a

Ко може да заштити узбуњиваче – Саша Јанковић

Неки не одустају, упркос ризицима

Дувачи у пиштаљку данас у Србији немају добру ни правну ни фактичку заштиту

Корупција економски исцрпљује и на сваки начин понижава грађане Србије. Дуго несузбијана, променила је наше друштво више него што нам се на први поглед чини. Декларативно смо коначно устали против ње, а ако смо спремни прећи са речи на дела биће потребно да створимо или оживимо низ механизама чија је делотворност већ доказана.

Један од њих су такозвани дувачи у пиштаљку или инсајдери – људи високог личног интегритета који, суочени са корупцијом или другим видом незаконитости у органу јавне власти у коме раде (злоупотреба положаја, нерационално коришћење јавних средстава, прикривање чињеница од контролних органа или јавности...), одлуче да прекину зид ћутања и укажу на криминал у својој средини. Нема те спољне контроле која може брже и потпуније уочити незаконитост од инсајдера. Али нигде на свету они не могу да очекују да ће их окружење тапшати по рамену. Уместо тога, смеши им се премештај, отказ, стављање на црне листе, у веома озбиљним случајевима чак и физичко насиље, смрт.

Под незаконитошћу на које указују овде се наравно не мисли на то да шеф понекад касни на посао, већ на много, много теже ствари. Инсајдери су били извор информација у свим великим аферама у свету, од Вотергејта па надаље.

Дувачи у пиштаљку данас у Србији немају добру ни правну ни фактичку заштиту. На пример, Закон о државним службеницима прописује да је државни службеник дужан да писмено обавести шефа ако примети корупцију код колеге, руководиоца или државног функционера. Пише и да такав службеник, од момента када пријаву поднесе свом шефу, ужива заштиту „у складу са законом”. Којим? Ако се мисли на Закон о Агенцији за борбу против корупције, у њему истина стоји да Агенција пружа заштиту онима који поднесу пријаву, али тој Агенцији, а не свом шефу, као што их обавезује Закон о државним службеницима! Агенцији се, међутим, пријава може поднети само за одређене видове коруптивних радњи – сукоб интереса, незаконито финансирање политичких партија, непријављене службене поклоне, можда и непостојање плана интегритета у органу јавне власти. То је само мали део незаконитости и неправилности на штету јавног интереса о којима инсајдери могу имати сазнања. Агенција се, то је познато, не бави конкретним случајевима класичне корупције, нити нерационалним трошењем јавних средстава, па ни злоупотребама службених овлашћења..., то је посао МУП-а и правосудних органа. Ко ће заштитити оне који разне злоупотребе и друге незаконитости пријаве њима? Којим законом је прописано какве се конкретне мере заштите могу изрећи, какве су казне за кршење тих мера? Какве су практичне могућности именованих органа да заиста пруже делотворну и брзу заштиту?

Заштитнику грађана јавило се више људи који су били спремни да причају о тешким злоупотребама на штету права грађана, под условом да им омбудсман лично гарантује сваку заштиту. Упркос називу своје функције, заштитник грађана то данас мирне савести не може учинити. По правилу их не мотивише лична корист или обећана награда, већ осећај за правду и свест да на броду који се опасно љуља није пресудно колико новца имате у банци. Али то су и људи са породицама, свесни колико је тешко наћи нови посао, колико се врата може затворити једним телефонским позивом са утицајног места. Неки не одустају, упркос свим ризицима и за свако су поштовање. Због тога три независна органа – заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и Агенција за борбу против корупције, као и једно владино тело – Савет за борбу против корупције, отпочињу ближу сарадњу како би заједно предложили како да се отклоне мањкавости правне и фактичке заштите ,,дувача у пиштаљку”. У томе ће им бити потребна подршка медија, организација цивилног друштва и самих грађана.

Заштитник грађана

Саша Јанковић


e11