Из медија

Одговорност за остављање грађана на цедилу у Савамали не могу да сносе оператери на дежурном телефону или нижи руководиоци у полицији.

Ово је у интервјуу за “Блиц” поручио Саша Јанковић, заштитник грађана, који је окончао поступак контроле у Министарству унутрашњих послова којим је неспорно и званично утврдио одговорност полиције.

- Да ли ће МУП одговорност конкретизовати на одређене руководиоце, људе који су поступили супротно закону и правилима свог посла, или ће желети да их спасе и тако оставе сенку на целом државном органу, ја не знам. Не могу да их натерам да индивидуализују одговорност, али побећи од тога да су направљени огромни пропусти у раду се више не може.

А када је у питању комунална полиција?

Одговорност комуналне полиције је за сада на нивоу тога да њен начелник ни у овом случају није говорио истину. Питање је сада како се може веровати у било шта друго из те куће, па и у то да ниједан комунални полицајац није учествовао у рушењу. Јер у истој изјави ми је начелник саопштио и да грађани те ноћи нису звали и да комунални полицајци нису рушили, а прво је доказано неистина.

Зашто се више од два месеца чекало са саопштавањем ко је одговаран за Савамалу?

Одговор је на другој адреси. Пропусти у раду органа власти, што је мој посао, утврђени су у кратком року, а различите видове кривице утврђују други. Поред врста одговорности које је помињао председник Владе – кривично-правне, прекршајне и политичке, о којима говорим од самог почетка овог случаја, постоји и дисциплинска.
Не може неко да буде руководилац у полицији ако се повиновао плану да полиција не ради свој законом прописан посао. Знам, да се није повиновао, вероватно не би остао руководилац, али овако је показао да није ни за полицајца, а камоли руководиоца, осрамотио је све колеге и колегинице који свакодневно излажу опасности не положај, већ живот, радећи свој посао како закон налаже. А о онима који су план правили или прихватили да не причам!

Лакше је ћутати.

- Мислите да мени не би било лакше да сам окренуо главу на другу страну? Да не би било лакше поверенику Шабићу? А обојици закон то омогућава, нико не би могао да каже да смо га прекршили. Даље, наши мандати су ограничени, правосудним функционерима нису, они су на сталној функцији. Ипак, они су пасивни, зашто? У годишњим извештајима од пре три године пишем да кључ ка напретку нису нови и нови закони, већ конкретна одговорност за учињено и неучињено у примени постојећих закона. Народна скупштина, упркос својој законској обавези, већ две године није разматрала те извештаје. И за то би неко требало да буде одговоран, зар не - и то је кршење закона.

Да ли ће се све завршити на неколико оставки, колика је опасност по институције уколико правосуђе не да последњу реч?

Не знам. Све време сам у овом случају био нападно оптимистичан, што ми многи замерају. Свестан сам да моја функција захтева да грађанима уливам веру у снагу владавине права и опредељеност државе да закон важи ноћу и дању, подједнако у Београду, Суботици, Љубовији, Бору, Врању... и подједнако за свакога. Али то је све теже имајући у виду посебно да се моје речи често селективно користе да се прикаже како је све у реду. Истовремено, опструкције поступака контроле које водим – давање нетачних информација, прикривање документације, релативизација налаза, постају правило, а не изузетак. Пример за релативизацију је када министри и председник Владе кажу – шта се десило у Савамали утврдиће „надлежни органи“ – полиција и тужилаштво, сугеришући да је заштитник грађана ненадлежан орган и да контрола рада и утврђивање пропуста у раду полиције и других органа власти није моја законом прописана дужност и овлашћење, него ваљда хоби.

Да ли ћете ви инсистирати на раздвајању кривичне и политичке одговорности?
Упорно ћу радити свој посао, као и до сада.

Колико протести грађана доприносе расветљавању овог случаја?

Од изузетног значаја је чињеница да су грађани устали против насиља, правног и физичког, те показали упорност да овај случај не прегази време и други догађаји који се нижу. Грађани су увек крајњи коректив рада органа власти и овде су дали до знања власти да нису пасивни посматрачи сопствених живота.
Права на мишљење, изражавање и окупљање су елементарна права грађана и држава је дужна не само да их не спречава, већ да их и подстиче. Охрабрује сазнање да грађани државу и њене органе доживљавају као своје власништво и да од њих захтевају ефикасност. То је суштина уставне одредбе да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана.
Свака власт треба да буде поносна на такве грађане, чак и када јој не прија тема протеста.

Колико је важно да грађани изражавају свој став?

Од тога зависи да ли ћемо имати аутентичну или фасадну демократију.
Демотивисани, разочарани, уплашени, беспомоћни, незаинтересовани грађани жеља су сваке аутократске власти, а аутократија пренебрегава чињеницу да таква умртвљеност не траје вечно, већ се завршава тешким конфликтима. Никоме, ни грађанима ни власти, која год да је, то не треба. Зато је грађански активизам лек не само за грађане, већ и за државу, чак и када је оштро критикује, под условом да држава ту критику схвата онако како је дужна да је схвати - као подстрек за бољи рад, а не као мржњу и напад који се мора сузбити у корену, свим расположивим средствима.

Колико притужби грађана сте добили поводом Савамале?
Неколико формалних, а десетине грађана обраћале су се на најразличитије мање формалне начине, тражећи да поступам.

Шта је даље ваш посао у овом случају, имајући у виду да сте рекли да је Савамала најопаснија афера ове власти?

Окончаћу поступак контроле рада свих градских служби које су нешто чиниле након рушења.

Које сте још афере ове власти таргетирали?

Ништа не таргетирам, радим свој Уставом прописан посао контроле рада органа власти и заштите права грађана.

Колико иначе добијате притужби грађана и на шта се грађани највише жале?

Сада око 30 дневно и апсурдно је очекивати да по свакој могу да покренем поступак контроле, због чега се грађани понекад љуте. У 2015. било је 30 одсто више притужби него у 2014. години, а окончали смо 5.200 случајева, од почетка рада чак 29.000. Утврдили смо у досадашњем раду 5.600 недостатака у раду органа власти на штету права грађана, власт је отклонила око 5.000. Поднео сам преко 240 законодавних иницијатива, прихваћене су 52. Тренутно највише притужби проистиче из лоше економске ситуације и незадовољства ефикасношћу администрације и правосуђа.

Које институције упорно одбијају да извршавају ваше препоруке и шта је лек?

