Испричао ми је лекар речи ћерке која је, идући за његовим стопама, то вече славила завршетак школовања на Медицинском факултету: „Ноћас ћу се радовати, а сутра ћу плакати”. Размишљала је унапред о томе како ће изгледати потрага за послом у струци.

Истог момента повезала ми се та прича са нечим што ми већ данима бриди у ушима.

„Па ви знате како се у здравству добија посао - преко везе или за паре”, саопштила ми је, нормално као да ме обавештава о температури и влажности ваздуха, недавно директорка једног нашег дома здравља. Тиме ми је, између осталог, објаснила како је њена радница после три године рада на одређено време због „привремено повећаног обима посла” остала без посла, а друга лекарка, без конкурса и дана пробног рада, примљена у стални радни однос.

Поучила ме је и да се у здравству не морају расписивати конкурси за пријем радника, као и да је „папиролошки све покривено, те се она не брине”.

Поентирала је тиме да је она и сама исто прошла, радила годинама на одређено време, и данас јој ето „ништа не фали”. Да не буде забуне, та жена ми није познаница, разговор није био необавезан, у реду за пасош. Звао сам је службено, као заштитник грађана - државни орган, изабран у парламенту да на основу законских овлашћења контролишем рад јавних институција и поштовање права грађана. Желео сам да телефонским позивом, како су ме саветовале искусније колеге европски омбудсмани, ефикасно проверим утемељење притужбе коју сам управо добио и можда већ тим разговором отклоним повреду права и потребу да водим формалан поступак који кошта и траје! Ех, моја Европо...

Директорка ће се вероватно изненадити када схвати да наш разговор, за мене шокантни, а њој вероватно чудни („што ли ме је уопште звао?”, сигурно се пита), није крај приче. Омбудсман нема власт, али има право да захтева од извршне власти, која се понекад чини и једином, да спроведе правду. Права хиљада запослених се безобзирно крше, а оне који то чине понекад ми сами плаћамо, из буџета. Раде то толико очигледно, наругују се и закону и моралу тако дрско, да човек остаје збуњен и пита се да ли је, у ствари, са њим све у реду? У актуелном вицу на питање „како паметан Србин зове оног који то није?”, одговор гласи: „Телефоном из иностранства”. Још увек звучи сувише горко да би било смешно, ваљда ћемо се бар задњи смејати...

Vip Comment – Заштитник грађана Саша Јанковић

Вишемесечна расправа о Предлогу закона о тајности података, по много чему далекосежна, окончана је прошле седмице усвајањем тог прописа у Народној скупштини. Миљенко Дерета и Мирослав Хаџић, челни људи Грађанских иницијатива и Центра за цивилно-војне односе, добро су летос уочили да је о предлогу вођена необична „расправа у јавности“, као замена за „јавну расправу“. Ова друга, предвиђена Законом о државној управи као обавезна, изостала је у маниру који је обележио писање закона овог лета.

Коначно усвајајући преко потребан закон, Скупштина је истовремено прихватила амандман Заштитника грађана (омбудсмана) и избрисала ограничења у приступу подацима која је Влада првобитно предвидела за њега и Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Коначни текст претрпео је и друге измене већине решења на чију су недопуштеност или непримереност указивали и други независни државни органи и тела, стручне организације и појединци од знања и интегритета. Иако су аутори првобитног текста све замерке на почетку оштро, понекад и врло непримерено у јавности одбацивали, Народна скупштина (и, прећутно, Министарство правде) ипак нису дозволили да Србија законом буде проглашена за земљу тајни. У завршним одредбама тог закона избрисано је још једно ограничење за Повереника у вршењу његове функције, предвиђено сасвим другим прописом –Законом о заштити података о личности. Заинтересованији памте да је парламент, када је пре мање од годину дана усвајао тај закон, прихватио и више амандмана омбудсмана, али не и онај којим је тражено брисање ограничења за Повереника у контроли поштовања закона, иако су то обе независне институције тражиле и понудиле исте разлоге. Омбудсман и Повереник су тада јавно и формално упозорили – то ограничење спречиће потпуну заштиту личних података грађана и омести улазак Србије на тзв. „белу шенгенску листу“, која нам, на крају крајева, свима у пракси олакшава остваривање Уставом гарантованог права да земљу напустимо и у њу се вратимо. Не улазећи у то који је од два разлога својим одложеним деловањем прошле седмице јаче мотивисао Скупштину, исходом морамо да будемо задовољни.

