Из медија

Образовање и нетолеранција

Тамара Лукшић Орландић

Како тј. чиме објаснити чињеницу да адолесценти (који су још увек деца све док не напуне 18 година), када се суоче са својом сексуалношћу и када открију своју хомосексуалност, имају ужасан страх да то саопште својим родитељима. Део разлога, мањи, свакако лежи у чињеници да се адолесценти у нашем друштву, генерално, не осећају комотно да о теми сексуалности, о првом искуству, када то учинити и са ким, разговарају са својим родитељима.

Отуд и толики број малолетничких трудноћа, односно прекида трудноће на узрасту 15 - 18 година, на које учестало упозоравају лекари. Родитељима се крију такве ствари докле год се може, или док родитељи не открију или посумњају „да се то десило“. Нарочито је то проблем код девојака.

Они млади који код себе препознају хомосексуалну наклоност имају још већи проблем. Рећи то родитељима представља непремостиву препреку и одлаже се у недоглед из страха шта ће рећи, да се не обрука породица, а када се открије, самоиницијативно, или препозна од стране родитеља, настаје драма. По правилу родитељи ову вест доживљавају трагично и нису ретки случајеви одбацивања. Најблажа реакција је разочараност. Та разочараност ништа мање не боли момка или девојку од 17-18 година него одбацивање. Трансполне младе особе такође остају без праве подршке унутар породице.

Зашто је то тако? Како то да се родитељи боре за своју децу која су учинила неко тешко кривично дело и не одбацују их? Једино се ћерка лезбејка или син геј доживљавају као породична срамота, „хоће да пропадну у земљу“ од бруке пред родбином, пријатељима, комшијама. Или, ако се и помире са том чињеницом, не желе да виде и упознају партнера/партнерку свог детета. Где су корени таквих драстичних неспоразума на линији родитељи - деца која су хомосексуално одређена. Докле ће се предрасуда преносити са генерације на генерацију?

Систем образовања, односно уџбеници из којих су училе генерације и садашњих лекара, социолога и један број родитеља (док један број родитеља највероватније није ни стигао до средње школе, имајући у виду образовну структуру становништва у Србији) сигурно је на високом месту као узрочник погрешног поимања хомосексуализма као болести. Иако је још 1990. године хомосексуалност уклоњена са листе класификације болести и сродних здравствених проблема Светске здравствене организације, у Србији та чињеница није стигла до оних који увелико формирају мишљење младих, запослених у просвети. Тако се о хомосексуалности учило у одељцима под називом „сексуално поремећена личност“, да је то поремећај сексуалног нагона, а најдрастичнији пример је уџбеник из психологије за угоститељске и туристичке школе (аутори Кузмановић, Штајбергер, издање 2003), који хомосексуалност помиње у одељку посвећеном проституцији, након пасуса о зоофилији, некрофилији или содомији!

Реченица која следи да је данас однос према хомосексуалности много толерантнији, вероватно зато што је појава урођена и да је треба разумети, а не грубо осуђивати, тешко да може да надомести штету коју је претходни опис направио. Има и случајева да се о правима ЛГБТ особа уопште не говори у појединим уџбеницима (уџбеник „Социологија“ аутора Митровића и Петровића из 1992, ново издање 2005. или средњошколски уџбеник за филозофију, аутора Савић, Цветковић, Цекић).

Неки од аутора поменутих уџбеника кажу да су у писању морали да се придржавају програмских садржаја које утврђује министарство образовања. Дакле, ту долазимо до средишта проблема, где су потребни радикални резови, а где политика има одлучујућу улогу. У нашем суседству такав корак је недавно учињен. Од ове школске године у свим основним и средњим школама у Хрватској, кроз више предмета: природа и друштво, биологија, физичка култура, психологија, али и кроз часове разредне наставе, ученицима ће сходно њиховом узрасту бити предавани садржаји о поштовању различитости, укључујући и сексуалну различитост, толеранцији према сексуалним мањинама и забрана њихове дискриминације.