Прошле године неке локалне самоуправе „истакле“ су се потпуним игнорисањем својих законских обавеза у поступку контроле по притужби грађана – Смедеревску Паланку и њеног председника Радослава Милојичића Кену су ми сарадници описали као „зид ћутања“. Чудно је како неки људи, због тога што добију изборе по закону, после себи узимају за право да буду изнад закона. Лек је – понављам:
конкретна одговорност. Годинама чекам измене Закона о заштитнику грађана по којима ће опструкција поступка контроле поштовања права грађана бити кажњива по закону, а не по политичкој вољи.
То јест, те измене чекају грађани. Ипак, највећи број препорука бива спроведен – тренутно око 88 одсто! Ја, међутим, углавном причам о оним неспроведеним, јер оне вређају и грађане и државно устројство. Иронично је, независна контрола власти у Србији у ствари функционише и уместо да су сви у власти поносни што смо успели да изградимо органе својствене само озбиљним демократијама, на чему нам странци иначе честитају, већина се упире да покаже да су против њих.

Како гледате на то да се на сваких неколико месеци поведе прича о некаквом државном удару оркестрираном споља, са Запада?

Као веома штетну појаву.
Не знам шта је горе, да ли ако се то ради из искреног уверења да је тако, или популизма ради. Имали смо такво подстрекивање конfl икта са другим државама и раније.
Проблем је што су западне државе када су последњи пут мењале став према нашем политичком руководству бомбардовале наше грађане.
Ја не бих желео да се таква „промена политике“ икада више деси. Подстицање конfl икта са Западом је и дволично. По логици по којој је Борка Павићевић страни плаћеник јер је њена невладина организација добила донацију, највећи „страни плаћеници“ су, чини ми се, министри Селаковић и Стефановић.
Њихова министарства су од САД, Брисела и земаља ЕУ добила износе и опрему у вредности више десетина милиона евра годишње. Да их хапсимо? Или целу Владу и Народну скупштину, који су донели политичке одлуке о придруживању Европској унији? Апсурдно. И јако, јако опасно. Шта ћемо ако неко наивно поверује да су спискови „страних плаћеника“ и „домаћих издајника“ тачни, па одлучи да помогне својој домовини тако што ће да их се реши за свагда. Да после лијемо крокодилске сузе? Да кажемо да је то учинио „комплетан идиот“?

Чему служе таква спиновања?

У тај начин размишљања не могу да проникнем.

Какво је стање људских права у Србији данас у односу на, рецимо, пре пет година?

Озбиљно сам забринут због негативних трендова, који не постоје само у Србији.
Код нас су нека донедавно потискивана, релативно модерна права добила званичну подршку са стране извршне власти, на пример права ЛГБТ особа и то је јако добро. Али неке слободе и права које се негују стотинама година, као што је слобода штампе, изражавања, окупљања, и принципи као што су владавина права, независност правосуђа, политичка неутралност полиције и војске, трпе озбиљне ударе. Коначно, економска и социјална права држава гледа као на луксуз, о културним да не причамо. Нема разлога за задовољство стањем.

МОЈ ПОСАО ЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА

Да ли ћете по истеку мандата наставити да се бавите људским правима и на који начин?
Не знам то у овом моменту.

Да ли сте размишљали да се активирате у политици?
Има ли ико ко није? Али такву одлуку до сада нисам донео и не чини ми се изгледном.

Шта за вас значи то што вас многи виде као најбољег кандидата за председника Србије? Које су позитивне а које негативне последице тог прозивања?
О томе сам јавно рекао све што сматрам да треба и да могу да кажем. Не желим нити да понављам своје речи, нити имам шта ново да додам.

Због свог рада мета сте страшних напада. Да ли сте због тога некада пожалили што радите овај посао?
Не. Лагао бих да кажем да је увек лако, али не знам да ли ћу икада више имати привилегију да обављам овако племениту државну дужност.

Аутор : Ненад Чалуковић

Не желим ниједним гестом, да ли добронамерним или недобронамерним, како с које стране, проглашавањем мене кандидатом у непостојећој изборној трци, да допринесем релативизацији мандата и ауторитета функције председника. Исто тако не желим да се тиме дерогира ни важна државна функција заштитника грађана. Свој посао радим с пуном пажњом и трудом и настојим да будем још бољи. Постоји време када се ради и време када се бира ко ће да ради, сада је још оно прво.

Наша свакодневица претворена је у континуирану изборну кампању, не треба да учествујем у њој, поручио је Ненаду Чалуковићу омбудсман Саша Јанковић у интервјуу у коме се, осим председничке кандидатуре, осврнуо и на свој однос према власти или политици, и обрнуто, указао на свој свакодневни страх, говорио о Савамали и таблоидима, али и први пут открио све детаље о афери „Пиштољ" у којој је проглашен - убицом

КО ЈЕ САША ЈАНКОВИЋ КАДА НИЈЕ ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА

Не сматрам да ваше читаоце треба да оптерећујем својим приватним животом. Естрадизација јавног посла толико је узела маха да ни нормалну људску радозналост не могу да задовољим без страха да ме неко, већ оправдано изиритиран, не уврсти у групу јавних личности које су жељне пажње до мере да учествују у ријалити емисијама. Коначно, мој приватни живот, ни када сам био дете ни данас, није ни по чему ванредан, нити сам ја по било чему изузетан. Изузетно је време у коме је стасала моја генерација - четири државе смо променили не макнувши се с места, успут и неколико друштвених и државних уређења; ратовали смо с најближима, чак и са глобалном војном алијансом, и ниједан рат званично нисмо изгубили већ „само" људе, углед и територију. У рукама смо имали новчанице са више нула него што би Баја Патак могао да сања, бензин смо точили на флаше.

Председнике и генерале слали смо да им странци суде, јер ми сами то нисмо хтели или могли, убијен нам је председник Владе. Непоштени су постали „способни", добри људи су постали „наивчине"; одрекли смо се несврстаности зарад европског пута на коме тражимо себе бежећи од себе и шверцујући са собом све што смо, као, оставили за собом. Живот сваког од нас је авантура за просечног Холанђанина, Норвежанина, али осећамо се превареним, јер су све те драме тако погрешне, а национална енергија распршена уз ветар... У свему томе, најмање је битно којим сам путем ја ишао у школу и када сам први пут „видео Тита".

СТАТУС НЕЗАВИСНИХ ИНСТИТУЦИЈА У СРБИЈИ

Заштитник грађана, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Повереник за равноправност, Државна ревизорска институција, Агенција за борбу против корупције, Комисија за заштиту конкуренције али и - мало се зна - Уставни суд и Народна банка, јесу независни државни органи - институције које су, сем последње две, настале релативно скоро и још увек подносе данак својој младости. Ретко ко се, сем људи који раде у њима, заиста потрудио да прочита, научи, разуме концепт који стоји иза њиховог настанка и брзог ширења по целом свету. Зрела демократска мисао покушала је помоћу ових институција да у саму државну власт угради кочнице самовласти њених носилаца, како грађани не би морали „куком и мотиком" с времена на време да подсећају да је свака власт од грађана и зарад грађана, а не себе.

