Из медија

Захухтала таблоидизација медијског простора Србије крши људска права, урушава владавину права, девалвира борбу против корупције и лишава институције поверења, а за то нису криви таблоиди већ појединци унутар институција.

Громогласне најаве и хапшења, тиха пуштања, подаци из поверљивих докумената, милиони и беда, фотографије и монтаже, чињенице и подметања, медицински картони и банковни рачуни, свадбе и сахране мешају се у блатиште истине, полуистине и лажи у коме се више не зна ко је жртва, ко криминалац, шта је правда, а шта зло; шта је нагађање, шта подметање, а шта стварност.

У атмосфери у којој се „правда“ дели насловима, а не пресудама, сви су потенцијални, још неоткривени криминалци, силници и бестидници и, истовремено, свако може на дан или два да буде заоденут у плашт хероја пред усхићеном масом. Претпоставка невиности ишчезава, прописи и процедуре се повијају по диктату знаних и незнаних интереса; институције и службеници подређују се, уместо владавини права, потреби да се афера распали или угаси.

Грађани то све више посматрају као један огроман ријалити шоу, који је многима занимљив до мере да су спремни да га плате, али у себи све јаче осећају да им он краде прави живот.

За таблоидизацију, банализацију Србије нису криви таблоиди, већ појединци унутар институција који не знају, неће или не смеју да своје планове, политике, идеје и решења спроводе институционално, отворено и одговорно, већ свој циљ постижу из сенке нетранспарентног и правно и етички нерегулисаног медијског простора у Србији.

Таква појава није нова у нашој земљи, али је последњих месеци добила огромне размере. На штету грађана и друштва, па и центара моћи који се данас сматрају владарима таблоидне медијске сцене, верујући као и њихови претходници да ће баш они то остати заувек и да исто, отежало оружје, неће пре или касније ударити по њима самима.

Политика, 16.06.2013.

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: САША ЈАНКОВИЋ, заштитник грађана Републике Србије

Избегавање закона се исплати

Они којима послодавац није уплаћивао доприносе за ПИО, а од тада је прошло 10 година, практично неће имати право чак ни да туже послодавца за неисплаћене доприносе, а у пензијском фонду неће моћи да остваре право на пуну пензију

Најновијим сетом пореских закона држава је усвојила предлог о застаревању пореза и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање чиме је практично заштитила послодавце који су се оглушили о закон, оштетили и раднике и буџет. Уместо да их натера да ову грешку исправе макар на суду, држава их је новим законом ослободила сваке одговорности, па и могућег утуживања на суду! Само лане, послодавци су „превидели” да за више од 98.000 радника уплате доприносе, ускраћујући им тако право на пензију.

– То је нож у леђа радницима и шамар у лице савесним послодавцима – каже у разговору за „Политику” Саша Јанковић, омбудсман – заштитник грађана Републике Србије.

Шта то значи за раднике који би сутра у пензију, нису знали да им послодавац није уплаћивао доприносе, а прошла је деценија од тада?

Практично, ти људи, а таквих је много, неће имати право чак ни да туже послодавца за неисплаћене доприносе, а у пензијском фонду неће моћи да остваре право на пуну пензију јер у њиховом стажу недостају уплате.

Да ли постоји оваква пракса било где у Европи?

Није ми познато. У неким државама Европе грађани сами одлучују у који ће пензијски фонд да им послодавац уплаћује доприносе или добијају бруто плату, па сами уплаћују где желе.

Код нас, и у још неким земљама, другачије је – постоји обавезни пензијски фонд који је држава основала и законска је обавеза послодавца да у њега уплаћује доприносе за своје раднике, који се делимично и раднику одбијају од зараде.

Постоје и државни органи и организације који су овлашћени, и чији руководиоци и службеници за то добијају плату, да прате како послодавци испуњавају своје обавезе и да у случају потребе реагују – ако треба и прекршајним и кривичним пријавама.

Зашто се нашим послодавцима гледа кроз прсте?

Код нас је проблем што деценијама уназад поједини послодавци крше закон и не уплаћују доприносе, надлежни државни органи појединим од њих гледају кроз прсте, а штету сносе радници. Без уплаћених доприноса не могу у пуноправну пензију, нити могу да овере здравствену књижицу. То је потпуно неправично,јер штету за то што неки послодавци крше закон, а држава им гледа кроз прсте, сносе радници.

Да ли је на овај начин пропала и последња шанса радника да му послодавац плати заостале доприносе?

