Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост „Јутарњег програма“ на Телевизији Курир.

Враћамо се актуелностима. Права женска револуција покренута је на Твитеру 25. децембра под називом или под #нисампријавила. Од јутрос, цифра је премашила више од 20.000 кратких исповести девојака и жена које су трпеле различите облике насиља, а међу исповедачима, лепо сам изговорио, било је богами и мушкараца. Лавина исповести жена под #нисампријавила покренула је објава активисткиње Нине Стојаковић на Тwитеру да је њена сестра Лидија наводно претрпела насиље од бившег дечка, репера Уроша Радивојевића, познатијег под уметничким именом Нумеро. А поједине исповести можете прочитати и у данашњем издању Курира. О овој важној теми говоримо овог јутра, са нама у студију је заштитник грађана Зоран Пашалић, добро јутро и хвала вам што сте дошли, и социолошкиња Јелена Ризнић, добро јутро и хвала што сте дошли! Институције су поприлично заказале ако ћемо отворено да причамо.

- Немојте тако, молим вас. Како заказале?

Ако причамо о искуству које је поделила Нина на Твитеру, њена сестра је отишла у полицију и није добила баш адекватну реакцију.

- Видите, нити је тема нова, нити се то сада прича, о њој се прича веома, веома дуго. Ја се том темом бавим од 2004. године и искуства кажу да жене веома ретко пријављују насиље и веома ретко напуштају партнера. Седам пута је светски просек да жртва насиља, кад је у питању жена, одлази и враћа се партнеру, да би га тек седми пут напустила, да не анализирамо сада који су све то разлози. Друго, околина не препознаје насиље и то је највећи проблем. Те 2004. године сам направио један едукативни филм који се управо односи на оне који могу бити сведоци насиља посредно, значи не оне који их гледају, али рецимо чујете у стану до вас, чујете на улици, да се насиље догађа. Битно је да људи то пријаве и да људи третирају то не као приватни проблем партнера, него као проблем који се мора решити на и нивоу целог друштва. Више пута су закони мењани и они су јако добри, од тога да се жртва заштити тако што се забрани прилазак, па да се кажњава онај ко има забрану приласка озбиљним казнама, али ствар је само у приступу појави, ако приступамо појави на прави начин ми ћемо ту појаву кориговати. Зашто? Показало се у једном истраживању које сам радио, мислим да је то 2004/2005. година, да жртва насиља у неком наредном периоду као следећа генерација пројектује исто понашање - значи трпљење насиља или опет се иде у екстремни случај, то се поготово дешава када су у питању породице са децом, када су у питању деца, тачније синови који гледају насиље над својим мајкама. Има ту много момената, то што је сада то на Твитеру не бих волео да се схвати као тренутна актуелност која ће да траје пар месеци, пола године, него је појава која се заиста мора пратити и социолошки и фенолошки - ко је како кажњен: Када одете у посету женским затворима и када разговарате ако уопште желе да разговарају, жене које су одлучиле на онај најрадикалнији корак, на убиство партнера јер нису више могле да трпе насиље, добићете управо информацију да околина није била та која је пружала ако не заштиту оно бар подршку. Тако да морамо да посматрамо то врло, врло дубоко, не можемо да гледамо површно, јер опет кажем - имате сталну ескалацију и преношење насиља са генерације на генерацију и добијате онда један модел где су у одређеним срединама сматра да је то апсолутно приватна ствар супружника - ко кога бије.

Волео бих да искористим овај тренутак и да скокнемо сада што би се рекло до Ниша јер наша Бранислава Јовановић управо има саговорницу која је такође била жртва насиља… 

.........

Сада да чујемо коментар господина Пашалића у вези са изјавом наше саговорнице. Када сам рекла мало пре да су институције заказале и сада када чујете све ово што то потврђује, да ли и даље стојите при тој тврдњи?

- Апсолутно не стоји што је госпођа рекла.