Нушићевска елита на „Титанику"

Будући да нас не бирају непосредно грађани, већ власт, тачније највиши орган законодавне власти у држави (Народна скупштина), ми треба да смо савест државе, унутрашњи глас који штити власт од саме себе, тежећи не да једна власт замени другу, већ да свака власт, која год да је (под условом да је демократски изабрана), ради боље. Због тога закон од нас тражи политичку неутралност. Нажалост, многи битни људи сматрају да су закони и у њима успостављени принципи само демагогија, димна завеса која се „европски" мора пуштати пред грађанима, а да је „права" држава, да је прави живот нешто сасвим друго. Подразумевају да сви који су „успели" мисле и раде исто и зато се понекад дешава да, на крају састанка, моји саговорници кажу: „Е сад када смо званично завршили, да причамо стварно."

Личи то, и шире од Србије, на нушићевску „елиту" која се нашла у салону „Титаника" где се подсмева сиромашном потпалубљу, док брод иде ка леденом брегу. Претпостављам да рачунају на то да су купили чамце за спасавање и карте на неком другом броду.

Пријатељство с Родољубом Шабићем и Верицом Бараћ

Родољуб Шабић и покојна Верица Бараћ примери су људи који су довољно високо да виде санте леда, а не презају да приону на весла да управе брод ка сигурном курсу. Звучало би патетично моје сведочење о томе колико енергије, времена, труда они улажу да би постигли макар минималне помаке и са колико се препрека и непријатељства из редова власти суочавају да би помогли тој истој власти да грађани њоме буду задовољнији. Њихова приватна гледишта су исти они ставови које јавно заступају; нејавно су то исте оне снажне, принципијелне личности каквим их видимо, односно како смо Верицу видели у јавности.

Чија су људска права најугроженија

Стање права грађана у Србији обележавају економске недаће и мањак правне сигурности. Држава и администрација бавиле су се сопственим реформама чији резултати још нису довели до промена које грађани осећају на својој кожи као јасан бољитак.

Број притужби из социјалних и економских права сменио је са првог места по бројности притужбе на тзв. лошу управу - неблаговремен рад администрације, немаран однос према послу, очигледно погрешну примену права и друге пропусте из домена „добре управе".

Посебно рањиви били су врло сиромашни, деца и млади, особе са инвалидитетом, старије особе, избеглице и други мигранти, интерно расељени, припадници националних мањина (међу њима најугроженији су Роми), особе лишене слободе (укључујући и пацијенте у психијатријским болницама и кориснике у установама социјалне заштите домског типа), оболели од тешких болести, жртве насиља у породици и партнерским односима, организације и појединци заговорници људских права, организације и појединци који износе критичне ставове, новинари, припадници ЛТБТИ популације. Многи, међутим, имају обичај да ми кажу да је у Србији најугроженији - „обичан грађанин". Међу људе се увлачи осећај несигурности - за посао, за здравље, за имовину, за безбедност. Није тако само у Србији, али то не смањује проблем, напротив.

Зашто сам поцепао здравствену књижицу

У држави чији су грађани некад имали социјално-економска права на највишем нивоу, на пример здравство и образовање за пример целом свету, за неколико деценија она су спала на готово мртво слово на папиру. Пре пет година, када сам јавно саопштио да сам поцепао здравствену књижицу, тај документ је вредео најниже у историји коју ја памтим: апсурдна здравствена администрација, недостатак лекова и опреме, листе чекања, неодговорност за стручне пропусте, болесничке собе у распаду, уплашени, понижени људи у чекаоницама... одговарајуће лечење скоро само преко везе и уз корупцију. Сви моји покушаји да у поступцима контроле и разговорима са највишим здравственим званичницима нешто померим унапред, одбијали су се о зид интереса и опортунизма. Сви су се понашали као да је обавезно здравствено осигурање нечија милост, поклон грађанима који га не заслужују. Ко се побуни рекли би му - ако си незадовољан, иди код приватника. А код приватника би вас најчешће чекали исти ти доктори и наплаћивали оно што су били дужни да ураде у државној болници, за шта сваки запослени сваког месеца одваја по сили закона део своје зараде. Пре тог цепања књижице у једној здравственој установи питали су ме на шалтеру: „Плаћате или..." Рекао сам: „Плаћам", и провели су ме преко реда у коме су били они који су ишли ,,на књижицу". Када су ми на крају тражили новац, дао сам књижицу и рекао: „Плаћам, скупо, сваког месеца од плате. И сви ови људи у реду, или неко за њих плаћа." Знали су ко сам и прећутали су, иначе би сигурно звали полицију да пријаве да „нисам платио".

Ускраћивање здравствених услуга једно је од најчешћих кршења права грађана које се из страха од љутње оних од којих зависи и сам живот, подноси са најмање роптања и зато руши, поред здравља, и елементарно достојанство. Савесни здравствени радници, којих је огромна већина, нису имали снаге да дигну глас против корумпираних колега и колегиница који су створили и злоупотребљавали такву ситуацију. По најгорим популистичким правилима, плата здравствених радника је била мала, а одабранима је остављен слободан пролаз да новчаник попуњавају корупцијом. У Министарству здравља није било ни трунке ентузијазма да се Гордијев чвор пресече, владала је клима незамерања.

Помало театрални потез цепања здравствене књижице имао је циљ да продрма јавност, да би се продрмао здравствени систем. Након што сам тиме отворио тему здравства, посветио сам се заустављању дрског пражњења здравствене касе кроз такозвани „допунски рад" и у неколико поступака контроле обелоданио како се стварањем вештачких листа чекања уцењују и грађани и здравствени фонд. Не би ми веровали када бих рекао шта су ми неки доктори тада рекли и чиме су ми претили због тога. Али они су огромна мањина.

У јавности је актуелном министру здравља замерано штошта: ја могу и поштено је да кажем да нисам приметио да је Златибор Лончар направио ниједан нови проблем у здравству, а сведок сам да је многе почео да решава, не либећи се да се замери утицајним колегама. У конкретним поступцима контроле које сам водио, Министарство здравља је с њим на челу реаговало ефикасније на утврђене неправилности него икад раније. Поменућу препоруку да се свој деци, без обзира на датум рођења, омогући најквалитетнија могућа вакцина на тржишту. Једно му замерам: направио је огроман пропуст учешћем у емисији у којој је јавно читан нечији медицински налаз. Тај налаз је најстрожа професионална тајна, а из здравствене установе изашао је по захтеву из његовог министарства. Надам се да ће правосуђе урадити свој посао и утврдити чији налог је то био.