До последњих измена пореских закона увек је у закону стајала одредба да неуплаћени доприноси не застаревају, те су неки радници тешком муком успевали да дођу до судских пресуда, а после додатне борбе и да послодавац коначно, по пресуди или после стечаја, уплати заостале доприносе или бар њихов пропорционалан део.

Последњим изменама закона та једина преостала заштита за радника је брисана и доприноси сада застаревају. Чак застарева и право на наплату доприноса који су утврђени правоснажном судском пресудом – дакле људи који су успели на суду, али послодавац још није извршио судску пресуду, остају само с папиром у руци, а и тај папир су при том скупо платили у виду судских такси, љутње и отказа послодавца, изгубљеног времена и здравља...

Каква су будућа права радника чији је послодавац избегавао ову обавезу, а због које данас не сноси никакву одговорност?

По садашњим прописима нема их.

Ко је крив за то што држава толерише неуплаћивање доприноса?

Крив је политички популизам и слабост правне државе. Одржавају се на државном вештачком дисању предузећа која на тржишту не могу да опстану, а на рачун Уставом гарантованих права радника. Појединим предузећима ствара се некоректна предност на тржишту, јер они који не уплаћују доприносе имају мање трошкове и, касније, већи профит.

Каква се порука тиме шаље савесним послодавцима?

По ко зна који пут држава је послала поруку да се избегавање закона исплати. Ако је неко „вешт” да га и данас избегне, за десет година дуг према јавном пензионом фонду му се брише.

Опозиција тврди да је ово преседан. Да су радници остављени на улици, јер већина нема могућности сама да плати доприносе. Тврде да су ове проблеме решавали тако што је држава повезивала стаж. Уставни суд је рекао да је то неуставна одлука. Шта је алтернатива?

Није моје да се бавим ставовима опозиције нити власти, већ упоређујем стање у животу са уставним гаранцијама права грађана. Ако морам, рећи ћу да ни начин на који је претходна влада решавала питање неисплаћених доприноса није био системски, нити правичан, нити законит. По којим критеријумима је влада одлучивала којим радницима ће „преспојити” стаж, а којим не?

Зашто би „право” на спајање стажа добио неко ко је радио у једном предузећу, а неко у другом не? Како влада може да на папиру „споји” стаж, а у ствари новац не уплати у пензијски фонд? И, коначно, у ком закону је такво овлашћење за владу било предвиђено?

Шта је онда овим урадила садашња влада?

Од свега, садашња влада је формално решила само последње питање – створила је себи у закону овлашћење да неком предузећу, по предлогу ресорног министра, отпише неуплаћене порезе и доприносе, а неком не. Сматрам то озакоњивањем политичког волунтаризма који су практиковале претходне владе, на штету уставних гаранција владавине права и једнакости примене закона на све.

Како предупредити овакве ситуације с обзиром на то да ни новина да банке контролишу уплату доприноса није дала баш никакве ефекте?

Држава ће саму себе натерати да дисциплинује послодавце онда када преузме обавезу да, као што у Уставу пише, заиста гарантује остваривање људских права. То у пракси значи да ако неко не поштује закон, а државни инспекцијски органи због своје селективности, корумпираности, неефикасности или било ког другог разлога не санкционишу починиоца и натерају га да закон поштује, тада се уплата неопходна за остваривање права грађанина који није ниједан закон прекршио мора обезбедити из државног буџета.

Пошто пара за тако нешто нема, држава би, ваљда, морала да обезбеди да послодавци поштују закон. А када би сви који то морају уплаћивали у обавезне фондове, онда би се и стопа доприноса могла снизити.

Сада је она веома висока, управо и због тога што онај ко плаћа, плаћа и за оне који не плаћају. А онда се, да би се избегли огромни доприноси, пишу фиктивне, мање плате, а остатак исплаћује на руке, због чега ће, опет, пензија бити мања него што би требало да буде...

Како се осећате као човек који види да држава доноси лоше законе, ви утврдите да су права грађана нарушена, укажете на ту појаву и – да ли се на томе све заврши?

Већ годинама о овом проблему пишем у оном што би требало да буде главно „оружје” омбудсмана – у годишњем извештају Народној скупштини. Међутим, у овој ствари постоји континуитет политике коју воде владе последњихдвадесетак година. Успевао сам у појединим случајевима да утичем да се радницима који су добили судске спорове уплате доприноси, иако је Закон о приватизацији то скоро забрањивао ако је предузеће у поступку реструктурисања.

