Из медија

Заменик заштитника грађана  Горан Башић

Како су нестале зараде радника инвалида

Зашто нико од државних органа и инспекција није настојао да очигледан пропуст исправи

Када буду објављени резултати пописа становништва знаћемо колико је суграђана са инвалидношћу. До тада, претпоставља се да их је око 800.000, с различитим врстама инвалидности. Њихови проблеми су углавном уочени, а држава је донела законе који би требало да обезбеде унапређење њиховог положаја и сузбију дискриминацију. Међутим, у животу закони често не допиру до оних којима су намењени.

У Крагујевцу радници са инвалидитетом државног предузећа ,,Шумадија”, које је специјализовано за њихово запошљавање и професионалну рехабилитацију, данима штрајкују глађу због неисплаћених осам минималних зарада из претходних година и нередовних примања у 2012. Тешко је замислити већу срамоту од те да су „нестале” зараде радника инвалида, а да нико од државних органа и инспекција није настојао да очигледан пропуст исправи.

У међувремену, држава је почела да примењује законску обавезу да предузећима попут ,,Шумадије” рефундира 50 одсто од уплаћене бруто зараде радницима инвалидима, што значи да ова по карактеру „заштитна” предузећа на тржишту треба да продају производе, наплате их и расподеле зараде свима и да тек тада Министарству економије поднесу доказ о исплаћеним зарадама како би им била рефундирана средства за раднике са инвалидитетом.

Ова законска одредба може да унапреди рад предузећа и радионица које запошљавају особе са инвалидитетом, али не у овом тренутку и не на тржишту какво је наше. Уколико се зна да већина оваквих предузећа има сличне, наслеђене проблеме, онда је задатак државе да створи услове којима подстиче њихов рад и омогући им да остваре сврху због које их је основала – укључивање и рехабилитацију особа са инвалидитетом. Све друго је погрешно.

Није повољнија ни ситуација у вези са остваривањем права особа с инвалидитетом у локалним самоуправама, које се, по закону, старају о остваривању људских права. Позиву заштитника грађана за разговор о проблему приступачности јавних простора особама с инвалидитетом у jабланичком и пчињском округу одазвали су се представници три, од тринаест, локалних самоуправа. Да су се одазвали сви, имали би прилику да од стручњака чују шта су им обавезе – једна од њих је да ниједан новосаграђени објекат не би смео да добије употребну, ни техничку дозволу ако нису примењени стандарди приступачности утврђени правилником ресорног министарства.

Имали смо прилику да се уверимо да новосаграђене зграде на овом подручју, које би због своје намене требало да су доступне свима, то нису. Власници тих објеката на питање зашто их нису прилагодили тако да приступ њима имају и грађани са инвалидитетом одговарају да би то учинили да је неко од њих то захтевао. И у праву су, инвеститор не мора да зна за стандарде приступачности, али за њих морају да знају у надлежној инспекцијској служби и да захтевају њихову примену. Закони не „живе” у министарствима и у фиокама општинских службеника него међу нама у стварности у којој не би требало да будемо ускраћени за могућности које су доступне већини.

Уколико се поменутом дода и чињеница да Министарство рада и социјалне политике није донело три акциона плана за спровођење државне Стратегије за унапређење особа са инвалидитетом због тога што пет година није могло да се договори са другим државним органима о томе које мере и активности треба спроводити и ко је за то задужен, онда је јасно да примери који указују на добру праксу и стварање једнаких могућности за све, све чешће остају примери, а све мање имају шансу да постану пракса.

Актуелни задатак је више жена на лидерским позицијама

Аутор: Тамара Лукшић Орландић

Комитет за елиминацију свих облика дискриминације жена, успостављен на основу истоимене конвенције (CEDАW) да надзире спровођење Конвенције од стране држава чланица, своју прву седницу одржао је октобра 1982. Како се ове године обележавају три деценије посвећеног рада Комитета у подршци државама да заштите и промовишу права жена, Комитет је током свог 52. заседања, 9. јула 2012. године у Њујорку, одржао панел-дискусију са темом "Политичка партиципација жена и лидерство". Тим поводом, Канцеларија високог представника за људска права Уједињених нација објавила је најзанимљивије поруке са тог састанка, који завређују да се са њима упозна и наша јавност.