МОЈ ОДНОС С ВЛАШЋУ

Критика Мише Ђурковића због „прозивања" Коштуничине владе, иако је на њен предлог дошао на функцију омбудсмана

Та давно упућена критика је одраз, верујем, неверице да се државна функција може одвојити од страначке политике, која се и данас подстиче. Мени је та критика била комплимент и ненамерно, искрено, сведочење о политичкој неутралности. Често се чује приговор да је немогуће радити независно и политички неутрално ако вас на функцију бирају политичари. Не слажем се са тим.

Независност је резултат формалних уставних и законских гаранција, практичних услова рада и личног интегритета. Могу вас изабрати директно грађани, а да будете отворено пристрасни некој партији или идеологији, или вас могу изабрати политичари, а да ви радите свој посао по савести и знању, а не по политичкој директиви. На крају, политика није по природи лоша људска делатност. Управо супротно, човек је политичко биће, а политику видимо као извор проблема не због природе политике, већ природе човека који је пречесто користи опортунистички, као прилику за лични интерес.

На мети демократа због критика Цветковићеве владе

Неки од најутицајнијих људи владе Мирка Цветковића и посланика тада владајуће коалиције у Народној скупштини били су изузетно незадовољни мојом критиком те владе, посебно критиком реформе судства. То је било први пут да су таблоиди циљано коришћени за моју дискредитацију. Имали смо озбиљан сукоб и када сам тражио да се законима не крши Устав тако што се њима, супротно уставној гаранцији, омогућава увид у комуникације грађана без одлуке суда. Поводом тог мог захтева први пут смо институција Заштитника грађана и ја доживели покушај омаловажавања у Народној скупштини, а за амандман који сам поднео речено је - да га нисам поднео, па сам на сајт морао да ставим документ са пријемним печатом из Народне скупштине да бих доказао супротно.

Прво незаконито, тајно прикупљање података о мени као заштитнику грађана (бар за које ја знам) десило се за време те владе. Народна скупштина је 2012. године пустила да ми истекне мандат иако је поступак избора новог заштитника грађана по закону морао да почне шест месеци раније. Посебна је иронија и насиље над чињеницама када представници данас владајуће странке говоре да ме је изабрала Демократска странка. Изабрала ме је на други мандат једна од најбројнијих скупштинских већина која је икад постигнута у Народној скупштини. И на то треба да су поносни, као што сам ја јер то говори најбоље о нашем демократском капацитету.

Нови удари због критике Вучићеве власти и помињања у политичком контексту

Надао сам се да ће лоша искуства, проистекла из политичких напада бивше власти на мене бити наук за све странке. Нажалост, с променом власти уследили су још јачи, личнији, некоректнији, опаснији ударци. Њихове последице се још осећају, али ни они нису донели ништа добро њиховим креаторима. Волео бих да је то крај дечјих болести политике са омбудсманом, али нисам сасвим сигуран.

Оптужбе да понекад прекорачи овлашћења и да се бави политиком

Не знам како да одговарам на паушалне оптужбе - нико никад није навео ниједну конкретну изјаву којом фаворизујем неку политичку странку. Ако неко сматра да је политика контрола рада власти, инсистирање на владавини права и поштовању људских права, захтев да закон важи на сваком месту и подједнако за све - онда сам политичар. Само, за све то се, бар декларативно, залажу све политичке странке, а да не помињем да су то Уставом прописани принципи и мој Уставом и законом утврђен посао је да их спроводим и штитим. Необично је како неки мењају став о мом послу када из опозиције преду у власт, и обрнуто.

ОВО ЈЕ ИСТИНА О "ПИШТОЉУ"

То је најдиректнији, најотворенији и најбезобзирнији покушај дискредитације мене како би поступци контроле, које сам као заштитник грађана водио, били потиснути у други план и њихови резултати обесмишљени. Почело је са лажи о нелегалном пиштољу, али нисам могао ни да замислим да ће на крају измислити да сам убица. Најопасније је било то што је моћ таблоида комбинована са директном злоупотребом државних институција - Министарства унутрашњих послова и Тужилаштва. До сада нисам у јавност износио неке битне околности, не желећи да снижавам поверење грађана у органе јавне власти. Међутим, моје прећуткивање најгорих злоупотреба државног апарата схваћено је као шанса да се пропала афера и даље ,,подгрева" док се чека нова идеја за дискредитацију. Схватио сам да прећуткивањем не чиним услугу ни грађанима ни себи, зато ћу открити технологију стварања афере „Пиштољ".

Како сам извучен из архиве

Заменик државног тужиоца који води познати случај у коме су учесници били жандарми, војни полицајци и браћа председника Владе и градоначелника, и у коме је моја контрола рада полиције и, посебно, Војнобезбедносне агенције узбуркала духове, дакле исти тај заменик тужиоца у моменту у коме јавност није знала за трагедију која се десила пре више од 20 година, телефоном је наложио да се списи предмета о самоубиству мог пријатеља узму из полицијске архиве и без икаквог службеног трага доставе шефу кабинета министра унутрашњих послова.

Петнаестак дана касније, један таблоид је почео медијску кампању, у чему му се придружила ТВ станица са националном фреквенцијом. Након неколико дана такве медијске припреме, министар унутрашњих послова утврдио је на конференцији за штампу да се у министарству „траже" списи предмета - исти они који су претходно без трага из архиве премештени у његов кабинет, али јавност то не зна. Да ми непознати узбуњивач није доставио њихову копију, после чега сам јавно ставио до знања да их имам и да ћу их, ако то МУП не учини, објавити, јавности би било речено да су мистериозно нестали и тако би била потврђена почетна лажна теза таблоида, да је случај пре 23 године - „заташкан". Да немамо органе који могу независно од извршне власти да испитају рад државних органа и да немамо службенике који, када дође до оваквих ситуација, ипак држе до елементарне правде, своје части и закона, ово би остало скривено од мене и ја бих у јавности могао само да молим да ми се верује на реч, остао бих без иједног писаног доказа да је спроведена истрага и, по захтеву породице, ревизија истраге, да су постојали сведоци, да је пиштољ све време био легалан, да су четири особе добровољно прошле чувени „полиграф, да је породица преузела приватно гоњење и да је суд правоснажно одлучио да за истрагу нема основа.

Лажне оптужбе да сам убица служе да ме ућуткају

Да имам разлог да верујем да су поуке извучене и да нико више, па ни ја, неће бити жртва таквих метода, у јавност не бих износио ове чињенице. Међутим, поједини истакнути представници власти почели су поново, кад год службено утврдим нешто што им се не свиђа, да пишу о мени као убици, рачунајући да је та тема за мене толико непријатна да ћу гледати по сваку цену да је ставим иза себе, да ме тако могу контролисати. Јесте, страшно је болна, а посебно је нељудски што су злоупотребили и бол родитеља мог покојног пријатеља, размишљајући само о својим интересима. Али немам ни трунку сумње шта је моја дужност, како морам да је обављам, чему моја ћутљивост и помирљивост воде, и како су је они схватили.