А која је, у ствари, корист од тога. У ситуацији када многи од нас једва састављају крај са крајем, зависе од социјалне помоћи, безуспешно траже посао или стрепе за њега, или када се, пошто већ нисмо и не можемо на време примити вакцину против новог грипа, упуштамо у наметнуте дебате о њеној штетности/опасности, кога је у ствари брига за питање државних тајни, података о личности, сличних апстракција и закона који се њима баве. Не намећу ли нам се те теме да би нам пажња скренула са „озбиљнијих“ ствари – сумњивих приватизација, већ дуго посрнуле привреде, редова испред нових и нових „народних кухиња“...? Нико, а посебно не Заштитник грађана, не може данас порећи животни значај остваривања и заштите економских и социјалних права - највећи број притужби грађана и, сходно томе, највећи део времена омбудсмана и његових сарадника посвећен је њима. Права да се живи и преживи, ради и заради, помогне и буде помогнут, разболи и остари основа су нашег достојанственог постојања. Немојмо, међутим, заборавити искуства из претходног политичког уређења које је обележавала доминација економских и социјалних права, на уштрб политичких и грађанских слобода. Социјализам и капитализам су се у економској сфери разилазили у концептима – у једном је владало начело прокламоване социјалне једнакости кориговано тржишним принципом, а у другом слободно тржиште које је кориговано социјалним обзирима. И зна се ко је, бар у овом делу света, однео победу. Али и у погледу оног што су једни звали „надградњом“, а други политичким и грађанским слободама и правима, друга концепција добила је ништа мање видну и значајну потврду своје одрживости. Можда управо зато што избор између духа и тела није могућ – за здраву особу потребно је истовремено и једно и друго.

На крају, каква је практична корист од донетих закона на папиру. На почетку – не претерано уочљива. Самим доношењем Закона о тајним подацима број тајни у овој земљи неће се аутоматски смањити ни за једну једину. У административној култури која се заснива на томе да грађанин има дужност, а орган власти право, закон или два не мењају свакодневицу. Али заинтересовани грађани и одговорне институције и појединци у њима (у које никако не треба убрајати само „независне“), имаће чвршћи ослонац за промену стварности набоље, корак по корак, како то изгледа једино, а трајно, и успева.

СВЕ НАШЕ ТАЈНЕ

Гост коментатор

Саша Јанковић заштитник грађана

Немачки филм „Животи других” („Das Leben der Anderen”), недавно емитован на националној телевизији, подсетио нас је на један бивши тоталитарни режим и његову тајну полицију која је, овладавајући човечјом интимом, од људи чинила таоце на привидној слободи.

Уједињена Немачка је источнонемачки Штази распустила и милионима људи ставила на увид досијее које је о њима тајна служба водила, као и истраживачима и новинарима. Био је то дуг према жртвама репресије, али и улог за здравију будућност. Нека врста тог процеса десила се у готово свим посттоталитарним државама. Отварање политичких досијеа Државне безбедности обећала је и Демократска опозиција Србије (ДОС) пре доласка на власт 2000. године. Покушај да обећање испуни неславно се завршио уредбом дугачког имена и кратког трајања и домета.

Верујући да је то потребно за реуспостављање повређених људских права, први српски омбудсман предложио је парламенту, непосредно након свог избора 2007.године, да се донесе посебан закон о отварању политичких досијеа (категорије „унутрашњих непријатеља” и сл.). Зачудо, Скупштина није прихватила тај предлог, а иронија је удесила да га, као посланик и шеф одбора за одбрану и безбедност подржи нови председник партије која је пре 2000. године била на власти и контролисала Службу државне безбедности, а да против гласају посланици странака владајуће коалиције, пре 2000. године скоро сви одреда опозиционари!

Може бити да је недавна „има-нема” питалица око докумената наших тајних служби о гробу Драже Михаиловића неке нове људе на њиховом челу забринула и упитала да ли и сами знају шта им по подрумима хвата прашину и чека да, када невидљивим рукама затреба, неког упропасти или уздигне. Можда је време да омбудсман поново изађе пред парламентарце, овај пут не са предлогом да се закон о отварању досијеа напише, већ са предлогом тог закона. Између осталог и због тога да би и неки наш данашњи ХГW XX/7, попут свог колеге из немачког, познаваоци кажу преромантичног филма, знао да, уколико се понови терор страха, једног дана неко може отворити свеску са његовим минулим радом и затражити да људима и правди погледа у очи.