Сада више немам никакав основ да помогнем. Мој посао и моја дужност је да проблем установим и на њега гласно и принципијелно указујем, док се не нађе неко у Влади ко ће бити спреман да га реши, а не гурне под тепих, на штету грађана.

Показало се до сада да скоро све системске мањкавости на које указујем, а владе игноришу, на крају као кршења Устава или људских права, констатује Уставни суд или Европски суд за људска права, али се то деси неколико година касније, због чега ти проблеми у међувремену знатно нарасту.

У Министарству финансија кажу да они на које се односи застаревање права на плаћање доприноса ипак могу остварити пензију?

Могу, теоретски, и да уплате себи пут око света и живе од камате на седмици на лотоу, само колико је то реално? У стварном свету, или ће добити „привремено” решење за мању пензију или могу да пробају да скупе новац и сами уплате доприносе које је требало да уплати послодавац. А ти доприноси су им већ одбијани од зараде и сада треба још једном да их плате?! За многе је то мисаона именица.

Једино је тачно да проблем постоји веома дуго и да многе владе, из популистичких разлога, нису гасиле државна предузећа која су на тржишту пропала, већ су постојала само на папиру, без стварне зараде, радници нису ишли на посао, али су им права остајала. То је била виртуелна привреда.

Само, Устав не гарантује профит предузећу, али гарантује права радника и држава не може да избегава сваку одговорност за њихово неостваривање, а камоли да увођењем застаревања доприноса аболира несавесне послодавце и државне органе од одговорности, а радницима гаси сваку наду да ће остварити законом гарантовано право.

-----------------------------------------------------------

Нови правни и имовински хаос

Недавно сте Влади и надлежном министарству наложили да парламенту достави предлог закона којим се легализују бесправно подигнути објекти. Шта очекујете?

Одредбе о легализацији из Закона о планирању и изградњи које су усвојене за време прошле владе Уставни суд је, делимично и по мом предлогу, пре шест месеци оценио као неуставне. Првенствено због тога што је њима за остваривање истог права створен паралелан правни режим који је повољнији за оне који су кршили закон, него што је онај који важи за грађане који су све радили по прописима.

Уставни суд је, међутим, сам своју одлуку ставио „у бункер” на шест месеци и тиме одложио њено дејство, како би садашњој влади и Скупштини дао времена да припреме и усвоје нове прописе о легализацији, овај пут у складу са Уставом.

Тај рок је истекао, Уставни суд је објавио своју одлуку и одредбе о легализацији брисане су из правног поретка, а нови пропис није донет. То је нови правни и имовински хаос. Питање легализације мора се решити, то је животни проблем за хиљаде породица. Али се мора решити законом који није противан Уставу и на начин да се не крше имовинска права других грађана, нити грађевински и други технички стандарди. За писање тог решења неко у ресорним министарствима прима плату и ја сам их упозорио да своју обавезу према грађанима и правном поретку нису извршили и позвао да то што пре ураде.

Проблем не сме да преноћи

ауторски текст заменице заштитника грађана Тамаре Лукшић - Орландић у дневном листу "Данас" 

Недавно су поједине новине, а потом и јавни сервис обавештавали јавност о ситуацији у једној основној школи у Земуну, у којој, наводно, један дечак, ученик трећег разреда основне школе, дакле дечак од девет година, терорише цело одељење тако што псује, удара, вређа кога стигне и да су се родитељи друге деце организовали и запретили бојкотом наставе. А онда су са претњи прешли на дела и забранили својој деци да долазе у школу док се тај дечак не премести у друго одељење, испише из школе, а било је и идеја да се упише у специјалну школу, „где му је место“.

Добре 2-3 недеље је трајало такво стање, а онда је родитељима стављена у изглед прекршајна пријава због занемаривања деце, јер је основно образовање обавезно. Деца су почела полако да се враћају у одељење, стручни служба школе на челу са директорком, а уз помоћ Тима за инклузију Министарства просвете, преузела је иницијативу и школа која носи име великог српског песника није више у ударним вестима, а дечак (и његови родитељи) кога су у коментарима читаоци означавали најпогрднијим речима може да одахне.