Застрашивање и сатанизовање

Зато о овоме причам и поново све са породицом проживљавам. Уз помоћ савесних полицајаца и службеника који су ризиковали свој посао, успео сам једном да се избавим из клопке, али огромна већина људи не могу да продру до јавности и немају никакве шансе против такве кампање. Ни случајно нисам једина мета оваквих метода, свако може да буде и бива преко ноћи произведен у најгорег криминалца или највећег добротвора, све према потреби. Застрашивање и сатанизовање за пример другима држе огроман број квалитетних људи ван главних јавних и институционалних токова. Зато је национални интерес и дужност раскринкати и размонтирати механизме таблоидне контроле друштва.

АФЕРА ОВЕ ВЛАСТИ

Нажалост, афера аферу стиже, најбизарнија је била „Државни удар", а најопаснија фантомски упад у Савамалу. Не знам да ли су сви свесни да је организована, моторизована, опремљена, маскирана група људи два сата држала под опсадом један део територије Републике Србије, суспендовала њен суверенитет усред главног града, заробила грађане Републике Србије који су се ту затекли и отишла када је сматрала да је завршила посао. Надлежни државни орган - полиција, није смео да реагује, чак ни да дође када је све било готово, плашећи се ваљда, како је министар објаснио, покиданих струјних каблова!

Да не помињем да је уништена покретна и непокретна имовина и да су градске службе уредно почистиле место извршења кривичних дела, као да се ради о ливади после одласка циркуса. У међувремену смо слушали о правим, па „потенцијалним" здравственим картонима који су страним инвеститорима дељени ,,у заносу", имали смо постизборну отмицу или добровољну шетњу, како ко жели да је види, брутално батинање спортског функционера који је, ако се не варам, био и саветник актуелног министра правде, застрашивање и бацање љаге на уредника истраживачког новинског портала, забрану снимања, отимање опреме и брисање снимака двема редакцијама...

Што више покривају уши - морам да будем гласнији

Као да се нешто и држава не успева да прикупи конце у своје руке, већ их даље запетљава у покидане нити. Желим да верујем да није у питању лоша намера нити политика, већ недржавни, неправни начин њеног спровођења. Као што у великом броју случајева нису проблем лоши закони, већ начин њиховог доношења и извршавања. Мој Уставом прописан посао је да погрешан рад органа власти установим, алармирам и помогнем да се исправи. Ако политичари желе да ме чују, аларм је тих; што више покривају уши - морам да будем гласнији; када покушавају да ми ставе руку на уста - морам да гризем. Подсетићу да Народна скупштина није разматрала ни мој, али ни годишње извештаје других независних контролних органа ни за 2014, ни за 2015. годину, а то је њена законска дужност. Да ли су тим гурањем под тепих проблеми на које указујемо постали мањи - сасвим сигурно не.

ТАБЛОИДИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

О погубном процесу таблоидизације медија, друштва и државе рекао сам и написао све још пре неколико година. У међувремену је узнапредовао до мере да угрожава наше национално биће, националне интересе. Сада су описи тога на шта нам медијски простор личи опште место. Нажалост, мањкају нам решења. Демократија нема довољно ефикасне механизме одбране од оних који формално користе њене институте да би постигли сасвим супротан циљ. У Европској конвенцији о људским правима стоји да се ниједно право не може тумачити и користити тако да било ко, позивајући се на њега, поништава друга права и слободе. Али да би неко ауторитативно у име државе могао да каже - ово је злоупотреба људског права и као таква не представља коришћење права већ његову негацију, тај мора имати формални и суштински ауторитет. А ауторитет оних који то треба да кажу, од којих је у Србији један и Заштитник грађана, руше неретко - други државни органи. Када градоначелник Београда или министар унутрашњих послова кажу „испитаћемо наводе" Заштитника грађана, уместо оно што би морали - „спровешћемо препоруке Заштитника грађана да бисмо, у интересу грађана, исправили недостатке у нашем раду које је утврдио", они свесно или несвесно секу грану на којој седе. А с њима и цело наше друштво, јер права грађана гарантује држава, нико други. Ако је она слаба, и гаранције људских права су слабе.

Не куповати таблоиде

У разговору са неколико функционера извршне власти изнео сам предлог. Рекао сам им: нико од нас није овлашћен да таблоидима нешто забрани или их казни, то може само суд. Нема сврхе ни да апелујемо на њих, они су веома свесни шта раде. Али можемо сви заједно, представници свих грана власти, с једног места - нека то буде и Влада Србије, да апелујемо, да замолимо грађане да не купују тај отров за душу. На страну то што сваког дана и неко од нас, функционера, буде мета за одстрел, али наша национална знамења - Драган Николић, Неда Арнерић, Бата Живојиновић... таблоиди провлаче свакодневно кроз блато, њихови најинтимнији и најтежи моменти претворени су у забаву за масе. Сви бисмо морали да се сложимо око националног интереса да се с тим престане, Јер не само да ти људи трпе огромну бол, они су знамења која нас све повезују, по којима се препознајемо, по којима нас други препознају. „Не можемо то баш тако", одговорено ми је кратко. Дакле, до даљег - таблоиди.

КАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ

Подсетићу - демократски изабран председник Србије је Томислав Николић и његов мандат траје још годину дана. Избори за председника нису расписани јер се, с разлогом, расписују три месеца пре краја мандата, а не када год неко пожели да се кандидује или да неког кандидује. Ја сам заштитник грађана и мој мандат траје још отприлике исто толико. Као што бих сматрао крајње недоличним да ми неко сада мерка канцеларију, сматрам још непримеренијим да то неко ради председнику Републике.

Постоји време када се ради и време када се бира ко ће шта да ради, сада је још оно прво

Не желим ниједним гестом, да ли добронамерним или недобронамерним, како с које стране, проглашавањем мене кандидатом у непостојећој изборној трци, да допринесем релативизацији мандата и ауторитета функције председника. Исто тако не желим да се тиме дерогира ни такође важна државна функција заштитника грађана. Свој посао радим с пуном пажњом и трудом и настојим да будем још бољи. Постоји време када се ради и време када се бира ко ће да ради, сада је још оно прво. Наша свакодневица претворена је у континуирану изборну кампању, не треба да учествујем у њој.

