Из медија

Политика, 10.02.2013. године

Прст на чело за безбедност деце

„Прст на чело” је прва права грађанска акција у Србији. Разне иницијативе и захтеви властима до сада су долазили од политичких партија или невладиних организација, а сада је група Новосађана покренула акцију да се хитно учини нешто ефикасно за бољу безбедност деце, против насиља над децом и међу децом.

Повод је пуцњава у Новом Саду, у непосредној близини основне школе и вртића, и то друга по реду у последњих пет месеци у овом граду. Нико није страдао, па зато вест није била запажена у јавности.

Да се не би догодила трагедија, о којој би сви медији брујали, група родитеља покренула је на друштвеним мрежама акцију са мотом: „Мени је важно. А теби?”.

Најављено је да ће ова акција са „Твитера” и „Фејсбука” прећи и у „стварност” на јавним окупљањима.

– „Прст на чело” је акција која треба да постане начин живота. Оживимо грађански активизам! – написао је заштитник грађана Саша Јанковић на „Твитеру”.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић навео је да је „Твитер” акција против насиља у школама вредна сваке подршке, поготово класичних медија.

– Грађанска иницијатива служи јачању свести и вршењу притиска на оне који треба да пронађу решење и за тај посао примају плату, да би га радили одговорније. Грађани оваквим акцијама позивају одговорне да пронађу решења за проблеме од којих им зависи квалитет свакодневног живота – каже за „Политику” омбудсман Саша Јанковић.

Безбедност деце и свих грађана чини саставни део свакодневног живота и заједнички је интерес свих грађана Србије, без обзира на све могуће разлике.

Новосађани су на проблем указали после две пуцњаве, низа туча и убода ножевима, али решење би требало пронаћи на нивоу целе државе.

– Ни грађани ни новинари не треба да упадну у замку да треба сами да пронађу решење. Зна се ко је надлежан да предузме мере или да донесе прописе у области безбедности деце и грађана. Питајте Министарство унутрашњих послова, питајте тужилаштво, питајте Владу Србије шта ће предузети када грађани јавно кажу да нису задовољни степеном безбедности. На грађанима је да „завриште”, а на државним органима да виде хоће ли појачати полицијске патроле или ће донети и применити прописе – каже Јанковић. 

Он указује да до сада у Србији није било овакве врсте притиска грађана на власт – без икаквог политичког интереса.

– Оваквом акцијом грађани захтевају да им се обезбеди нормалан живот и да се неће више толерисати одсуство акције државе. Тиме се ставља до знања да ће власт сносити и политичке последице ако се огреши о захтеве грађана, јер се те последице могу показати кроз број гласова на неким следећим изборима – објашњава Јанковић. 

Ако се од грађана очекује да предлажу законе, онда нам држава и не треба, истиче омбудсман.

– Грађани кроз порезе плаћају државне органе да пишу законе. У многим земљама грађани се окупљају на улицама око животних тема, а не око политике. Ово је први пут да се то догађа код нас. То је за сваку подршку јер грађански активизам у Србији још није заживео – каже Јанковић.

Недавно је саговорник нашег листа био „обичан грађанин” који је предложио текст „Маријиног закона”. Отац убијене осмогодишње девојчице, Слободан Јовановић, управо је поставио питање да ли треба он, као лаик у области права и превенције криминала, да предлаже јавни регистар педофила и строже казне, или то треба да учине стручњаци у надлежним државним органима.

Међутим, не баш као обичан грађанин, јер је његово дете жртва најгорег злочина, Јовановић је сам основао фондацију „Марија Јовановић – дете”, из које се финансирају активности на бољој безбедности основне школе у Старим Лединцима, у којој је осмогодишња Марија завршила први разред. Захваљујући овој фондацији, двориште Основне школе „Јован Јовановић Змај” добиће на пролеће ограду и видео-надзор.

– Држава је надлежна да пропише и спроводи мере превенције, а не да грађани морају да предлажу и спроводе безбедносне мере. И наравно, грађани траже не само да се закон донесе, него да се оствари сврха закона, да он има ефекат који треба да постигне. Без ефекта закон неће вредети – каже заштитник грађана Саша Јанковић.

