a

Неприступачност, непостојање услуга социјалне заштите, незапосленост и непостојање свести о тешкоћама и проблемима са којима се особе са инвалидитетом сусрећу, потврђују нам да се права особа са инвлидитетом у Србији и даље крше и недовољно остварују, поручио је заштитник грађана Зоран Пашалић поводом 3. децембра, Међународног дана особа са инвалидитетом, који се ове године обележава се под слоганом „Оснаживање особа са инвалидитетом и осигурање инклузивности и једнакости“.

Једна од најрањивијих и невидиљивих друштвених група изложена је стереотипима и предрасудама које се споро мењају. У Србији и даље у појединим местима чланови породице сакривају особе са инвалидитетом иза кућних врата, чему погодује и незаинтересованост и неспремност локалне заједнице да им обавезбеди достојанствен живот, наглашава заштитник грађана.

„За разлику од институција које своје ставове о положају особа са инвалидитетом доносе на основу података и предмета, ја сам се лично уверио у њихов тежак положај кроз директан разговор са особама са инвалидитетом, и тврдим, да је њихов лични став много релевантнији од става било које институције. Заштитник грађана ће се и у будућем периоду интензивно бавити проблемима ове друштвене групе и позивам грађане да нам се и даље обраћају, а надлежне да нам се прикључе у решавању њихових проблема“, навео је Зоран Пашалић.

Особе са инвалидитетом у Србији су у статусу маргинализоване друштвене групе која се још увек бори за приступачност и неометано кретање. У нашим насељима ни оне видљиве, физичке баријере нису прошлост, па су особама са инвалидитетом неприступачни чак и домови здравља, филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и центри за социјални рад, подсећа Пашалић на резултате извештаја „Приступачност за све“ који је Заштитник грађана недавно објавио.

На неприступачност, као највидљивију потврду неравноправног положаја особа са инвалидитетом, надовезују се још израженији недостаци и проблеми у систему сервиса подршке особама са инвалидитетом. Ограничено финансирање, неједнака доступност тих сервиса, недостатак координације и лоша комуникација међу креаторима јавних политика релативизују значај и улогу сервиса подршке особама са инвалидитетом.

Особе са инвалидитетом се у много већем броју него у претходном периоду обраћају надлежним органима са захтевима за новчана социјална давања, што је јасан показатељ тешког положаја и егзистенцијалне угрожености, док је број незапослених особа са инвалидитетом процентуално вишеструко већи у односу на општу популацију становништва.

У овом тренутку тешко је говорити о побољшању положаја особа са инвалидитетом, будући да ни успостављање регистра особа са инвалидитетом, као базичног предуслова за креирање и спровођење успешне политике заштите и унапређења њихових права, до сада није завршено, закључио је Пашалић.