Зашто ме неки из опозиције већ кандидују

То није питање за мене. И Заштитник грађана и председник Републике су дужности које се обављају у интересу и испред свих грађана, не испред било које странке, опозиције или позиције. Чињеница је да смо у прошлости за председнике државе стално имали људе на челу или из руководства политичких странака, па се вероватно због тога председник повезује са странкама. Председника схватам као првог у држави међу једнаким грађанима, а не првог у име неке политичке опције. Ваљда зато у Уставу пише да председник изражава државно, а не страначко јединство.

Обилазак Србије

У међувремену ући ћемо у десету годину постојања Заштитника грађана. Моја институција обележаваће је радно, округлим столовима широм Србије, с циљем учвршћивања владавине права и социјалне правде, начела грађанске демократије, људских и мањинских права и слобода и припадности европским принципима и вредностима, као темеља на којима је саздана наша држава.

Волео бих да ми се председник Николић придружи на неком од њих, свакако би његово учешће ојачало те поруке. Када је Борис Тадић био председник, са њим сам, на пример, ишао у једно војвођанско село да би смо апеловали на грађане да смире међуетничке тензије. То није политика, то је државна обавеза, ко год на нашим дужностима био.

РЕГИОН И СВЕТ

Црна Гора, Република Српска...

Заштитник сам грађана у Србији и немам надлежности над властима других држава, нити над властима на једном делу наше територије - Косову и Метохији, по споразуму који су овлашћени представници наше државе потписали. Међутим, значај поштовања људских права прелива се преко граница и територија, што због кретања и веза између људи, што због универзалности људских права и чињенице да се кршење људских права једног човека дубоко тиче достојанства свих других који за то знају или морају да знају. Сарађујем са колегама и колегиницама из региона настојећи да формалности не буду препрека суштини. Управо ових дана предлажем колеги у Приштини да се ангажује на неколико случајева.

Сматрам Балкан нашом реалношћу и верујем да су народи на њему најупућенији једни на друге, а снажење културе људских права и владавине права у свакој од наших земаља сматрам најбољом превенцијом нових ексцеса, ратова и људских трагедија. Да је на територији Косова јача правна држава, да власт више поштује људска права, посебно права Срба и другог невећинског становништва, да се смањује број некажњених злочина уместо број сведока, све би било много другачије.

Европска унија, Русија, САД, Немачка...

Захвалан сам што постоји процес европских интеграција, јер је он најбрже возило које нас може довести до уређене државе, слободних људи, правила која важе подједнако за све, у свако доба и на сваком месту, уважавања различитости.

Наша национална посебност - наша језик, историја, књижевност, дух брдовитог Балкана, наравно да поносно иду са нама - требају и нама и Европи, без њих нема ни нас ни ње.

Моћне силе – савезници

Није први пут да кажем да све што на пољу људских права треба да унапредимо, унапређујемо ради својих грађана и своје државе, а не зато што то тражи Брисел, Москва, Вашингтон, Берлин, Пекинг... Такође, понављам и да уместо нас нико други наш посао не може и неће да уради. Реалистички сматрам да свака од тих држава и заједница у односима са нама првенствено има у виду своје интересе, јер је то у бити међународних односа, али верујем да је већина наших и њихових вредносних категорија подударна. Пошто су поштовање људских права и владавине права управо те подударне вредности, сматрам да у мом послу моћне земље нису непријатељи ни ривали, већ савезници. Најразноврсније ствари могу водити решавању конкретних проблема и бољим односима између две или неколико држава, али мало тога има моћ да делује глобално - дубоко верујем да је аутентично, искрено поштовање људских права у свакој држави једна од њих.

Нема компромиса са слободом медија и независношћу судства

На основу десетина хиљада обраћања грађана знам да грађани Србије од домаћих институција захтевају аутентично поштовање европских стандарда, јер су европски стандарди подударни нашим очекивањима од државе. Разумем значај стабилности, унутрашње и регионалне, али компромиси са темељним принципима, као што су слобода медија, независност судства или политичка неутралност полиције, подривају основ за средњорочну и дугорочну стабилност и демократски развој. Могућим резултатима затварања очију пред тим компромисима бавиће се неке нове дипломате, али наш „мандат" овде је много дужи и ми ћемо на својој кожи сносити све евентуалне последице. Зато нам владавина права и људска права, као и остале темељне вредности и принципи на којима се заснива европска заједница народа морају бити важнији него било коме ко нас посматра и оцењује.

Подршка светских центара

Верујем да ово што радим подједнако подржавају сви светски центри које сте набројали јер ниједној светској сили не може бити у интересу слаба и непредвидива држава, ма како мала била. Израбљивање економије и ресурса неке земље као последицу има њен колапс, беду и сиромаштво, а то је најплодније тле за развој и извоз тероризма, наркотика, беде, рата, избеглица. Ако је можда некој страној фирми исплативо да локалне раднике у Србији третира као робове, или да земљу узету у закуп залива пестицидима како би увећала зараду у првих неколико година, па када земљу потпуно затрује, отишла даље, таква Србија, такав Балкан не може да буде у интересу ниједној држави, па ни оној из које потиче та фирма. Избегличка криза најбоље је показала да се сиромаштво и рат не могу оградити. У свету слободне прекограничне размене идеја, информација и капитала, ни људи не могу бити заустављени. Због тога су уравнотежен развој и поштовање људских права предуслов опстанка светског брода, ако могу да искористим метафору одраније.

ШТА СУ ГРАЂАНИ ДОБИЛИ ОД ЗАШТИТНИКА

Сто шест хиљада грађана до сада се због свог проблема, иницијативе, дилеме обратило овом органу. Поднели су тридесет две хиљаде притужби на рад органа власти, од чега је скоро тридесет хиљада размотрено. У око девет хиљада поступака контроле утврђено је 5.600 неправилности и незаконитости на штету права грађана, од којих је 4.900 отклоњено и предузете су мере да се такви пропусти не понове или смање. Усвојена су 52 предлога или иницијативе овог органа за измену закона и других прописа, како би грађанима права била гарантована више и боље. Из правног поретка одстрањено је, по предлогу овог органа Уставном суду, више од десет неуставних одредби разних закона на штету права грађана. Направили смо 130 мишљења о питањима у којима не можемо да кажемо да власт крши закон, али у којима би другачије понашање допринело добробити грађана и ојачало културу поштовања људских права. Институција омбудсмана у Србији - Заштитник грађана, призната је у региону и шире као аутентична, функционална демократска независна институција, неки мисле и једна од најјачих у Европи, што сведочи да немамо никакав урођен институционални дефицит. Оно што сматрам најважнијим - наша држава и друштво добили су за кратко време једног од најважнијих чинилаца у институционалном систему провера и равнотежа власти, а тај систем спречава да се било која власт, ко год је вршио, отргне од владавине права, претвори у самовољу и од грађана направи поданике.