Када се нешто слично деси и у Србији, а не видим разлог да се то не учини већ од следеће школске године, онда ће се смањивати и онај драстично висок проценат ставова међу средњошколцима о томе да највећу дистанцу адолесценти у Србији имају према Албанцима, Хрватима и ЛГБТ особама. А полако ће наше окружење постајати пријатељскије према различитим, родитељи ће се мање стидети своје ћерке лезбејке и њене партнерке или сина геј и његовог партнера. Чини ли вам се да би слоган кампање СЕ од пре неколико година „Сви различити - сви једнаки“ могао да буде прихваћен и у Србији? Будимо реални, тражимо немогуће.

БАХАТОСТ ГОРА ОД БЕСПАРИЦЕ

Интервју Саша Јанковић заштитник грађана, недељник "Нови магазин", 23.август 2012.

Заштитник грађана је добио нови мандат и одмах почео да га користи као и  претходни – без пардона. Са каквим се изазовима суочава и чему се нада, са Сашом Јанковићем разговарала је Јелка Јовановић

Заштитник грађана Саша Јанковић успео је у немогућем – за њега су гласале и власт и опозиција. За многе неочекивано, јер се током првог мандата често сукобљавао са досадашњим властима, а у међувремену, до поновног избора, успео је да испровоцира и нове. Пре свега, замеркама на обједињавање контроле и координације обавештајних служби у једним рукама.

Повереник Шабић и ви усталасали сте јавност доказима да службе безбедности неовлашћено прате грађане. Нови шеф БИА вам је обећао да тога више неће бити. А чега ће бити?

Видећемо. Увид у листинг, локацију и фреквенцију саобраћаја и других средстава комуницирања деценијама је у Европи кршење приватности грађана. И наш Устав изричито каже да је потребна одлука суда за одступање од приватности писама и комуникација.

Да се разумемо, све службе у свету прате неке људе, па тако и наше, само је потребан контролни орган, у овом случају суд, да провери јесу ли се стекли услови за то, може ли се мање инвазивним мерама остварити сврха деловања агенције и полиције или се мора ући у нечију приватност. И ништа више, нити мање.  Међутим, наши закони један по један упорно игноришу уставну одредбу, па је чак у Закону о Војно-обавештајној агенцији њен директор могао да одлучи ко ће бити праћен! Он, дакле, одлучује и прати и нико други не зна за то.

Тиме је урушена и цивилна контрола обавештајних служби?

Наравно, јер ван службе не иде информација о томе да се сто хиљада пута задрло у нечију приватност. Пракса је, чак, била да то не ради сам директор, него неко кога он овласти.

Јавност је остала нема пред податком да је само један провајдер избројао више од 280.000 „провера“?

Пута четири је милион, али не само то – у случају тог провајдера службе су то радиле без налога 280.000 пута, а 4.000 пута с налогом. Често не судским, већ са потписом неког неовлашћеног.

 А каква је заштита? Ако ја као грађанка Ј. Ј. установим да сам праћена, како могу да се заштитим док не стигнем до вас?

Ако то установите и ако се то чини без одлуке суда, имате право да тужите државу Србију и тражите одштету. Агенција нема правни субјективитет. Уз доказивање умишљаја могло би се ићи и са кривичном пријавом против оних који су то неовлашћено чинили. Код мене долазите по заштиту кад исцрпите те могућности.

А следећа степеница је Стразбур. Тамо добијам?

Добијате, као и у многим другим случајевима.

Начињемо нову тему на коју сте упозорили ових дана – да запослени којима није уплаћивана зарада право на наплату могу да добију у Стразбуру.

Наш законодавац је, по предлогу Владе, решио да се и правноснажне пресуде могу игнорисати и то уписао у Закон о приватизацији. И наложио Народној банци Србије да не исплаћује новац по пресудама. Тако је поново шиканиран човек који није примао плату, иако је радио; човек који је прошао Голготу од судског процеса, ризикујући да више никада не добије посао зато што „тужака газду“.

Како је то уопште могуће?

Питајте законодавца који је 2009. одредио да се такве судске пресуде неће извршити уколико је предузеће у међувремену кренуло у приватизацију. Сећам се првог грађанина који ми се обратио пошто му НБС није објаснила зашто не пребацује новац на његов рачун. Нама је речено да, у складу са изменама Закона, Агенција за приватизацију то не дозвољава! После објављивања случаја, Агенција је „попустила“ и наложила исплату новца упркос члану 20.  Још је један детаљ интересантан – Врховни касациони суд је, упркос Закону о приватизацији, рекао да ће наставити са извршењем пресуда. Али, суд само даје налог НБС, која то може учинити, а не мора.

