом основном суду акт о сарадњи, с обзиром да не можемо да контролишемо рад судова, да нас информише у вези са околностима под којима је додељено дете оцу на старатељство.

Према оним информацијама које се до сада знају, одлука о старатељству донета је 2018. године, а из Центра за социјални рад Звездара кажу, да су још две године контролисали породицу, односно контролисали у каквим условима дете живи. Због чега је та контрола престала до 2020. и три године нико није био у комуникацији са том породицом? Да ли су они били дужни да наставе ту контролу?

- То је управо оно што ми хоћемо да утврдимо, јер дете је прво живело на општини Палилула. Општина Палилула је информисана о стању у породици, па је самим тим дала своје мишљење о томе у каквим околностима је дете рођено и живи. Касније је прешло на општину Звездара. Ту је пребивалиште детета. И док је на пребивалишту једне општине, Центар за социјални рад те општине мора се старати док се не створе услови да дете заиста живи у оним условима који се могу сматрати нормалним, колоквијално речено.

Ако је покренут поступак за лишење родитељског права оба родитеља, то је свакако знак да је у питању једна високо ризична породица. И та прича породицу прати практично од породилишта, од када се то дете родило. Како је могуће да онда дете које је у систему од свог рођења, постане потпуно невидљиво за систем?

- Не бих рекао да је невидљиво, јер дете је рођено, евидентирано у матичним књигама рођених. Али постоји оно што ми у овом тренутку тражимо, а то је, да ли је оно што се односи на децу, значи, нега детета, упис у предшколску установу, упис у школску установу, да ли је све то обављено према закону. И ако није, а очигледно није, јер дете није ишло у школу, ко је за то одговоран. Процедура је врло једноставна. Локална самоуправа на којој живи дете, односно општина на којој живи дете, једноставније речено, је дужна да упозори школу до краја фебруара текуће године да дете полази у први разред. Да дете мора бити уписано, а та иста школа територијално надлежна, да тако кажем, је дужна да у року од 15 дана локалну самоуправу обавести да дете није уписано у први разред и онда имамо целу ту процедуру ако изостаје, родитељи итд. То су врло законски, стриктно решени услови. Да не говоримо о томе, да ако имате неки проблем у породици без обзира, некакав проблем у породици, ви сте дужни да стално вршите надзор.

Ми онда говоримо о пропусту, чини се, низа институција, да ли можда чак и свих ових шест где сте ви покренули проверу рада. Имамо здравство, школство, Центар за социјални рад, полицију итд. Чини се да су сви они негде направили пропуст у случају овог детета. Да ли је то онда у питању лоша организација рада, преклапање надлежности, недовољна комуникација, или је у питању лош закон? О чему се ту ради?

- Још не могу да кажем ово што сте сте ви рекли. Ми ћемо утврдити да ли је тако као што сте ви рекли.

Да, али ако кажемо да се дете негде изгубило, ево кажете није било у евиденцији за школу, у евиденцији за предшколско, које је такође обавезно у овој земљи, па су ту и обавезне вакцине, за то је опет надлежан Дом здравља. Ако не вакцинишете дете, не можете да га упишете у школу. Постоје процедуре. Како се то догодило?

- Видите, ми ћемо на крају дати комплетно свачију одговорност у домену онога што та служба обавља. Поменули сте здравствене установе. Да ли је дете икада било на прегледу у здравственој установи? Да ли је здравствена установа евидентирала оно што је морала да евидентира, а то је да ли дете одговара психофизичком развоју, годинама које има, што значи, физичком и психичком, менталном. Код нас су били случајеви у институцији да деца не говоре са пет година. Затим, у  каквим условима живи, по питању хигијене детета. Затим, да ли је дете, оно што је најважније, трпело неко насиље према неким повредама које би могле да укажу на насиље, и на крају ово што сте ви рекли, вакцинација. Хоћу да кажем, свака од ових институција, односно свако од њих има своју обавезу и ми контролишемо да ли је свако испунио своју обавезу, плус оно што је врло битно, да ли су они били у међусобној комуникацији, јер та комуникација је најважнија. Ако те комуникације нема, онда се може десити да се у том међупростору управо овакве, изузетно тешке ситуације и догоде. Што се тиче Министарства унутрашњих послова, према нашим сазнањима комшије су пријављивале да је било евентуалног насиља, стварања буке, вриске детета и да су то пријавили полицији. Реакција полиције је такође врло битна.

Шта се ту десило? Полиција није реаговала. Пошто смо имали у медијима причу из Центара за социјални рад требало је комшије да буду ангажованије у целој причи, да пријављују, итд. Међутим, испоставило се да комшије јесу пријавиле.

- То заиста не могу да вам кажем. То још нисмо утврдили.

Уколико се по тим пријавама ништа не догоди, полиција не реагује, каква се порука шаље свима нама као грађанима онда?

- Полиција мора да реагује и полиција, не да браним полицију, али полиција готово увек реагује. С тим што изађе, како се то каже, на лице места и констатује шта је у питању, да ли је само ремећење јавног реда и мира буком, да ли је у питању насиље у породици, над коме се врши насиље, ко посматра то насиље, и то евидентира. У случају насиља, зна се коме се то шаље, надлежном тужиоцу, односно основном тужиоцу и Центру за социјални рад који даље поступају. Али та стална комуникација, мора да постоји. Не може се орочити на два месеца, две године, или на неки рок. Ко одређује тај рок? Докле год постоји проблем, тај проблем се мора пратити. Питали су ме више пута зашто, назваћемо их условно комшије, ја постављам питање зашто неко ко спада у круг рођака, пријатеља не реагује? Често је ту разлог страх, људи не желе да се мешају у неке, како их називају, приватне ствари. И има ту још фактора који доводе до тога да се не реагује адекватно. Да се људи једноставно речено, плаше да то пријаве.

Из овога што сте рекли, чини се то заказивање целог система и много институција које су овде биле надлежне и лоша координација, односно њихова међусобна сарадња. Дакле, организација рада. А какав нам је закон када је у питању спречавање насиља? Ви сте покренули једну иницијативу о изменама закона. На шта се те измене односе?

- Односе се на то да у закону мора се дете третирати као жртва насиља у породици, иако није вршено психичко или физичко насиље над дететом већ је само било посматрач. На то нам је указао низ случајева где дете преузима модел понашања или насилника или жртве у својој секундарној породици. Тако да се тај систем, систем није прави израз, односно такав начин понашања преноси генерацијски. Ту појаву пратим од 2003. Године и то заиста могу са пуно сигурности да кажем да је то баш тако као што сам рекао, а то је да се треба спречити да се насиље после преноси из једне породице у другу, итд.

Још увек немамо епилог, односно ви и даље немате комплетне информације о томе шта се тачно догађало и ко је овде заказао, чија ће то бити одговорност. Када се буде утврдила одговорност, када будемо имали одговорна лица и она за то буду адекватно кажњена, да ли ће системски нешто се променити после тога јер се сви питамо постоји ли још овакве деце која су негде испуштена из система?

- Када се спроведе цео поступак и када се утврди који орган је направио превид, пропуст, није радио кад је требало да ради, погрешно је радио. Увек треба лоцирати особу у том органу која је ту погрешила. Не може цео орган да буде крив, или да се направи колективна одговорност и да се на томе стане. Особа која је погрешила има своје име, презиме, или има више људи који су погрешили. Значи, има више имена и презимена. То је једини начин да се неко, извините на изразу, призове памети да свој посао ради онако како мора да га ради.

Хвала вам пуно што сте о овој теми говорили за "Еуроњуз".