Интервју: Саша Јанковић, омбудсман

Не може се власт скривати иза тајни

Да би заштитник грађана могао да буде гарант поштовања слобода и права, за шта га је парламент и изабрао, он мора бити у могућности да лично провери да ли се слободе и права грађана законито и правилно ограничавају и привремено укидају. А управо то могло би бити закинуто Владиним Предлогом закона о тајности података, који је предвидео да баш омбудсману и поверенику за информације неки подаци од значаја за заштиту права грађана буду тајна. И то да буду тајна само њима, али не и другим државним органима и функционерима.
Зато су Саша Јанковић, омбудсман, и Родољуб Шабић, повереник, поднели амандман на поменути Предлог закона. Јанковић за „Блиц недеље“ објашњава ову иницијативу.
– Не можемо грађанину који тражи заштиту својих права одговорити да она нису прекршена ако то заиста нисмо установили. Схваћено и спроведено правилно, то значи да заштитник грађана неће оном ко је незаконито притворен рећи да су му нека права и слободе суспендовани, ако се уверио да је то учињено у складу са законом и правилно, али сви грађани треба да знају да их државни орган независан од апарата силе штити од злоупотреба власти увек, па и у таквим ситуацијама – објашњава Јанковић.
Владин Предлог закона о тајности података, иначе, онемогућава заштитнику грађана и поверенику приступ тајним подацима које су управо они дужни да контролишу. Предлог такође даје слободу да се омбудсману и поверенику ускрате информације које су битне и од којих зависи оцена да ли се права грађана поштују или не, каже Јанковић.
– Конкретно то значи да, рецимо, у ситуацији у којој постоје проверене информације да државни орган држи некога у притвору мимо закона, а омбудсман проверава рад тог органа, он једноставно може да каже заштитнику грађана – акција је у току, све радимо по закону и правилно, дођите нам, да се мало нашалим, поново. Устав и закон, међутим, кажу да омбудсман мора да утврди да ли се права и слободе грађана правилно и законито ограничавају.

Шта очекујете од Скупштине сад кад сте поднели амандман на Предлог закона?
– Усвајањем овог амандмана брисало би се ограничење. Амандманом би била заштићена безбедност тајних података јер би посебно осетљивим информацијама имали приступ само они који прођу одговарајућу безбедносну проверу, укључујући ту и омбудсмана и повереника (од провере би, ипак, били изузети председник државе, председник скупштине и председник владе). Амандман предвиђа и обавезу и овлашћење за све који су тајним подацима приступили да их на сваки неопходан и примерен начин сачувају као тајну и спрече штету по интересе и безбедност људи и друштва, односно државе.
Како је овај проблем решен у земљама ЕУ?
– Управо на принципима које сам изнео.
Бројним институцијама се данас преклапају надлежности (Закон о спречавању дискриминације предвиђа повереника за ту област, Закон о заштити права детета предвиђа дечјег омбудсмана). Какав је ваш став о томе?
– Оно што није добро је разлика коју су закони направили између два повереника – колега Шабић доноси решења и друге акте који су и формално-правно обавезујући за друге државне органе – акте са „империјумом“, дакле акте вршења власти, а „нови“ повереник моћи ће да да само мишљење о томе да постоји дискриминација. Таква неконзистентна решења уносе конфузију и међу грађане и у институционални живот.
Колико сте до сада примили притужби грађана?
– У протекле две године институција Заштитника грађана је заживела у свести грађана. У том периоду примили смо 3.065 грађана, телефонски разговарали с грађанима у 6.734 случајева и примили 1.077 електронских поднесака. Укупно је за око две године постојања ове институције, до 23. октобра решено 2.403 случајева. То, међутим, не значи ни да су се у свима њима грађани оправдано жалили, нити да се решење једног случаја односи само на појединца – по правилу је другачије – полазећи од конкретног примера, од органа управе тражимо да промени начин рада према свима који се нађу у истој ситуацији. Министарство просвете је ових дана спровело једну нашу препоруку и тако омогућило остварење права свим студентима на мастер студијама, а то је статистички један предмет. Користили смо до сада 12 пута и право да предлажемо измене прописа који негативно утичу на остваривање загарантованих права грађана, а одредбе једног закона оспорили смо и пред Уставним судом.