И даље није јасно како је то могуће?

Знате, постоји Агенција за приватизацију, постоје министарства рада и економије, државни Економски институт. Постоји Секретаријат Владе за законодавство, Влада која доноси предлог закона, законодавни одбор Скупштине, а постоји и 250 посланика који доносе закон. Све су то колегијални органи, а ја сам инокосни и тешко је рећи – то што сте радили не ваља и тражимо да се ради другачије.

У овом случају, јесам на неколико адреса изнео мишљење. Проблем је, међутим, дошао до Европског суда и Суд је, следећи правну логику, државу која је донела такав закон задужио да људима плати.

Таквом пресудом, наравно, сви грађани Србије плаћају плате које једна фирма дугује својим запосленима. При чему је случај који је мене иницирао, још чуднији – фирма је била друштвена и дуговала је новац радницима, па су је тужили. Фирма је онда приватизована и нови власник је дуговао, а држава одлучила да запосленима споји стаж, што је директно аболирало тог власника од плаћања обавеза.

Који је то случај?

Морао бих да тражим овлашћење радника за објављивање.

Добро, а може ли то бити преседан на основу којег ће сви запослени моћи да траже повезивање стажа?

Вероватно, али да не прејудицирамо. Има ту још једна лоша порука и пракса – замислите две фирме које се такмиче на истом тендеру. Једна плаћа све обавезе „на бело“, друга ништа или понешто. Друга, наравно, понуди повољнију цену и добије посао.

Систем у којем се неко аболира од плаћања пореза и доприноса погубан је и са становишта конкурентности.

Али, прелазим на трећу тему која ми је „у опису послова“ – доприносе. Послодавци с правом указују да је 70 одсто висока стопа. Али, зашто је толика?

Па, зато што више од 50.000 послодаваца не плаћа доприносе, па они који плаћају дају и за њих. Или се и сами сналазе плаћајући умањене зараде преко рачуна, а остатак на руке. Обавештен сам да, рецимо, ПКБ није плаћао доприносе док није прешао у руке Београда. То је огромна фирма. Неплаћање доприноса, с друге стране, угрожава људе, било да је реч о праву на здравствену заштиту или на пензију.

Да, морао сам да интервенишем и за оверу здравствених књижица за децу чијим родитељима није уплаћиван допринос иако су радили. О томе да многи чекају годинама да се попуни „рупа“ у ПИО фонду да и не говорим.

Као заштитник имате могућност да предложите измену закона и иницирате поступак пред Уставним судом. Шта ћете учинити? Чекати да држава сама исправи грешку?

Мало омбудсмана има право да предлаже законе, ја имам. Али, већ сам рекао ко све тај посао зна боље од мене, боље од било ког заштитника грађана. И ко прима плату за то. Ја могу да предложим брисање члана закона који директно крши права грађана, али да осмишљавам друштвене механизме, улазим у економију, социјалну политику... Зашто бих то чинио? Могу ја и то да пишем, али шта ће нам онда сви органи чији је то посао? Због тога сам свесно Влади послао мишљење.

И?

У Савету за законодавство наишао сам на разумевање, али видећемо шта ће бити.

Знате, послодавац доприносе уплаћује надлежном Фонду, Фонд размењује податке са Пореском управом која треба да тужи послодавце који то не чине. У прошлости је некима гледано кроз прсте, други су хитно тужени, а све је пуцало на запосленима који остају без здравствене књижице и пензија. Логично је када у радној књижици имам 45 година радног стажа да ми ПИО фонд дугује пензију. Шта мене брига ако Фонд нема новца? Зашто није обавестио Пореску управу да тужи послодавца? Секретар за законодавство види утемељеност оваквог приступа, па се надам, да одговорим на питање, да ћу у будућности имати све мање потребе да пишем законске предлоге.

Синдикати кажу да сада 50 до 70 хиљада људи ради без плате.