Вест о одржаном скупу почиње са једним "иако": Иако жене чине половину светске популације, представљају само 20 процената изабраних у законодавним телима.

Због тога Мишел Башеле, председавајућа агенције УН Wоmen, с правом истиче да демократија није само право гласа, већ и право да се буде изабран/а. Имати више жена у парламенту није само питање задовољења начела праведности, већ, пре свега, унапређења демократског квалитета представничког тела. Она закључује да више жена у законодавном телу значи и да ће много више различитих погледа бити унето у политичку арену као одговор на различите потребе друштва укључујући и бригу за саме жене.

Подупирући овај став, председавајућа Парламента Уганде, Ребека Алитвала Кадага истакла је да је, на позицији на којој се налази, била у могућности да заступа потребу повећања средстава за здравствени сектор, а посебно формирање комитета чији је задатак борба за елиминисање гениталног сакаћења жена, које је још увек распрострањено у тој земљи, као и породичног насиља. У Уганди, иначе, женама по закону припада 35 одсто посланичких места.

Кад је реч о квотама, подаци говоре да су квоте, ипак, најефикасније средство, макар иницијално, за повећање броја жена на кључним политичким позицијама. О томе најбоље сведочи податак да од 33 земље у којима жене заузимају најмање 30 процената места у парламенту, у 26 постоји систем квота.

Тако је Непал, на основу уставних гаранција, постао лидер у Азији са 33 одсто жена у парламенту. Сапана Падан Мала, која је била посланица у Парламенту Непала, указала је на велики потенцијал Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена, не само за систем квота у парламенту, већ и за друге лидерске позиције у држави, за увођење принципа заједничке одговорности за подизање деце и у кућним пословима, али и препознавање патријархалног концепта као бране за родну равноправност.

Иван Шимоновић, помоћник генералног секретара УН за људска права, подсетио је да су жене одиграле главну улогу у прошлогодишњем Арапском пролећу. Међутим, он се запитао да ли ће жене профитирати од тренутних политичких промена, којима су и саме дале допринос, или ће се тај стечени кредит изгубити у политичким компромисима. Професор Суад Трики, лобиста за права жена из Туниса, истакао је да је учешће жена у туниском устанку профилисало жене као лидерке. Донет је изборни закон који је предвидео једнак број жена и мушкараца на изборним листама, али је у примени, ипак, само 24 одсто жена изабрано у Парламент 2011. године. Професор Трики се зато залаже да Тунис повуче постојећу резерву изречену на CEDАW Конвенцију, као важно средство заштите права жена у Тунису.

Запажено излагање имала је прва жена на функцији председника државе у Бразилу, Дилма Русеф, која је на свом примеру илустровала значај модела на који жене могу да се угледају, рекавши: "Када жене чују мене, јасно им је колико далеко могу да стигну и саме."

Председавајућа Комитета за елиминацију свих облика дискриминације жена Силвија Пиментал поентирала је на крају свог излагања позивајући се на слоган Комитета за заштиту жена Латинске Америке (CLADEM) да без права жена нема људских права.

Србија јесте једна од 187 земаља чланица Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације жена, и с тим бројем је ова конвенција постигла готово глобалну прихваћеност. У српски парламент изабрано је 87 жена, мада ћемо тачан број знати када се Народна скупштина конституише. Имали смо донедавно жену на челу највишег законодавног тела и треба ту праксу наставити, ако не на месту број један, а оно у већем, макар једнаком броју, именовати их за председавајуће скупштинских тела, а потом у извршној власти, да се не бисмо само сећали једине жене премијерке, Милке Планинц, пре 30 година, некако када је и усвојена CEDAW Конвенција.

Зашто Србија никад није имала жену министарку унутрашњих послова (као Македонија, на пример), министарку спољних послова (Хрватска, актуелно), министарску одбране (Црна Гора, актуелно)? Када се једном и то деси, знаћемо да је родна равноправност примењен принцип у нашој држави једнако у пракси, као и у политичким програмима партија.