Акцију „Прст на чело” подржао је и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић.

Поручио је да се са „Твитера” пређе на проналажење конкретних решења, али је најпре позвао родитеље да сваки од њих преузме бар један део одговорности за своје дете, да зна шта дете ради, шта носи у ђачкој торби и с ким се дружи.

Ипак, није оспорио улогу државе и полиције у безбедности грађана и најавио претресање школских торби као прву превентивну меру заштите у школама.

Ко и колико треба да сноси делове одговорности, шта треба да раде родитељи, шта наставници, а шта полиција и влада, нека одлуче стручњаци, али тек пошто ставе прст на чело. Грађани их на то позивају.

Политика, 03. децембар 2012. године

 ОСОБЕ С ИНВАЛИДИТЕТОМ– ПРАВА БЕЗ ПОДРШКЕ

Последњих година Србија је усвојила снажну нормативну основу за признавање и заштиту права особа с инвалидитетом. Влада је усвојила стратегије којима би требало да су утврђене дугорочне политике унапређења њиховог положаја и заштита менталног здравља. Донети су закони који би требало да омогуће несметано друштвено укључивање инвалида и да спрече и кажњавају облике дискриминације којима се доводе у неоправдано неједнак положај у односу на друге грађане.

 Нажалост, припадници ове бројне и по потребама разноврсне друштвене групе, у животу се суочавају с препрекама и проблемима који указују на то да примена начела „једнаких могућности“ не зависи само од „добрих“ прописа, већ и од друштвених услова у којима се спроводе конкретне мере и активности.

 Развијање система подршке друштвеном укључивању особа с инвалидитетом у локалним заједницама услов је примене усвојених закона. Другим речима, „добри закони“ треба да постану „добра пракса“ и да омогуће грађанима с инвалидитетом да призната права остварују у непосредном и најмање рестриктивном окружењу.

 То још није могуће јер су им многи јавни објекти и површине неприступачни, ниво услуга које би требало да добијају од јавних служби и сервиса је отежан због комуникационих баријера, али и због предрасуда и немара. Немали број особа с менталним тешкоћама трајно је смештен у установе социјалне заштите јер нема где друго, а услови у којима живе и лече се, као и оних смештених у психијатријске установе, су лоши. Незаинтересованост за њихове проблеме такође је препрека остваривању признатих права, а више него потресан пример таквог односа је летошњи штрајк глађу радника инвалида запослених у крагујевачкој заштитној радионици „ДЕС Шумадија“ на који данима надлежни нису реаговали.

 Ситуација ће постати повољнија тек кад се примери запошљавања или успешног школовања инвалида не буду истицали као посебан друштвени напор већ када се о њима буде говорило као о уобичајеном начину друштвене проходности.

 Остваривање таквог социјалног окружења могуће је само ако се систем подршке друштвеном укључивању особа са инвалидитетом развије на начин који њима и њиховим породицама омогућава да у непосредном окружењу остварују већину права која остварују сви. Специфичност њиховог положаја није у инвалидитету већ у потребама које треба да задовоље како би имали једнаке могућности.

 Већина градова и општина нема одговарајуће системе подршке који би омогућили остваривање признатих права и задовољење њихових потреба. Такође, јавни фондови који би требало да обезбеде средства за успостављање такве подршке су оптерећени и нису у стању да подстакну нове мере. Већина локалних администрација нема могућности, а често ни сазнања о томе да треба да обезбеди заштиту и остваривање признатих права особа с инвалидитетом.

 Инклузивно образовање, смањење броја деце у „специјалним“ школама, увођење нових метода у наставу и њено организовање у складу с потребама начини су да се створе услови за превазилажење постојећих проблема. Међутим, социјално укључивање треба да има снажнији подстицај и из других система. Пример појединих пословних банака које дизајнирају окружење и прилагођавају рад потребама особа с инвалидитетом указује на тек један од начина који подстиче друштвено укључивање.

 Притужбе које у вези с остваривањем признатих права помињу особе с инвалидитетом упућују нас на закључак да примени начела „једнаких могућности“ највише недостаје друштвена подршка, односно да подстрек укључивању особа са инвалидитетом мора бити усмерен ка задовољавању потреба у непосредном окружењу, а не ка одржању великих и нерационалних система који не могу ефикасно да одговоре захтевима грађана.