ДА ЛИ СТЕ СЕ НЕКАД УПЛАШИЛИ

Сваког дана постоје моменти због којих се уплашим. Људи ми не долазе у канцеларију нити ме заустављају на улици да ми кажу нешто лепо, већ да испричају неку муку, проблем, често застрашујући. Али постоје две врсте страха - један који паралише, други који производи вољу да се извор страха, изазов победи. Посао који обављам не даје ми за право да своје понашање подредим страху, без обзира на то како се осећам. Немам дилему како ћу се понашати и у будућности.

Из Прустовог упитника

КОЈА ЈЕ ВАША ПРЕДСТАВА О САВРШЕНОЈ СРЕЋИ? Дан са породицом и пријатељима у природи, мирис пиљевине у столарској радионици мог деде.
С КОЈОМ ИСТОРИЈСКОМ ФИГУРОМ СЕ ИДЕНТИФИКУЈЕТЕ? Нисам тако претенциозан.

КО ЈЕ ЉУБАВ ВАШЕГ ЖИВОТА? Моја супруга.

КОЈИ ТАЛЕНАТ БИСТЕ ВОЛЕЛИ ДА ИМАТЕ? Онај који ме је опчинио када сам први пут чуо гитару Пака де Лусије, харфу Андреаса Фоленвајдера, глас и оуд Џафера Јусефа.

КАКО СЕ ТРЕНУТО ОСЕЋАТЕ? Забринуто.

ШТА ЈЕ ЗА ВАС ОЛИЧЕЊЕ ПАТЊЕ? Дете са лицем у песку, које је из потонулог избегличког чамца на плажу избацило море.

КОЈИМ ЗАНИМАЊЕМ БИСТЕ ВОЛЕЛИ ДА СЕ БАВИТЕ? Имам најплеменитији посао на свету.

КО ЈЕ ВАШ ОМИЉЕНИ ПИСАЦ? Горан Петровић. Када год могу, машим се, изнова, Опсаде цркве Светог Спаса. Обично је нема у полици јер она ми је толико драга да је стално поклањам пријатељима, желећи с њима да поделим осећај лепоте и скромности који у мени изазива.

ГДЕ БИСТЕ ВОЛЕЛИ ДА ЖИВИТЕ? У Србији, на мору. Дакле - немогуће!

ШТА НАЈВТШЕ МРЗИТЕ? Мислим да никада нисам осетио праву мржњу према некоме или нечему.

КОЈИ ЈЕ ВАШ МОТО? Нисам сигуран да имам прави мото. Сину сам рекао да од њега очекујем и да му желим да буде срећан, шта год га срећним чинило, под једним неописиво важним условом - да добре људе око себе не чини несрећним.

Време - специјални додатак

Аутор Биљана Васић

„У једном случају, имали смо молбу да изузмемо локалну институцију од суочавања са насилником (’Питајте оне горе у Београду...’), јер је то мала средина, сви се знају и како ће сад они да гањању Перу или Жику“

Заштитник грађана је Министарству правде 2011. године упутио, а 2012. поновио Иницијативу за измену Кривичног законика у области кривичноправне заштите жртава породичног насиља и сексуалног злостављања.

Министарство правде до сада није разматрало део иницијативе која се односи на увођење поменутих мера (увођење у систем кривичноправне заштите новог кривичног дела прогањања, пооштравање казнених санкција, обавезни психосоцијални третман, континуирано финансирање сигурних кућа), а које су у складу са Инстанбулском конвенцијом.

Још увек није донет закон о пружању бесплатне правне помоћи којим би се побољшао положај осетљивих група, пре свега жртава насиља у породици.

„Овом приликом наглашавамо да се наша држава потврђивањем Инстанбулске конвенције обавезала и да преузме неопходне мере за промовисање промена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца како би се искорениле предрасуде, обичаји, традиције и друге праксе засноване на идеји инфериорности жена и стереотипним улогама жене и мушкарца, као и на неопходне законодавне и друге мере за превенцију свих облика насиља над женама“, напомиње Гордана Стевановић, заменица заштитника грађана за права детета и родну равноправност. Према њеним речима, пуна примена Истанбулске конвенције знатно би утицала на ефикаснију и свебухватнију заштиту жртава насиља, као и на спречавање насиља у породици.

„ВРЕМЕ“: Шта се дешава кад се жена жртва оснажи – а знамо колико је то тешко – да пријави насиље, да ли јој систем помаже, како држава реагује, да ли и како санкционише насилника и коју му поруку шаље?

ГОРДАНА СТЕВАНОВИЋ: Анализирајући притужбе које су у последње две године стизале на нашу адресу, било да је реч о појединачним или о пријавама невладиних организација, увидели смо да је дошло до значајних пропуста у систему заштите жртава насиља, од центара за социјални рад, здравствених установа, полиције и тужилаштва. Оптимистично сам веровала да ћемо, после послатих упитника свим надлежним институцијама, добити валидне податке о броју жена које су пријавиле насиље и колико је насилника процесуирано и осуђено.

Међутим, сусрели смо се са ситуацијом да свака служба води раздвојене податке који су неупоредиви, немамо јединствену базу података и званичне податке о насиљу над женама.

Жене су се највише обраћале полицији за помоћ, а само у десет одсто случајева насилник се процесуира. Насилник се углавном усмено опомене или му се изриче новчана казна, што је проблематично.

Да ли то значи да је насиље према женама дозвољено уколико имате новац? Или да је жена крива јер је пријавила насиље и што насилник мора да плати, па онда немају пара за децу? Сматрам да јавна тужилаштва морају пажљивије у сваком конкретном случају да испитују да ли је ова мера адекватна, посебно узевши у обзир да новчана казна неједнако погађа учиниоце различитог имовинског стања, а највише жртву насиља и њену децу.
Приликом анализе примене протокола утврдили смо, на основу достављених података из 14 општина и градова, да је у 2013. години поднето укупно 3713 пријава насиља над женама, од чега је у свега 10 одсто било обухваћено кривичном пријавом коју је поднела полиција.

Највећи број пријава насиља (71 одсто) свој епилог добија у усменом упозорењу полиције учиниоцу насиља.

Изречено упозорење полиције било је једина радња полиције у 2629 случајева укупног броја пријава насиља. У више од 25 одсто случајева, пријава кривичног дела буде одбачена, односно тужилац процени да нема елемената који би оправдали покретање поступка (стога треба боље документовати насиље и прикупити више доказа), док у додатних један одсто случајева тужиоци одустану од кривичног гоњена у току поступка.
У 15 од 25 одсто поступања по кривичној пријави, поступак се окончава диверзијом – применом института одлагања кривичног гоњена, углавном кроз обавезу уплате новчаног износа у хуманитарне сврхе.