БИА УВОДИ „ДУПЛИ КЉУЧ“ КОНТРОЛЕ

разговор

Повереник је код оператора који броји приступе утврдио да је БИА имала скоро дупло мањи број упита од ВБА, МУП Србије их је имао хиљаду пута више од војне, и две хиљаде пута више од цивилне службе безбедности

Београд - Безбедносна информативна агенција (БИА), по мојој препоруци, окончава рад на увођењу такозваног „двоструког кључа“ за приступ комуникацијама грађана, како би се могућност злоупотреба свела на још мању меру, каже за Данас Саша Јанковић, заштитник грађана, чији петогодишњи мандат истиче у понедељак, 23. јула.

Наш саговорник истиче да је готово истовремено, из Војнообавештајне агенције (ВОА), где је, како каже, још давно „уведена“ демократска цивилна контрола, обавештен да „за сада“ неће тражити његову кривично-правну одговорност, јер је на званични сајт, међу акте упућене другим органима, ставио и онај којим су утврђени пропусти у раду ВОА и дате препоруке за њихово отклањање. Јанковић напомиње да у том акту, наравно, нема ништа што би морало и смело да буде сакривено од јавности.

- Наше безбедносне службе, полиција и војска, одмах после промена 2000. године почеле су да износе став да су за пуну демократску цивилну контролу над својим радом и да од контролних органа немају шта да крију. Сећам се, са осмехом, једног саопштења са сајта Министарства одбране из отприлике 2005. године, које је гласило - „Министарство одбране и војска су под пуном демократском контролом, о чему сведочи и чињеница да је Министарство организовало стручни семинар на ту тему?!“ У стварности, како контрола заиста почиње да заживљава у пракси и конкретним случајевима, тако се показује искреност ставова и институционална и лична демократска зрелост, наглашава Јанковић.

Он додаје да никада и нигде процеси контроле безбедносних служби нису ишли без трзавица, али да ипак треба јасно разликовати позитивне од негативних трендова, као и њихове носиоце.

- На пример, није тајна да се БИА пре две године противила томе што заштитник грађана и повереник за слободан приступ информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности, као независни државни органи, имају право приступа тајним подацима о раду служби, који су потребни за вршење контроле. Данас у БИА имамо неупоредиво мање таквих отпора, а више сарадње, указује Јанковић.

Заштитник грађана Саша Јанковић и повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, више пута до сада су упозоравали на нелегитимност коришћења „задржаних података“. Наиме, „задржани подаци“ су подаци које поседују телефонски оператери, а односе се на то ко је с ким разговарао, са које локације и колико дуго.

- У Србији се донедавно приступ задржаним подацима о комуникацијама грађана сматрао беспоговорним правом безбедносних служби и полиције. Већ одавно ти подаци, када се систематизују и анализирају за период од годину дана, колико су оператори дужни да их чувају, или када им се приступа он-лајн, говоре о нашој приватности много више од садржине већине разговора које водимо. Чињеница је да је то питање, док га повереник за информације од јавног значаја и заштитник грађана нису отворили, било у зони „не питај, не причај“. Чак је у једном моменту и Народна скупштина бранила „право“ служби да по сопственом нахођењу приступају тим подацима, без одлуке било кога другог, а камоли суда, како захтева наш Устав, наглашава Јанковић.

Међутим, после првих увида испоставило се да је само један оператер за годину дана забележио преко 4.000 приступа по захтеву и преко 270.000 приступа непосредно.

- Телефонских оператера у Србији има четири, те је јасно да је укупна цифра око милион годишње. Не знамо тачан број, јер остали оператери нису покушали ни да броје приступе подацима о комуникацијама својих корисника, а камоли да ускрате приступ када за њега нема законом прописаних услова. Поређења ради, овог месеца је један амерички конгресмен направио сличну контролу код америчких провајдера и утврдио да је у тој држави, са неупоредиво више становника од Србије, са терористичким претњама и „Патриот Ацт-ом“, број захтева од стране свих „lаw enforcement“ агенција за годину дана био 1,3 милиона, напомиње Јанковић.