Како не стоји?

- Ево како. Не можете да цените институције на основу неколико појединаца, ја то врло добро знам јер сам био судија који се бавио деликтима који се односе управо на насилника који прилази жртви мимо закона и знам врло добро да је полиција едукована и да полиција зна шта треба да ради. Ако је госпођа наишла на једног, двојицу полицајца који нису адекватно реаговали, зна се коме се обраћа, она би требала да зна испред удружења, а то је да се обраћа команди полиције. Ако то закаже обраћа се нама, а ми знамо шта у тим ситуацијама радимо, ми онда дижемо на највиши могући ниво, на ниво министарства. Друго, велики су проблеми у центрима за социјални рад, то врло добро знам, али не можете опет на основу 2-3 појединца да судите о целом систему. Треће, као човек који је тражио нешто што представља велики обим посла за институцију заштите права грађана а то је контрола судске управе, када неко говори о спорости судова, када неко говори о неадекватним пресудама мора да зна без обзира да ли у овом случају или у случајевима који су тренутно интересантни у јавности, да се одлука суда која је неправоснажна не сме коментарисати, јер то је удар на трећу грану власти, и на тај начин ремети цео тај поступак.

Добро, али када жена одлучи да се ипак обрати институцијама и наиђе на једног појединца који нема разумевања, и другог појединца и трећег појединца чини ми се да се негде успут демотивише да реши тај проблем, па на крају као што сте и ви рекли правду покуша да преузме у своје руке, што наравно да није решење овога проблема…Господине Пашалићу, како на крају видите разрешење ових проговарача, све жене које су проговориле заправо испричале своје негативна искуства? Да ли видите решење барем у наредној години, неки наредни корак, шта ми као друштво можемо?

- Насиље над женама или насиље у породици, где су у 90 или 90 и више одсто, више и не знам тај податак, жене жртве, није само један од проблема који жене у Србији имају. Ојачати позицију жена у Србији не значи само спречити да им се насиље догоди, него свака врста притисака по било ком основу, значи ојачати позицију жена не формално у смислу броја жена у локалној самоуправи, у парламенту, него заиста ставити жене у Србији на место које им припада, а припада им врло високо место јер као узмемо историјски и социолошки, и на сваки други начин, жене у Србији су изнеле многе многе проблеме на својим леђима да ми као друштво ипак будемо у нивоу нечега што се може назвати уређеним друштвом. Потребно је ојачати позицију жена у друштву, од девојчице па све до жене. Када ви знате да жене у Србији имају прави статус, и као мале и када почну да раде и као мајке ако се за то определе па све до оних позних година, јер имате велики број случајева који су пријављени Заштитнику грађана - насиље над старицама које злоупотребљавају њихови унуци, породица, овај случај који је био на Новом Београду значи понављам то се може урадити вело јасним законским решењима.

Осврнуо бих се и на мушкарце јер међу овима који су се исповедавали има и великог броја мушкараца који су скупили снагу и изнели неку своју исповест. Због чега мушкарци нису толико разумни у социјалном смислу?

- Зато што је ово социо-мачо структура па ће испасти као бије га жена, он и није мушкарац. Постоји ту и друга варијанта, не знам да ли су то рекли, мушкарац који трпи насиље најчешће трпи насиље од свог насиља, од некога ко је гледао насиље свога оца над мајком, сестром и њим и када ојача, значи када постане физички снажнији то понашање које гледао цео живот пројектује на свог оца и то му враћа. У истраживањима које сам радио то се показало као најчешћи случај. До сада се у породицама није једино показало насиље у односу сестра према брату, брат према сестри има случајева али сестра према брату никада, чак и ако је сестра јача физички и у могућности да врши насиље. Морам ово да нагласим - треба жене у Србији ставити на право место, оно што смо се ми у институцији трудили а то је да не формализује се положај жена него заиста да се женама да потпора за било шта у животу.

Хвала вам на овом разговору.