У Народној скупштини представљен Посебан извештај о примени протокола за заштиту жена од насиља

Поводом 25. новембра, Међународног дана борбе против насиља над женама, Заштитник грађана упозорава да је у партнерском насиљу у 2013. години у Србији убијено више од 40, а од почетка ове године 21 жена и да расте број притужби на рад полиције, центара за социјални рад и установа здравствене заштите, које су упућене Заштитнику грађана.
Заштитник грађана је током ове године, у оквиру превенције насиља над женама, извршио надзор примене протокола за заштиту од породичног и партнерског насиља у 16 локалних самоуправа. У непосредном разговору са представницима надлежних органа: подручних центара за социјални рад, полиције, домова здравља, болница, прекршајних судова, јавних тужилаштава и локалне самоуправе, размотрене су препреке и мањкавости у примени протокола за заштиту жена од породичног и партнерског насиља.
Извештај о резултатима мониторинга Заштитника грађана ће током кампање „16 дана борбе против насиља над женама“ бити представљен надлежном скупштинском Одбору за људска и мањинска права и равноправност полова, уз учешће и представника и представница јединица локалне самоуправе и органа власти који су пример добре праксе, цивилног друштва, стручне шире академске јавности.
Савет за родну равноправност Заштитника грађана упозорава да су неопходне измене кривичног законодавства како би се одговарајућа пажња посветила психо-социјалном третману насилника. Институције, у складу са својим надлежностима, треба да спроводе континуирану обуку својих запослених у циљу препознавања случајева насиља и брзо и ефикасно поступање по пријави насиља.
Нарочито снажан одговор државе мора бити на сузбијању и спречавању фемицида, као најтежег облика насиља над женама.
Савет за родну равноправност Заштитника грађана посебно наглашава да су Ромкиње, жене са инвалидитетом, избегле и интерно-расељене жене, жене лошијег имовног стања, жене са поремећајима у понашању, друштвене групе са повећаним ризиком од насиља. Стога је друштвена и морална обавеза органа јавне власти да својим деловањем стварају услове за равноправну и социјално одговорну заједницу.
Заштитник грађана, у сарадњи са Хелсиншким одбором, Одбором за људска права Ваљево и спољним сарадницима експертима, реализовао је 9. и 10 јуна 2014. године редовну посету Васпитно - поправном дому у Крушевцу. Том приликом сачињен је извештај са препорукама.
Заштитник грађана је посетио 23. јула 2014. године Дом Вождовац Геронтолошког центра Београд и том приликом сачинио извештај са препорукама.
Поводом изјава ресорног министра Александра Вулина и начина на који поједини медији извештавају о насиљу које је двоје деце од 10 и 11 година извршило над Рашом Поповим, Заштитник грађана саопштава:
Постојање деце од 10 година која организовано и континуирано крше закон и врше насиље, поразни је резултат нерада државних и локалних органа чији је посао да такву децу, без адекватног родитељског старања, на време идентификују и избаве са погрешног пута, а то су пре свега ресор социјалног старања, у сарадњи са ресором образовања, унутрашњих послова, здравља и другим.
Застрашујуће је што се јавно, уместо захтева за бољом опремљеношћу, стручношћу и одговорношћу оних чији је посао да децу склоне и преусмере из света криминала, преко појединих медија и стручњака, позивањем на пример појединих држава у Сједињеним америчким државама, сугерише да би проблем требало решавати чак и увођењем смртне казне за децу! То најбоље показује где се завршава пут којим се предлаже да кренемо.
Поводом појединих предлога да се и млађи од 14 година лишавају слободе, Заштитник грађана подсећа да је Република Србија потврдила Конвенцију о правима детета и друге међународне документе који се баве положајем детета у сукобу са законом, који захтевају од држава потписница да предузимају мере чији циљ није санкција, изолација и искључивање детета из друштва, већ рехабилитација и (ре)интеграција детета у друштво.
Досадашња пракса, и то не само у Републици Србији, показала је да лишење слободе деце и њихова изолација не доводе до смањења делинквенције јер не делују на њен узрок. Из тог разлога, савремена кривичноправна законодавства у области малолетничког правосуђа лишење слободе прописују као меру последњег избора, када све друге мере које је држава дужна да предузме ради превенције и отклањања узрока малолетничке делинквенције нису дале резултате. Снижавање границе од 14 година за кривичну одговорност и затворске казне за децу могле би се, дакле, разматрати тек ако би се показало да је српско друштво такво да све друге мере, – превенција, усмеравање, подршка, надзор, појединачно и заједно, никако не могу да спрече да деца од десет година буду најстрашнија опасност по околину. Став Заштитника грађана је да српско друштво није у таквом стању, већ да државне и локалне институције социјалне заштите и рада, образовања, унутрашњих послова, омладине и спорта, културе и друге које могу и треба да осигурају и омогуће правилан развој деце, не испуњавају у потпуности свој циљ и да их треба ојачати.
Република Србија је своје законодавство ускладила са међународним уговорима и општеприхваћеним међународним стандарима у области преступништва деце и прописала посебан третман, нарочито хитно и обазриво поступање према малолетном учиниоцу кривичног дела, које води рачуна о његовом узрасту, условима развоја и другим својствима и има за циљ превентивно деловање, уместо репресивног. Утврђене су и надлежности Министарства унутрашњих послова да о свим подацима о деци са проблемима у понашању и деци у сукобу са законом обавештавају орган старатељства, који је дужан да овој деци и њиховим породицама пружа стручну помоћ и подршку у циљу заштите деце од занемаривања и штетних услова развоја. Правовременим идентификовањем нежељених образаца понашања од стране надлежних институција, пружа се могућност да систем социјалне заштите различитим методама ране интервенције корективно утиче на породичне односе и друге факторе ризика у породици и окружењу који подстичу нежељено понашање детета, чиме се постижу бољи резултати од изолације и репресивних метода.
У конкретном случају напада на, иронично, пример најбољег пријатеља деце међу одраслима – Рашу Попова, доступни подаци говоре да је у дужем периоду изостајало правовремено реаговање надлежних органа на неодговарајуће услове живота, развоја и васпитања двојице малолетних нападача. Медији су пренели и оцену органа старатељства да је „немоћан“, као и податак о „правној невидљивости“ деце и њихових породица, што доказује пропусте у раду више државних органа и матичних служби. Та су деца, упркос томе што су данас насилници, јесу пре свега жртве занемаривања од стране породице и органа државне управе и локалне самоуправе.
Поводом захтева да Заштитник грађана каже како треба уредити кривичну одговорност деце, треба се подсетити да је омбудсман контролни орган, а да је посао Владе и надлежних органа управе – у овом случају Министарства рада и социјалне политике и Министарства правде, да предлажу, утврђују и спроводе политику и прописе у одређеној области. На предлоге тих прописа Заштитник може и треба да даје мишљење, као и да контролише да ли их органи власти извршавају законито и правилно.
Заштитник грађана позива медије да дају више простора стручњацима који се овом проблематиком баве без популизма, како би јавност добила пуну слику о овој појави, њеним узроцима и начинима решавања, а избегла даља штета и погрешне одлуке које ће проблем само продубити.