Из медија

Танјуг, 7. децембар 2014. године

Протеклих годину дана грађанима Србије највише је сметала спора, неефикасна и самовољна администрација, с обзиром да се на то односи свака друга притужба Заштитнику грађана.

Од 4.310 до сада решених притужби у 2014. чак 2.057 (47,73 одсто) односило се на повреду права на елементарно законит рад, на заштиту од ћутања админстрације и на коректно и ефикасно поступање органа, каже заститник грађана Саша Јанковић у годишњем интервјуу Танјугу.

Према његовим речима, за њима следе притужбе на повреде економских, социјалних и културних права (1.629, односно 37,80 одсто), посебних права рањивих категорија грађана (790, односно 18,33 одсто) и грађанских и политичких права (767, односно 17,80 одсто).

Шта то говори о општем стању људских права у Србији, Јанковић има двојак одговор - има позитивних помака у одређеним стварима, попут рада владине Канцеларије за људска и мањинска права, великог броја пројеката, акционих планова и стратегија које је покренула, док с друге стране има и појава које једноставно погазе све те декларативне акте, најаве и планове.

Као конкретан пример Јанковић је навео недавну одлуку министра за рад, запошљавње, борачка и социјална питања Александра Вулина да два милиона евра, намењених за рад невладиних организација у области социјалне заштите, преусмери у Фонд за лечење ретких болести код деце.

Како је објаснио, држава се пре више година определила да здравствене, социјалне, интегративне и сервисе заштите за људе са сметњама у развоју, социјално угрожене и друге којима треба посебно помоћ друштва која се не пружа искључиво кроз државне органе, већ и кроз цивилни сектор.

“И то је био део доброг плана, који је нешто што је позитивно. И онда се у свему томе деси да конкурс за такву врсту организација које ће пружати услуге, у овом случају, социјалне помоћи, буде на један крајње споран начин спроведен и да, када се то открије, министар изјави да два милиона евра неће бити утрошено у ту сврху, него у неку сасвим другу”, рекао је Јанковић.

Јанковић је подсетио да је у прошлогодишњем извештају оценио да у Србији постоје појединци који су јачи од институција истакавши да то никако не може да буде показатељ поштовања људских права и владавине права, већ да је политичка воља важнија од закона.
“Ако успемо да се у конкретним ситуацијама понашамо и да одлучујемо онако како пише у програмским документима и у законима, тада ћу много лакше моћи да кажем да корачамо напред у домену људских права. У овом моменту је то још декларативно”, сматра Јанковић.

Да постоји могућност промене такве праксе указује и чињеница да су државни органи отклонили преко 90 одсто пропуста који су утврђени у поступцима које је Заштитник грађана покренуо на основу бројних притужби и на сопствену иницијативу, али и то да је први пут за седам година Влада Србије показала интересовање да установи које су то неизвршене препоруке овог контролног органа, рекао је Јанковић.
“Први пут Влада Србије прикупља од министарстава податке о неизвршеним препорукама, да би о томе поднела извештај Народној скупстини. Тражи одговоре од својих министара зашто нису (извршили препоруке) и о томе ће извештити Народну скупштину, што мислим да је изузетно добар знак”, оценио је Јанковић.

Ипак, према његовим речима, Србији недостаје могућност да се њени грађани, за разматрање својих притужби, обрате прво нижим инстанцама, а тек онда, уколико то не уроди плодом, Заштитнику грађана.

“Оно што нам недостаје и што Влада треба да уради, и ја то предлажем изменама Закона о Заштитнику грађана, јесте да Заштитник и у пракси, не само на папиру, буде последња инстанца којој се грађани обраћају када су исцрпли све могућности и нису наишли на задовољавајући одговор”, рекао је Јанковић.

Он је објаснио да у многим ресорима уопште нема претходних механизама за разматрање притужби грађана, подвукавши да би њиховим успостављањем систем отклањања пропуста постао много ефикаснији.

Говорећи о недавно усвојеном Закону о узбуњивачима, Јанковић је наводи да је заштита узбуњивача кључна не само у борби против корупције, већ и за најшире друштвене интересе.

Иако је изразио наду да ће тај закон, када ступи на снагу, остварити циљ, Јанковић је подсетио да то законско решење одступа у неким важним аспектима од решења које је саставила радна група чији је био члан.
“Оно што сам мислио другачије него творци актуелног закона јесте да се мора обезбедити не само судска заштита, с обзиром на стање у којем се наше судство налази, већ да се мора и алтернативно, пред неким другим органом, обезбедити брза и ефикасна привремена заштита, док суд не донесе коначну одлуку”, рекао је Јанковић.