Дневни лист "Данас", 26. новембар 2012.

Медији и насиље над децом

Поводом 20. новембра, Светског дана детета, којим се широм света обележава годишњица усвајања Конвенције о правима детета (1989), одржава се све више пригодних скупова, дебата, промоција и у нашој земљи. Један од њих ове године издваја се по много чему: теми, учесницима, квалитетном дијалогу и готово ретко забележене чињенице - присуства великог броја новинара, по слободној процени, преко 30. Не мења на ствари то што су новинари, у ствари, били домаћини скупа, и истовремено најактивнији учесници у расправи.

Реч је о скупу који су организовали Уницеф и Удружење новинара Србије (УНС), а панелисти су били представници независних институција. Тема добро погођена, више него актуелна, атрактивна, осетљива, а надасве озбиљна - „Медији и извештавање о насиљу над децом у школи“.

Сведоци смо свакодневних написа у штампаним медијима, праћених неретко и фотографијама експлицитног насиља међу децом или последица тог насиља по нечију главу или тело, или имовину, у најбољем случају. Као подлога за расправу послужило је истраживање које су УНС и Уницеф спровели у периоду од 15. јули до 10. новембар 2012. године.

У том периоду анализирани дневни листови: Политика, Данас, Блиц, Прес, Вечерње новости, Курир, Ало. Објавили су укупно 1.380 текстова о деци, од којих се приближно 23 одсто написа односило на насиље над и међу децом. Имајући у виду да је у извештајном периоду првих месец и по дана био распуст, претпоставља се да би проценат текстова, посебно о теми насиља у школи био и виши. Аутори истраживања наводе да је у већини текстова о овој теми поштован новинарски кодекс. Иза тога следи једно „међутим“, а то је да су управо они текстови у којима Кодекс није поштован најчешће објављивани као ударни текстови.

Телевизијске станице, пре свега јавни сервис - РТС, Б92, Прва ТВ и Студио Б, знатно су мање извештавале о конкретним случајевима насиља над и међу децом, па тако и о насиљу у школи. Углавном су њихови прилози били усмерени на опште теме насиља, те су мање и били у ситуацији да прекрше Кодекс.

Наравно, никоме од присутних, осим уреднику Првог програма Радио Београда, Ђорђу Влајићу, није пало у очи да истраживањем није обухваћено и извештавање радија о теми насиља међу децом. И док је Влајић износио своје мишљење, сетих се бројних емисија на радију, Првом, Другом програму Радио Београда, Радију 202, у којима сам учествовала и у које су се по правилу укључивали слушаоци. Многе су биле посвећене управо теми насиља у школи, вршњачког, или теми телесног кажњавања деце. Новинари, а најчешће су то биле новинарке, добро су се припремали/е за емисију, располагали/е са сијасет података, просто је импоновало бити њихов гост. Касније сам размишљала и даље о томе. Наиме, радијски новинар би можда себи могао, пре него телевизијски, или новинар штампаног медија, да дозволи да му прилог и емисија буду „бомбастични“, да наглашава оно што је сензација и скандал, јер говори у етар, није видљив, као што није видљив нико ко на Фејсбуку, у самоћи своје собе, укуцава често текстове увредљивог садржаја.

С друге стране, ТВ новинари или новинари штампаног дневног листа сваки дан су на тржишту, много су више изложени суду јавности, али ипак немају увек ту врсту скрупула у извештавању о сценама насиља чији су актери деца. Додуше, не заборавимо уреднике, а нарочито оне главне.

Да ли је заиста најважније продати новину тако што ће баш слика на насловној страни ваше новине и наслов из кога још цури крв или дечје сузе привући читаоца? Адвокат који саветује медије у шали каже да новинари сигурно неће направити грешку ако о деци не пишу! На слично питање маркетиншких стручњака када и како да дете буде присутно у реклами, кажем да прво пробају да направе рекламу без детета, осим ако производ није намењен искључиво деци. Зашто девојчица треба да рекламира банчин кредит за стан?