То је улагање у социјалну пропаст. Кад буду имали 60-70 година ти људи који данас можда „на црно“ зараде хлеб, неће имати пензију. И биће социјални случајеви.

Из ваших извештаја види се да све чешће поступате по жалбама на понашање локалних самоуправа. Грана вам се посао у новом мандату?

Девет десетина мог посла зависи од оног што грађане мучи, а имају проблема са администрацијом, било државном, било локалном. Посао заштитника грађана је да свако у Београду, Сурдулици, Лозници има исте могућности за остваривање истих права. Често чујемо да је највећи проблем недостатак новца, а верујте, у 99 одсто случајева није.

У неким локалним самоуправама људи који су изабрани заиста воде рачуна о људима који су гласали за њих, много брже реагују на препоруке и исправљају пропусте администрације. Али, има и оних који размишљају: „Мене су они, грађани, изабрали, па су изабрали и све што ја радим“...

“Заслужили“ су?

Цинично, али да, тако се понашају.

Ако није новац, шта је у питању?

Нерационалност, неажурност, бахатост, монопол...

Осим ових општијих проблема, често имате изузетно осетљиве случајеве, као што је одузимање деце. Како је то задирати у приватне драме?

Тешко и незахвално. Центри за социјални рад и школе најчешће су поље контроле, а сви смо на децу посебно осетљиви. Посао људи у центрима је тежак и хуман, али има понекад невероватних грешака. Рецимо, у случају развода једног пара препоручено је да дете буде додељено незапосленом родитељу зато што ће више времена проводити са дететом него запослени родитељ! Једноставно, некада се десе ствари које не би смеле, али морамо да реагујемо.

Недавно сте заједно са новинарским удружењима и повереником поново позвали медије на професионално извештавање о малолетним жртвама злостављања.

Све што смо урадили, урадили смо захваљујући великој подршци медија, а с друге стране медији могу нанети огромну штету људима, од људских живота направити трагедије или трагедије учинити још већим и тежим по последицама. Замислите само шта дете које је силовано у рођеној кући пролази у школи и околини ако се то објави?

Немам право да контролишем медије, они нису органи власти, али осећам људску и грађанску одговорност да укажем када медији својим писањем оштете права грађана. Не разумем зашто је та борба за тираж тако безобзирна. Знам да у сваком човеку постоји порив да уђе у нешто ласцивно или трагично, али таквим поривима не треба подилазити. С друге стране, не прихватам ни новинарско објашњење типа „рекао ми је уредник, рекао ми је власник“, свако мора једном да преузме одговорност за оно што ради.

За чим ви жалите, шта сте пропустили?

Често смо сви ми суочени с лицемерјем политичара којима су уста јавно пуна владавине права, а приватно се томе изругују. После полагања заклетве у Скупштини, није важно кога, причао сам да нећемо повратити поверење грађана све док у институцијама не буду седели људи који истински верују у владавину права, који не толеришу кршење права грађана, кршење људских права. И док сам причао видео сам једну посланицу којој се спавало. Нисам у том моменту могао да изађем из сале, нити њој да кажем да изађе, иако нас двоје нисмо из истог света. А жао ми је што то нисам могао да учиним. То лицемерје ће нас још много коштати, а верујем да ће коштати и оне који га промовишу.

Како више волите да вас зову – омбудсман или заштитник грађана.

Заштитник грађана. Омбудсман исто значи, али људи од заштитника просто више очекују. Истовремено, то моје сараднике и мене тера да до максимума користимо сва овлашћења и трагамо за решењима.

Хоћете ли предложити промену Закона о заштитнику?

Да, иначе ћемо се урушити. Прво, опструкција у контроли мора да буде санкционисана, иначе ни ми ни институције власти немамо смисла. Тражићу да се у самом органу установи систем контроле – нерационално је да због шалтера који сат мање ради притужба путује 200 километара до Београда. Тражим и обавезну заштиту звиждача у пиштаљке, без обзира на то да ли је реч о грађанима или запосленима у неком државном органу који се контролише

Порука Динкићу

Напоменули сте да немате довољно времена да министру финансија пошаљете поруку да се ребаланс буџета не односи на заштитника грађана. Па, ево, поручите му.