Како жртва да се снађе на релацији полиција – здравство – центар за социјални рад – правосуђе, уколико они не сарађују добро?

Уколико оснажимо жртву насиља да пријави насиље, а оставимо је на пола пута, ништа нисмо урадили. Примену изречених мера заштите од насиља у породици суштински не прати ниједан орган. Велики проблем је недостатак мултисекторске сарадње и непостојање размене и давања повратних информација између органа старатељства, полиције, здравствених установа, тужилаштва и суда. Центар за социјални рад и полиција размењују информације, али је проток информација између тужилаштва и центара за социјални рад и полиције негде затајио. Посебно бих истакла значај центара за социјални рад, који би требало да буду пуна, стална подршка жени у сваком смислу. Мислимо да је бесплатна правна помоћ веома значајна за жене жртве насиља, њима је потребан неко ко ће их водити кроз цео поступак јер су трауматизоване и често без финансијских средстава.
Инстанбулска конвенција тражи и пружање бесплатне правне помоћи жртви насиља.

Колико се често изриче заштитна мера исељења насилника из куће?
Оно што је значајно јесте казна исељења насилника из домаћинства, и измене закона иду у том правцу. Суд може да изрекне ту заштитну меру, али је ретко изриче. У пракси се дешава да чак и у ситуацији кад суд одреди меру исељења насилника из породичног стана или куће, без обзира на то ко је власник некретнине, та мера уопште не буде примењена. На пример, службеник у центру за социјални рад каже да је насилник власник те непокретности, те да он не би требало да из ње буде исељен.
Имали смо притужбу и били смо у посети центру са социјални рад који није спровео меру исељења насилника. Питали смо их зашто нису поступили по пресуди суда и добили смо одговор: „Па, како да га иселимо, то је његова кућа!“ У једном другом случају, имали смо молбу да изузмемо надлежну институцију од суочавања са насилником („Питајте оне горе у Београду...“), јер је то мала средина, сви се знају и како ће сад они да гањању Перу или Жику. Дакле, кад је о законском третману насилника реч, најчешће му се изриче усмена опомена или условна казна, примењује се начело опортунитета (новчана казна), док се психосоцијални третман веома ретко користи иако је дата могућност за изрицање ове мере. Тужилаштва би требало да размотре могућност да у већем броју случајева изричу ову меру, која би могла да утиче на смањивање узрока насиља и може да утиче на динамику односа. И пре потврђивања Инстанбулске конвенције, у Зрењанину је тужилаштво и судство само радило свој посао и примењивало прописе – штитили су жену жртву насиља и кажњавали насилнике. Постоје и другачији примери.

Једна волонтерка СОС телефона испричала ми је за случај домаћег насилника на раду у иностранству који је једва чекао да се врати у Србију да би истукао своју жену јер је знао да овде неће бити санкционисан.

Тамо негде у Немачкој је био кажњаван због насилног понашања према жени и морао је да буде миран шест месеци. Чим је прешао границу, зауставио је аутомобил и истукао жену.

Да ли се довољно ради на обуци професионалаца у систему заштите жена, што је препорука Истанбулске конвенције?

Прошле године смо урадили истраживање о степену и врсти едукације о насиљу у породици у систему заштите жена, колико су они сензибилисани и свесни да уколико се жена оснажи да пријави насиље и не добије адекватну заштиту, она више никад неће доћи. Видели смо да сваки систем спроводи обуку за себе, с тим што је са обукама полиција отишла најдаље, док здравство нема ни план нити знају коју врсту обуке треба да спроведу.

Свесни смо значаја здравства будући да се жене појављују код лекара са видљивим фи зичким повредама – да не говоримо о психичким траумама, ми као друштво нисмо стигли до те тачке.

По протоколу, кад се појави жена жртва насиља, лекар је у обавези да обавести надлежни центар за социјални рад и полицију.

Међутим, то се не поштује, од лекара до лекара. Лекари нису довољно едуковани и сензибилисани за помоћ женама жртвама насиље. Такође, заштитник грађана ће инсистирати на томе да жена жртва насиља добије бесплатну потврду о повредама која ће јој требати у доказном поступку, и да Фонд сноси трошкове. Јер, некоме је и сто динара много да плати, нисмо сви из истог социјалног миљеа.

Службеници недовољно препознају и разумеју положај жена које трпе насиље у породици, неравнотежу моћи између жртве и починиоца насиља, недовољно су информисани о постојању и садржају протокола, што доводи и до неадекватног избора мера за заштиту жена од насиља и поступања према угроженим женама.
Много је важна едукација службеника у систему, оних који су у директном контакту са жртвом насиља, како би они схватили динамику насиља и његове последице по жртву (што је у складу са Инстанбулском конвенцијом).

Систем не прати генезу насиља, не постоји евиденција о вишеструким насилницима већ се бавимо појединачним случајевима. Фемициду је увек претходило континуирано насиље.

Изразили сте забринутост због броја убистава жена. Да ли се ситуација погоршала?
Према подацима које је институција Заштитника грађана добила од надлежних органа у циљу анализе примене Општег и посебних протокола за заштиту жена од насиља, у периоду од 2013. до јуна 2014. године извршено је 78 убистава која су била последица насиља у породици и партнерским односима. Током 2013. године догодила су се 54 убиства, а у првој половини 2014. године 24 убиства.

Од овог броја, у 31 случају реч је о последицама насиља у партнерским односима, а у 47 случајева о насиљу у породичним односима.

Број жена жртава насиља у породици и партнерским односима је у 2015. и 2016. години забрињавајући и указује на све оно о чему смо причали: неопходност унапређивања поступања свих органа у систему заштите жена од насиља у породици, ефикасније примене постојећих прописа и измене Кривичног закона, континуирано подизање свести јавности о раширености насиља над женама, његовој недозвољености и нултој толеранцији на насиље како би жена жртва насиља наишла на подршку и разумевање своје околине. Морамо да развијамо услуге подршке, заштите и рехабилитације жртава насиља у породици, жртвама се мора обезбедити приступ услугама које омогућавају њихов опоравак од насиља, као што су правно и психолошко саветовалиште, финансијска помоћ, становање, образовање, обука и помоћ приликом запошљавања, приступ услугама здравствене и социјалне заштите.

aутор: Сaндра Петрушић

С обзиром на то да се пред Одбором за права детета није нашао предлог да желимо цивилизованију средину у којој ће нам бар медији са националном фреквенцијом понудити бољи модел понашања, поставља се питање шта ми у ствари желимо. Да славимо или да се боримо против батинаша? Да славимо једне а кажњавамо друге?