Није ово одбрана радијског новинарства, била је то само једна наметнута паралела и поређење, из којег су као истински победници изашли они којих у истраживању УНС и Уницефа није ни било.

И тако, док се скуп претварао од почетног „кажите ми како би требало да извештавамо, а да се не замеримо свим могућим заштитницима деце“ - у скуп где су сви, чини ми се, на крају имали исто осећање, да се може одговорити на пет занатских питања: ко, зашто, где, када и како, а остати у оквиру новинарског кодекса. То ће се учинити тако што ће се у сваком конкретном случају извештавања о насиљу над дететом направити баланс између слободе информисања, права јавности да зна и заштите угледа, приватности и најбољих интереса детета. Мислим да смо са овог скупа сви отишли са осећајем да је било веома корисно што смо отворено разговарали и да је овакве сусрете пожељно периодично понављати.

ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА

Измене Закона о ванпарничном поступку и ограничење слободе кретања

Приближавамо се дуго најављиваној измени Закона о ванпарничном поступку. За оне неупућене, то је процесни закон којим је, између осталог, прописана такозвана присилна хоспитализација, односно смештање и задржавање душевно болесне особе у одговарајућу здравствену установу без њеног пристанка.

Пропис је значајан, јер се ту суштински ради о лишавању слободе.

Из закона треба уклонити одредбу којом је прописано да „суд одлучује… кад је због природе болести неопходно да то лице буде ограничено у слободи кретања или општења са спољним светом”. Наиме, лишавање слободе особе са менталним поремећајима може бити оправдано само ако је реч о заштити живота или имовине, а никако не сме да представља сврху поступка. Конвенцијом за права особа са инвалидитетом наглашено је да постојање инвалидитета ни у ком случају не може да буде оправдање за лишавање слободе.

Посебно треба обратити пажњу да је Уставом прописано да „лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду”. За разлику од лица које је осумњичено да је извршило кривично дело и које ће обавезно у року од 48 сати бити изведено пред суд, према постојећем законском решењу, особа са менталним поремећајима никада неће бити изведена (предата) суду. Осим тога, према постојећем законском решењу, пријава о задржавању биће послата суду тек после три дана од почетка задржавања у установи, а након неколико дана колико путује пошта, суду почиње да тече рок од 30 дана за доношење решења. На то се може додати и време за израду писаног отправка решења и достављање, што значи да се може очекивати да ће особи задржаној у установи судско решење у најбољем случају бити уручено у року од 40 дана. У пракси, неће јој бити уручено.

Судија углавном никада не види особу о чијем задржавању је донео одлуку и уопште је не саслуша.

Осим што треба да разликује сагласност на медицинску меру прописану Законом о здравственој заштити (право на пристанак) од сагласности на смештај у установу, ново законско решење треба јасно да истакне да нико не може бити задржан, односно лишен слободе, нити на основу своје, нити туђе сагласности. У пракси се дешава да у случајевима када је индиковано задржавање неке особе, установе прибегавају прибављању сагласности како би избегле судски поступак. Сходно томе, статистички подаци би приказали потпуно нетачну слику да су скоро све особе у психијатријским болницама смештене добровољно. Наравно, намеће се питање: ако су ту добровољно, зашто се закључавају, везују...

Указао бих, у том смислу, на појаву да је велики број особа у Србији задржан у психијатријским болницама и установама социјалне заштите на основу сагласности њихових старалаца. То што је неко лишен пословне способности не значи да је уједно и лишен слободе, нити да по основу сагласности његовог стараоца може бити затворен, чак и доживотно, у некој установи. Било каква изјава стараоца не сме имати значај за слободу штићеника. Ту се посебно поставља питање стараоца који је корисник благодети имовине штићеника смештеног у установи, али то је већ остваривања контролне функције надлежних органа.

Своју решеност да суштински промени постојеће стање радна група ће превасходно показати тиме што ће предложити законско решење којим ће, као минимум, изједначити положај особа са менталним поремећајима с положајем лица осумњичених за извршење кривичних дела у њиховом праву да по лишењу слободе буду изведене пред суд најкасније у року од 48сати. У супротном, особе с менталним поремећајима остаће грађани другог реда.