Већ ми је досадило да шести пут објашњавам министрима да је заштитник по Уставу независан, па и финансијски, да сам прави буџет који се прикључује буџету земље. И да не подлеже ребалансу. Ми смо врло штедљиви у планирању, али Влада увек покушава да интервенише кад прави ребаланс.

Први омбудсман

Шведски краљ је у Турској преговарао са султаном о нападу на Русију. Преговори су се одужили четири године и у земљи је настао хаос, племићи су помахнитали, тлачили народ, расло је незадовољство. Кад је то стигло до краља, одлучио је да именује поверљивог човека који ће све контролисати, али неће имати извршну власт, моћ да управља. По повратку у земљу га је склонио. Век касније, шведски парламент се тога сетио и одлучио да именује контролора који унапред има уграђену кочницу од самовоље. То је био први омбудсман, заштитник грађана.

Без ветра у леђа

Пуну подршку скупштине доживљавате као признање или обавезу. Или, пак, страхујете?

Моји сарадници и ја то нисмо доживели као безрезервни ветар у леђа. Напротив, грч у стомаку је већи кад схватите колико је очију у вас упрто, колико је очекивања. Гласове нисам заслужио тиме што сам чинио уступке. Сећам се једног министра, није важно из којег сазива, када сам му рекао да покрећем контролу, питао ме је: „Ти стварно мислиш да си прави заштитник грађана? Ми смо те изабрали“.

Рекао сам му: „Све и да не мислим, ја ћу се претварати да сам прави, а ти се претварај да си прави министар и уради све што ти посао и закони налажу“.

Син на заклетви

Често сте на путу или на послу који вас потпуно обузима. Трпи ли породица?

Трудим се да моја супруга и син не осете превише мој посао, мада је и немогуће и непотребно да буду потпуно заштићени. Мислим да сам успео да постигнем равнотежу, а да је тако доказао ми је мој четрнаестогодишњи син који је пре неколико недеља био у Скупштини док сам полагао заклетву. Иако је тинејџер у годинама када је све подложно преиспитивању, није ни часа размишљао, није га мрзело ни да иде у куповину кошуље. Био сам веома срећан када ми је рекао: „Ја желим да идем у народну скупштину!“

Од срца

Пет година се сусрећете с проблемима и тешким судбинама. Шта је лепо у вашем послу?

Повратна информација да смо урадили нешто добро. Овде нико не долази из задовољства, већ због муке, и када успете да решите неки проблем, да помогнете човеку - то је невероватно. Или када мени или неком мом сараднику на улици приђе човек, стисне руку и каже: „Хвала вам!“. Нема новца који може с тим да се упореди.

Сећам се докторке која је годинама радила на одређено време и покушавала да се усаврши. У међувремену су други запошљавани, она је остала без уговора и почела је да волонтира пошто је само она знала да ради на једном апарату. После наше интервенције директор те велике здравствене установе сазнао је за њен проблем и добила је стални посао. Сви смо били дирнути начином на који нам се захвалила.

Како је то учинила?

Добили смо белу торту са дугмадима као на лекарском мантилу, стетоскопом и написом „Хвала, од срца“. Она је кардиолог.

То, да знате, није мито, то је пажња која се код мене у Лозници исказује и у кућним посетама. Али, довољна је и лепа реч.

Контрола тајних служби

Политичка воља и оштро противљење једне службе условили су да се уместо пуне цивилне контроле тајних служби усвоји само уводни део под необичним именом - Закон о основама уређења служби безбедности

У српској јавности постоје две главне школе мишљења о нашим обавештајно- безбедносним службама. Једна тврди да их треба распустити због свих доказаних и недоказаних недела против грађана и демократије, а сваког ко је имао додир с њима јавно жигосати, док их друга глорификује обично говорећи да онај коме смета и ко пита шта раде - нема чисту савест.

Прва контролу служби проглашава немогућом мисијом, самозаваравањем или маскарадом коју организују саме службе, док је за оне друге то западњачка ујдурма, атак на националне интересе, саботажа државе. Заједничко за обе је да сваког са нијансиранијим ставовима сматрају делом домаће или стране агентуре, све према томе да ли му према службама мањка мржње или претиче воље да се оне ставе под контролу.

