Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у емисији Телевизије "Курир".

Придружио нам се у студију Заштитник грађана Зоран Пашалић. Добар дан и хвала вам што сте дошли. Видимо и да сте дали изјаву за данашњи "Курир", овде је истакнуто у поднаслову - видео сам штићеника како лежи у фекалијама - и додали сте да је за коначни закључак потребно урадити детаљну анализу, што смо и чули да ће се догодити. Шта сте то видели, у којим је тренуцима сте били сведоци свега тога, и да ли је могло нешто раније да се предузме по овом питању?

- Тај проблем око смештаја не само деце него и одраслих лица у установама домског типа пратимо од оснивања. У 2019. години имали смо 13 посета свима домовима, 2020. је мало то зауставила због ситуације са ковидом, у 2021. години до сада – седам посета, у 2020. години смо дали неких 25 препорука - 10 препорука је извршено, њих 13 се прати јер је дуг рок извршења, а по две није поступљено. Лично сам био у оваквим домовима, у оваквим установама домског типа, и ту сам видео то што сам изнео и у овом прилогу из ваших новина. Битно је да то не треба стављати као сензацију већ треба приступити решавању тог проблема детаљно. Навео сам, не знам колико је ваша колегиница то унела јер нисам имао времена да прочитам чланак, шта су све проблеми да би се радикално побољшали услови, не само деце већ и одраслих који су смештени у установе домског типа. Цело једно одељење Заштитника грађана - Национални превентивни механизам је у сталним посетама и у сталним контролама, како по пријавама грађана тако и самоиницијативно. Лично сам био у више тих установа, како најављено тако и ненајављено, и оно што сам се уверио јесте да је недостатак особља кључни фактор. То је оно што је најважније јер на овај начин заиста желим да одам признање оним запосленима, најчешће женама, које обављају један врло тежак и физички и психички посао. Физички, јер оне треба да помогну или да се брину о великом броју штићеника, а њих нема довољно. Затим, треба да имате посебну емпатију да бисте радили тај посао. И свакако, ја нисам представник њиховог синдиката, али треба да буду адекватно награђени за посао који обављају а који је, понављам, врло, врло физички и психички тежак.

Други моменат је контакт. Деца и одрасли, али првенствено деца имају и родитеље, имају и родбину, поставља се питање анимирања родбине и родитеља да имају стални контакт. Присуствовао сам једном разговору када су два дечака, није битно у ком дому, разговарали о томе ко је последњи пут дошао да их посети. Они нису имали родитеље. Центар за социјални рад ван места те установе је био надлежан да их посети, и онда је један рекао - моји су били пре две године, а други онако баш задовољан што се то њему дешава чешће рекао - моји су били пре шест месеци. Брига о тој деци није само брига о смештајним условима, него брига целог друштва. Немојте да схватите ово као флоскулу јер ево - када сте последњи пут чули о оваквим местима, сада када су оне дигнуте на ниво сензације, а сваки дан се то дешава, сваки дан ми посећујемо, сваки дан запослени брину о тој деци, и то треба да буде под константном пажњом.

Док нам се нисте придружили у студију управо то сам са колегом коментарисала - док није доспело у медије није се причало о томе, као што сте ви сада рекли, али док није доспело у медије, од 2019. до 2021. се променило нешто, је л' се урадило нешто значајно?

- Јесте, променило се.

Видимо из Министарства да кажу “доставите доказе о злостављању деце”. Јел нису довољни докази ово што се наводи у истраживању?

- Кад кажемо злостављање деце, злостављање деце ћете чути или од деце или неко ко са стране пријави случај, често су то анонимне пријаве, ми имамо таквих пријава и поступамо по њима. Никада нећете бити у ситуацији, без обзира колико да организујете ненајављену посету и дођете у неко време кад претпостављате да би могло доћи до злостављања, да будете сведок таквог једног стања. Није ствар само у злостављању деце, ствар је у условима у којима та деца живе. То је суштина. Овде се говорило о деци са посебним потребама, физичким и другим недостацима, био сам у контакту са онима који имају и физичке недостатке и онима који имају и менталне проблеме. И у тим контактима схватио сам да њима треба пажња, првенствено пажња. Све друго није занемарљиво, али пажња је превасходно та коју они очекују и коју они траже и која њима недостаје. Када кажем пажња, то је организација онога што они сматрају да би њима допринело нормалнијем животу. То су скупови на којима учествују не само људи који се баве овом проблематиком, већ и добри људи који хоће да помогну. Ја сада нећу поименично да говорим о људима из света уметности, који су се одазивали позивима да им организују неке програме који су њима били значајни. Неко ће рећи - причам о овоме, а овде се говори о деци која умиру, или деце која пате, или деци која живе у нехигијенским условима. Све то део јединствене прича. Све је то једна прича која, као што сам и рекао вашој колегиници, подразумева један много, много радикалнији приступ решавању њихових проблема.

Сада када сте рекли пажња, видели смо кроз читав овај разговор у току претходног дана да су многа деца и принудно одвојена од родитеља, можда некада и без ваљаног разлога, хајде тако да кажемо, а можда је могло да се ради на оснаживању тих породица које су чешће, долазе из сиромашнијих слојева, дакле, мислите ли да и као друштво и као систем можемо да урадимо још нешто да деца не буду у овим установама у оваквим условима, зато што се, такође, наводи да један од решења може бити једноставно да се заустави пријем деце у овакве домове?