И док је у једном делу Београда инклузија била на великом испиту, на другом крају града, у основној школи „Душко Радовић“ из Сремчице, сасвим друга атмосфера. Већ добрих шест година, дакле и пре него што је то постала законска обавеза школске 2009/2010, спроводи се програм инклузивног образовања деце са сметњама у развоју или тешкоћама и проблемима у понашању. Почели су са једним учеником, да би сада имали већ 18, а један од њих је без икаквих проблема остварио прелаз из четвртог у пети разред, који већини ученика, без икаквих сметњи, ствара видљиве тешкоће прилагођавања са разредне на предметну наставу. Не сумњамо да ће то бити случај и са онима који ће тек кренути у пети разред. На питање да ли су икада имали проблеме типа незадовољства родитеља друге деце у одељењу у којем се налази ученик којем је потребна додатна подршка, или су се суочавали са бојкотом наставе друге деце док се неки од ученика не испише из школе, психолошка-педагошка служба и директор одговарају одречно и изговарају кључну реченицу: „проблем не сме да преноћи!“

И онда вам све буде још јасније када присуствујете настави у неком од одељења. Учитељице Весна и Оља инспиришу своје ђаке кроз наизглед игру, уче их новим појмовима, али и људским вредностима. Дискретно стављају до знања вештијој и напреднијој деци како да буду подршка онима који су неспретнији, још се нису пробудили, или им се нешто „баш шетка“ по учионици. Воле да покажу своје заједништво једним великим заједничким загрљајем. Њихову посвећеност деци и оригиналност најбоље илуструје игра „ухваћен у добром делу“. Деци се усађује идеја доброте, солидарности, толеранције према различитости. Није циљ тужакати да је неко згрешио, већ се такмичити у доброти.

Не знам да ли је аутор ове, на први поглед контрастне, мисли био песник Душко Радовић, али личи на његов бритки ум. И да јесте или да су га само вешто следили запослени у основној школи у Сремчици, која носи његово име, ово је позитиван пример који носи огромну снагу мотивације. И зато овај пример заслужује да буде подељен са што већим бројем људи, нарочито оних који раде са децом, али да га чују и родитељи и деца.

Млади и будући учитељи, уколико вам циљ није да „ухватите свог ђака у добром делу“, изаберите неку другу професију.

Шта би на све ово рекао Бранко Радичевић, велики српски песник, аутор „Ђачког растанка“, тужно-веселе песме. Бранко је у своје коло позивао представнике различитих народа и свакоме истицао неку позитивну особину која га је красила - „брже, браћо, амо, амо да се скупа поиграмо.“ И по Бранку се зову многе школе широм Србије, а да ли су сви који раде у њима на висини задатка?

Закон о основама система образовања и васпитања дао је подстицај запосленима у образовним и васпитним установама да унапређују свој рад, примењују нове методе, комбинују различита наставна и дидактичка средства, подижући своје компетенције и квалитет рада, а све да би помогли деци да достигну свој оптимални развој, без обзира на лична својства.

Тамара Лукшић Орландић,

заменица заштитника грађана

Сексуално злостављање деце захтева свеобухватни одговор државе

ауторски текст, у скраћеном облику, објављен у дневном листу "Политика", 12. 03. 2013.

Законски оквир за заштиту деце од сексуалног злостављања није добар, нити довољан да децу заштити, а насилнике адекватно казни.

То није само наша стварност, већ већине земаља у свету, па и у Европи. Да није тако, не би Савет Европе 2010. године  усвојио Конвенцију о заштити деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања (Ланзарот Конвенција), а 2011. године лансирана је и кампања „1 од 5“, која најсликовитије говори о размерама ових тешких кривичних дела усмерених према деци. Србија је ову Конвенцију ратификовала још маја 2010. године, али надлежни органи дуго нису предузели ништа да стандарде садржане у Конвенцији преточе у законска решења и праксу стручног рада са децом жртвама. Дуго се најављивао закон који би увео неку врсту регистра починилаца тешких кривичних дела сексуалног насиља учињених према деци. Сумњам да би се то и десило у догледно време да није било  трагичне судбине осмогодишње девојчице која је умрла као жртва силовања и њеног оца, који је као своју мисију, преузео ангажовање да се такав закон донесе, како би нека друга деца била заштићена од сличних злочина.  Влада је недавно усвојила Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и он ће се наћи пред посланицима Народне скупштине у управо започетом редовном пролећном заседању.

Закон прописује надзор над педофилима после издржане казне затвора, као и оснивање регистра таквих осуђеника са подацима који ће, под одређеним условима, бити доступни државним органима и заинтересованим фирмама и појединцима. Предвиђени су посебне мере које трају две деценије после издржане казне: обавезно јављање надлежном органу полиције и Управи за извршење кривичних санкција, забрана посећивања места на којима се окупљају малолетне особе, као што су вртићи, школе и игралишта, затим обавезно посећивање професионалних саветовалишта и установа, обавезно обавештавање о промени пребивалишта, боравишта или радног места и обавезно обавештавање о путовању у иностранство.