“ЧУВАЊЕ” ОПОЗИЦИЈЕ: И у службама постоје школе мишљења. Најјачим се, из много разлога, још сматрају оне које се постављају као огледала наспрам политичких странака и других формалних и неформалних центара моћи, али се од њих неупоредиво мање међусобно трву. Ту оне „на власти“ много више чувају „опозицију“, знајући да ће им се услуга кад-тад бити враћена.

Продорнији поглед откриће да је, у ствари, реч о једној, јединственој школи подељеној на разреде, на чијој су слици идеалног света грађанин који који каже и мисли „Удба – наша судба“, шапуће кад год спомене некога на власти и чека „да га се сете“, али и политичар задовољан што је Служба препознала његову праву вредност и моћ, пита га за савет, па чак и моли да је заштити од других политичара.

Разредне старешине у тој великој школи, у ствари, верују само у једну једину странку – Службу, по дефиницији онога што странка јесте: организација чији је циљ долазак на власт, односно одржање на власти. Никаквог квалитативног критеријума о власти нема у тој дефиницији и нигде није записано да се на власт мора доћи или на њој бити јавно. Они знају да је моменат за „распуштање“ компромитованих служби и прављење нових од нуле неповратно изгубљен, те да је свака прича у том правцу само расипање енергије која би се, иначе, могла искористити и за нешто конструктивније и тим по њих опасније.

Због тога такве приче и помажу. Као што пружају сваку подршку и онима који степен слепог поверења у службе оглашавају за меру патриотизма. На срећу, има и другачијих школа, али су још тихе, а ове главне их сматрају „специјалним одељењем“.

НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ШЕФОВА: Родоначелници те филозофије у службама највише се, међутим, радују новим генерацијама политичара који претендују да им „шефују“.

На стручном скупу у Азији чланови политичког тела задуженог за контролу тајних служби питали су високог припадника службе из друге државе да им каже шта службе највише воле. У нападу искрености овај је одговорио: „Једва чекамо да политичари разних опредељења крену да нас употребљавају за своје циљеве“.

Затечени одговором, многи нису ни схватили да им није поручио да су његове колеге и колегинице све сами политички сексуални радници, већ да прижељкују игру у којој увек више добијају.

Посебно су интересантни моменти промене власти. Тада се новим „шефовима“ своја дубока и одавна приврженост доказује шаптањем имена оних који о шефовима мисле и говоре лоше. То су углавном имена оних за које је шеф и претпостављао да су Изногуди, али се међу њима, добро закамуфлирана, обавезно нађу и имена оних од којих Служба зазире или су јој се дубоко замерили.

Интересантно, у крајевима света са мало више искуства у демократском уређењу обавештајно-безбедносног сектора политичари којима је допало да буду одговорни за рад служби труде се, а са друге стране и службе, да направе и задрже одређену међусобну дистанцу. Политичари тако себи обезбеђују одступницу, тзв.  „„plausible denial“ што значи да до надлежног министра, премијера или председника никада не долазе осетљиви оперативни детаљи који, ако се открију, могу да буду погубни и за нечију политичку каријеру и за службу. Наравно, у тим државама полази се од тога да су у лажи кратке ноге, да се за штету мора одговарати на једном, другом или на оба нивоа – политичком или оперативном, па се и предузимају све мере да до штете не дође.

У уском, збијеном простору између устаљених блокова с времена на време се и у модерној Србији дешавају покушаји да се ова тематика рационализује, демистификује, службе учине одговорним за оно што раде (и не раде), да се квалификује и квантификује њихов рад и спрече злоупотребе.

ЦИВИЛНА КОНТРОЛА: Тако је 2003, после афере с начелником генералштаба, урађен Закон о обавештајно-безбедносним службама тадашње Савезне Републике Југославије, чији је главни циљ био стављање савезних служби под демократску цивилну контролу. Скоро истовремено, донет је и републички Закон о БИА, чији је главни циљ био осамостаљивање тајне службе од Министарства унутрашњих послова, али је аспект контроле службе потпуно запостављен.