- Отворили сте једну тему која је врло значајна а то је однос ближњих – родитеља и родбине, према тој деци. Нећу сад да отварам још једну врло озбиљну тему а то је смештај деце чија имовина је у рукама родбине, и која су смештена ту на тај начин што им је узета правна и пословна способност, а том имовином неко располаже а притом никакву бригу не води о тој деци, нити их посећује нити води рачуна о њима. Ту имате велики број тема. И ја заиста не би ставио тежиште само на ово што је био извештај који је узбуркао јавност, већ оно што сам рекао и сматрам да је то суштина, то је дубоко анализирати сваки од ових фактора који утичу на положај те деце.

Из Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом, који су објавили ову публикацију, предлажу тотално затварање ових установа, како ви коментаришете, поготово за млађе од три године јер, како тврде, они треба да буду у биолошкој породици или сродничкоја, а то није ни законом дозвољено. Они предлажу да се све затвори, да се крене од почетка па да се види шта и како, али да оне буду практично избачене из функције.

- Уз сво поштовање, могао сам то и ја да предложим али хајде да онда анализирамо свако појединачно дете. Да ли њихова биолошка породица или примарна породица уопште жели да их прихвати као такве? Декларативно можда да, али ако је тако, зашто та деца немају чешће посете од стране својих ближњих?

Шта би било неко решење читаве ситуација која је сада дошла до медија, и сада заиста сви очекујемо да видимо да се на овоме раде јер ако нисмо видели у претходном периоду, јер није било у медијима и нисмо ни знали шта се све то дешава, и очито је реч о заборављеној деци Србије, шта ви видите као решење? Више пута смо овде поновили да је потребно системско удруживање и да не само једно министарство се позабави овим питањем.

- Не може једно министарство само тиме да се позабави, то је толико комплексна тема, овде имате и елементе које сам малопре навео, који могу да се односе и на Министарство правде и на рад судова, имате ту низ фактора. Али прво треба сагледати колики је број штићеника и да ли сви штићеници који се налазе заиста и треба да се налазе у оваквим установама или су смештени, извините али то морам да кажем, да би неко “скинуо бригу са врата”, без обзира ко то био. Затим, ко од њих може бити враћен или смештен, или доведен у ону породицу која се зове примарном породицом. Затим, која од те деце могу бити, као што постоје у појединим установама домског типа, смештена у посебне јединице где се сама организују па имају способност да живе у заједници од неколико деце, то је један од фактора. Значи само да се избегну ови домски услови, нико не воли домске услове у било којој варијанти. Не воле људи болницу а камоли ово.
Затим, видети за оне што су да тако кажем, опростите ми, преостали, колико и каква структура запослених је потребна. Да не оптерећујемо да једна ова особа, а видео сам то својим очима, се бави са 30-40 штићеника. Како? Треба да пресвуче пелене свима, треба да им помогне у обављању личне хигијене, да не говоримо исхрана и све остало. И онда који је квалитет тих особа у смислу анализа и њихових знања и вештина, ако је потребно и едукација. И опет понављам, нисам заиста председник њиховог синдиката, али то је адекватно их наградити за један изузетно тежак посао. Јер оно што је битно…

И ви видите да је ту решење могуће?

- Флуктуација тог особља је велика. Људи раде, задрже са и оду... Па могуће је, свакако да је могуће. Нису то захтеви који су превелики, али треба реално приступити проблему. Сигуран да се то може решити и да ће се решити. Сврха свега овога није да се узбурка јавност, већ да се овај проблем реши.

Сада ево чујемо из Министарства за социјална питања, и ово што сте ви рекли да је ово прешло у сензационализам и да можда није баш или јесте све истинито што је наведено у извештају, али је нешто превеличано, па будући да сте и ви били тамо је ли нешто преувеличавано?

То би већ било оцена нечијег извештаја што ја не радим. Уопште, свако има право ко се бави одређеном темом да да свој извештај, ја да оцењујем немам на то право, поготово немам право да оцењујем оне институције које ви зовете невладине организације, односно удружења која се баве одређеном проблематиком. Мени је битно да оно што ми уочимо у тим сталним посетама кроз препоруке надлежним институцијама да резултат, односно да они поступају по нашим препорукама. Рекао сам било је 25 препорука, по 10 је поступљено, по две апсолутно није, 13 пратимо. Пазите није то мало за годину дана, не кажем да је довољно, али оно што је нама битно то је да се ствари помере и то не да се помере за 10 година, него да се помере најбрже што је могуће.

А како коментаришете ову изјаву да треба да се доставе докази, да се вратим још кратко на то, да ли мислите да би први…

- То питајте онога ко је то рекао, немојте мене, молим вас.

А да ли мислите да би први корак требало да буде да се оде?

- Хвала што ми дајете толики значај да ја могу да коментаришем изјаве целога света, али апсолутно немам потребе то да коментаришем.

Мислила сам у смислу да ли би требало да буде први корак да се оде тамо и провери све то уместо да се траже докази. Дакле, и даље седимо скрштених руку, и чекамо да неко други нешто уради.

- Не мора да се оде, могу ја да кажем или могу да кажу запослени у Заштитнику грађана који то сваки дан гледају. Они и говоре о томе, они пишу препоруке и инсистирају да се по препорукама поступи. Сад ако бих ја био статистичар или бих хтео да дижем рејтинг институције, рекао бих ако је било 25 препорука а поступљено по 10, то је скоро 50 одсто. Али ми нисмо задовољни тиме. Ако се не поступи по 100 одсто, чему?

Хвала вам на издвојеном времену за овај разговор. И надамо се, дакле, да ће бити све овако као што сте и ви предложили, да ћемо доћи до решења овог проблема.

- Ја сам убеђен да хоћемо, ако свако уради свој део посла.

Управо тако. И требало би што пре да се почне са тим.