Са своје стране, Заштитник грађана је 2011. године поднео Министарству правде Иницијативу за измену Кривичног законика, која садржи и неколико предлога који се односе на заштиту детета, жртве сексуалног насиља, сагласно предлозима садржаним у Ланзарот конвенцији. Тадашње Министарство није одговорило Заштитнику грађана на иницијативу, те је Заштитник  грађана исту Иницијативу поднео октобра 2012. године новом министру правде. Овог пута је добијен одговор са обећањем да ће приликом следеће фазе измена Кривичног законика бити узети у обзир ови предлози Заштитника грађана.

А предлози су следећи:

Вероватно најзначајнија промена би била да застарелост кривичног гоњења за кривична дела против полне слободе која су учињена на штету малолетног лица, почне да тече од пунолетства жртве, како би се омогућило покретање поступка онда када жртва ојача, стекне самопоуздање и може самостално да се суочи са насилником из свог детињства, који је , по правилу, особа од поверења детета (отац, неки други члан породице или друга детету блиска особа). Већина земаља која је извршила измене у овом правцу определила се за исти лимит у погледу година за отпочињање рока за застару (Хрватска, Словенија, Немачка, Норвешка, Француска), док су неке земље као лимит за застару определиле одређену старост  (Швајцарска 25 и Финска 28 година), а неке су утврдиле да застара почииње да тече када жртва напуни 14 година (Исланд) или 15 година (Шведска).

Даље се предлаже да се изједначи положај свих малолетних жртава у односу на акт силовања без пристанка. Реч је о тзв. недостатку сагласности на сексуални чин који је за сада уређен тако да се само за жртве старости до 14. година уводи оштрија казна, док се деца старија од 14 година сматрају зрелим да ступају у сексуалне односе. У том смислу, предлог Заштитника грађана је да се добна граница повиси на 18 сагласно Конвенцији о правима детета, али и  Ланзарот Конвенцији , према којима су сви деца док не напуне18 година. Наравно, не би се кривичним делом сматрало ступање у сексуалне односе када је реч о вршњацима, односно малој разлици у годинама између дечака и девојчица. 

Такође, нужно је да се појам обљубе прошири и на пенетрацију другог дела тела, који није мушки полни орган или пенетрацију предметом, како се не би у пракси такви акти квалификовали као недозвољене полне радње, починиоци кажњавали блажим казнама, а  гоњење је најчешће могло да се покрене само по предлогу, а не ex oficio.

Потребно је и да се посебно санкционише чињеница да је учинилац кривичног дела искористио специфичан однос поверења, ауторитета и/или моћи у односу на дете, те да се то узме као отежавајућа околност приликом одмеравања казне. 

И, наравно, оно што је често „трн у оку“ жртава и њихових породица, то је потреба да се пооштри казнена политика, тако што би се уклонила новчана казна као главна у случајевима извршења кривичног дела недозвољене полне радње, јер сe она користи у пракси и када су жртве деца, тј, особе млађе од 18 година (од 14 до 18), пошто се за млађе од 14 ни сада не користи новчана казна.

Да би се исказало поштовање државе према детету жртви, неопходно је да се избрише из Кривичног законика могућност да се иједно кривично дело против полне слободе гони по предлогу, јер интерес државе мора да буде да сузбија и превенира криминалитет у овој области, нарочито имајући у виду његову раширеност.

Када будемо имали усвојен Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела против полне слободе према малолетним лицима и када кривични законик претрпи измене на које сам укратко указала, можемо рећи да је држава учинила оно на шта се и обавезала потписивањем Ланзарот конвенције – да је створила правне претпоставке за бољу заштиту деце од сексуалног насиља. 

Наравно, остаје обавеза да се кроз процес едукације ради на превенцији тако што ће професионалци у свим секторима који раде са децом – у образовању, здравству, социјалној заштити, правосуђу, полицији, али и у спортским клубовима, институцијама културе и забаве и сл. поседовати одговарајућа знања о сексуалном  искоришћавању и злостављању деце, те да међу њих неће залутати они који су били осуђени за ову врсту кривичних дела почињених према деци. Надаље, превенција подразумева и потребу информисања деце и у основним и у средњим школама о опасностима од сексуалног искоришћавања деце, средствима и начинима заштите.

И на крају, зашто увек морамо да чекамо неки трагичан догађај, или неку конвенцију да би предузимали превентивне  и нормативне активности како би заштитили оне који су најрањивији?