Нешто касније, неколико стручњака отпочело је рад на нацрту закона о демократској цивилној контроли оружаних снага (укључујући и службе безбедности) тадашње Државне заједнице СЦГ. Нацрт никада није прерастао у форму предлога, али је идеја преузета у Црној Гори и закон је тамо донет, после издвајања у самосталну државу.

Током 2006. и 2007., група стручњака радила је скоро годину дана на Нацрту закона о службама безбедности Републике Србије, уз сагласност највишег државног руководства и уз учешће представника самих служби. Циљ је био да се уреди до тада хаотична српска безбедносно-обавештајна архитектура. Како је с правом говорио шеф једне службе, “имамо елементе различитих система, али не систем”.

Законом је требало да се јасно разграниче поља деловања цивилних и војних служби, да се наброје мере којима се задире у приватност и друга права грађана, да се утврди ко коју меру, против кога и под којим условима сме и може да примењује; да се јединствено уреде права и обавезе припадника служби, те да се уреди унутрашња контрола и спољни надзор над службама.

У првом делу тог нацрта било је прецизирано и које службе постоје. После нестанка СЦГ није било одрживо да у Србији, где БИА обавља и спољне обавештајне и унутрашње безбедносне и контраобавештајне послове, наставе да постоје још две цивилне службе, те су Служба за истраживање и документацију и Служба безбедности које су имале смисла у ранијем Савезном Министарству спољних послова изгубиле статус служби безбедности.

У Нацрту је први пут на савремен начин уређена и координација рада служби и осталих државних органа у домену националне безбедности. После сагледавања искустава од САД до Русије, прописан је састав и утврђени су послови Савета за националну безбедност, те предвиђен Биро за координацију рада државних органа у сектору безбедности.

Нажалост, политичка воља и оштро противљење једне службе - ако се то двоје у том моменту могло уопште раздвојити - условили су да се у Народној скупштини у закон преточи само уводни део радног текста под необичним именом „Закон о основама уређења служби безбедности“.

Пре усвајања текст је претрпео малобројне, али далекосежне измене у кабинетима председника и премијера, те је координирајућа улога коју према Уставу Влада има за све органе извршне власти, пренета на Андрићев венац.

Савет за националну безбедност остао је изменама у последњем моменту без министра спољних послова (!) и министра финансија као чланова („било би превише чланова из једне странке“), а одустало се и од раздвајања парламентарног одбора за одбрану и безбедност на два специјализована тела, како се не би пореметила тешко постигнута пропорционалност одбора и парламентарних странака у скупштини.

Аутори оригиналног текста остали су неми на измене, па и на својатање текста закона од појединаца који у његовој изради нису учествовали, видевши да је достигнуто највише што је политичко-обавештајна заједница у том моменту била спремна да учини и знајући да у јавности има слуха само за школе мишљења наведене на почетку текста.

Њихов последњи напор у том моменту била су два амандмана која је тек изабрани Заштитник грађана поднео Одбору за одбрану и безбедност Народне скупштине.

Глатко је одбијен гласовима позиције и опозиције онај да се у року од шест месеци донесе закон о отварању досијеа служби из тоталитарног периода. Други је, срећом, прихваћен. Њиме су право да контролишу службе добили не само Влада и парламент, већ и други државни органи у домену својих надлежности, као и јавност, колико је могуће.

Са свим мањкавостима Закон је донео низ побољшања у функционисању обавештајно-безбедносне заједнице Србије.

Пет година касније, када је приведена крају фаза у којој су међу безбедносним претњама предњачиле оне које проистичу из почињених ратних злочина и постконфликтних односа после недовршених, споља прекинутих ратова, и наступио период у којем су као главни изазови уочени крупна корупција и организовани криминал, а тек чекају да буду препознати економски, еколошки, демографски, ресурсни и други изазови, моменат је да се еволуција настави и да се обавештајно-безбедносна заједница Србије стави у функционалнији, ефикаснији, управљивији и контролисанији облик, примеренији остваривању циљева националне и хумане безбедности.

(Аутор је бивши Заштитник грађана Србије. Руководио је програмом демократизације у сектору безбедности у Мисији ОЕБС у Србији)