Када је реч о земљама у окружењу, Јанковић истиче да је полиција у Црној Гори имала 20.000 приступа за четири године, као и да је на захтев једне невладине организације навела због којих тачно кривичних дела је прибављала податке о комуникацијама.

- Неки наши оператори су, међутим, ипак сматрали да морају да питају БИА да ли поверенику, као контролном државном органу, смеју да дају такве податке. Добро је то што им је БИА одговорила да јој такво питање више не постављају, већ да повереник има своје законско овлашћење приступа које не захтева ничију сагласност. Интересантно је и да је повереник код оператора који броји приступе утврдио да је БИА имала скоро дупло мањи број упита од Војнобезбедносне агенције. МУП Србије их је имао хиљаду пута више од војне, и две хиљаде пута више од цивилне службе безбедности, објашњава Јанковић.

Дачићева подршка

На наше питање како мисли да превазиђе одбијање МУП-а, када је реч о одбијању поштовања Устава у вези са коришћењем задржаних података, Јанковић истиче да су министар полиције Ивица Дачић и шири колегијум МУП-а обавестили њега и повереника Шабића да су у потпуности сагласни са препорукама које су дали за превазилажење „садашњег недопустивог стања“. „То значи да ће без одлагања пред Министарством правде иницирати измене закона, како би било утврђено који конкретан суд је надлежан да МУП-у даје одобрења за приступ подацима о комуникацијама грађана, да ће сопствене процедуре, унутрашње и оне према операторима уредити и учинити проверљивим и предузети или подржати низ других мера које су неопходне да би се послови безбедности могли обављати ефикасно, али и у сагласности са гаранцијама људских права“, указује Јанковић.

Нарушен систем вредности код младих

ЛИЧНИ СТАВ

Гласам за детињство

 Тамара Лукшић-Орландић

Од кад је света и века било је деце која нису имала детињство попут својих вршњака и који су веома рано улазили у свет одраслих. Када је „кривац“ за то неизмерни таленат (Моцарт, Џуди Гарланд, Ширли Темпл..), тешко је бити судија, па рећи да им је било ускраћено детињство. Таленат их је носио, они су у томе уживали и чинили срећним хиљаде и милионе својих обожавалаца. Они су били међу реткима који су добили епитет „чудо од детета“.

У осиромашеном друштву, какво је наше, траже се пречице до било каквог успеха, па чак и по цену да се  таленат или изглед детета  уновче. То је нарочито видљиво у спорту и музичкој естради, када деца напуштају или занемаре чак и основну школу да би се професионално бавили спортом, музиком, манекенством. Тешко је да ће сви постати Ноле или Ана, да ће се шетати модним пистама и имати милионске тираже својих албума.

Међутим, подржавам да се деца што више баве спортом, да певају у школским хоровима, свирају у ансамблима, играју фолклор, уче стране језике, али да свој матерњи не запоставе, а за то им је добра књига прави избор. Имамо сјајне дечје писце, о којима се у нашим школама не говори, а камоли да гостују и са децом разговарају. Нисам заборавила компјутер, њему хвала, без њега нема држања корака са напретком, али деци га треба давати дозирано, као антибиотик! Тако ћемо имати здравије, речитије, комуникативније и одговорније генерације.

Гласам да се деци врати детињство, да би поступно освајала свет одраслих.

Одлучујућу улогу у томе имају родитељи да дете правилно усмере и да му квалитетно структурирају слободно време. Школа је следећа у том  ланцу, јер је васпитна и образовна институција. Њено је да понуди разноврсне садржаје у склопу ваннаставних активности. Ако тога нема, други ће заузети празан простор – кафићи са возним парком испред њих и кладионице поред школа, медији саријалити шоу-програмимакоји се утркују у ступидности и таблоиди који промовишу светски, али и наш џет-сет и трендсетере. Размислимо о томе!

* аутор је заменица заштитника грађана