Он је додао и да је сматрао да се узбуњивачима мора обезбедити заштита и у односу на акте из радног односа, односно да се узбуњивач заштити од отказа и премештања на друго, ниже или удаљено радно место.
“Има још неколико разлика, али ја не могу да тврдим да је мој став и став моје радне групе тај који је једини релевантан и добар. Надам се да овај пут нисмо у праву и да ће се показати да је Србија добила један квалитетан и озбиљан закон”, рекао је Јанковић.

Крајем новембра Заштитник грађана саопштио је да неће учествовати у раду Комисије за случајеве несталих беба иако, како је рекао, сматра да је то тема која обележава прошлост и садашњост нашег друштва без чијег решавања неће моћи да се крене даље.

Пожелевши успех тој комисији, Јанковић је објаснио да не може да учествује у њеном раду због неколико разлога, а превасходно зато што комисија неће бити формирана посебним законом, због чега ће јој бити ограничена истражна овлашћења и независност.

Према његовим речима, пре четири године изнео је став да се истрага несталих беба мора уредити законом, јер би на тај начин орган који би истраживао случај, добио озбиљна истражна овласћења.
“Истражна овлашћења и независност комисије могу се обезбедити само доношењем посебног закона и питам се да ли ће комисија формирана на нижем нивоу, подзаконским актом, коју формира Влада, моћи да испуни те захтеве”, рекао је Јанковић.
Такође, подвукао је Заштитник грађана, потребно је и да родитељи беба, после спроведене истраге, заиста верују у кредибилност и исход тог поступка.

Други разлог, формалне природе, јесте да Заштитник грађана, као независни орган, не може да учествује у раду тела које формира Влада Србије, објаснио је он.
“Али, волео бих да и у овом случају грешим и да је могуће, ако Влада Србије формира ту комисију, да она ипак нађе начин да дође до истине у сваком појединачном случају, и да ту истину као релевантну, тачну и потпуну прихвате и породице”, нагласио је Јанковић.

У интервјуу који је дао у четвртак, упитан да ли ће реаговати на одлуку Града Београда на основу које они који не плате казну у градском превозу улазе у јединствену евиденцију прекршаја у прекршајним судовима која је успостављена Законом о прекршајима, Јанковић је рекао да јавни превоз мора да се плаћа, али је подсетио да за кршење новчане обавезе из уговора о превозу, или било ког другог уговора, постоји начин и поступак принудне наплате и да деликтној одговорности није место у уговорним односима.

“Пре свега, јавни превоз мора да се плаћа. Ништа што ћу рећи у наставку овог одговора не треба да послужи као изговор да се јавни превоз не плаћа. Али, начин на који ће се обезбедити да се јавни превоз плаћа је нешто сасвим друго”, истакао је Јанковић.
Према његовим речима, Устав Србије забрањује да се људска права несразмерно ограничавају.

“Мислим да имамо, или би бар требало да имамо, систем извршења који обезбеђује да се изречена казна за неплаћену вожњу градским превозом плати, управо на начин како то уређује Закон о облигационим односима и други прописи који уређују однос превозника и корисника превоза”, рекао је Јанковић. Не могу се, додао је Јанковић, ограничавати нека Уставом гарантована права зато што неко не извршава уговор у који је ступио када је ушао у градски превоз.

“Због неизвршавања уговора не можете забранити некоме да напусти земљу. Несразмерно је и непропорционално. Имамо судове, извршне поступке и тужбе којима се то мора решити. Не можемо због тога што нам један систем не функционисе добро реметити све остале. Ваљда је потребно да тај систем који не функционише, систем наплате казни, успоставимо како треба”, рекао је Јанковић.

Заштитник грађана је поручио да ће се због тих, како је навео, принципијелних разлога и обавезе да штити Уставом гарантована права, обратити Уставном суду предлогом за оцену уставности.

Политика, 3.11.2014.

Будо Нововић

Мионица, Ваљево – Није Милојка (80), удова Радојка Мијаиловића из мионичког села Попадића, једина коју је заобишла помоћ, односно изградња или санација кућа које су тешко оштећене у земљотресу из 1998. године. Међутим, она је једна од ретких којој је општинска комисија још 2002. године означила кућу за рушење и изградњу нове од чега до данашњег дана није било ништа. Напросто, општинска бирократија уз сагласност локалних моћника буквално ју је избрисала са списка приоритета и оставила да живи у кући попуцалих зидова, застрашујућих рупа на плафону и са опорим мирисом земунице. Уз све то ноћи проводи у мраку, јер већ трећу годину нема струју.

У међувремену држава је престала да издваја средства из буџета за обнову и изградњу Колубарског округа погођеног земљотресом, а у току је и гашење дирекције која се бавила тим пословима. То практично значи да је беспомоћна старица закаснила, како би добила нов, сигуран и топао дом. Обијала је многе прагове, покуцала на велики број врата локалних и регионалних институција и њихових руководилаца. Једни су је тешили да се стрпи и да ће једног дана добити кућу, а други избацивали из кабинета отворено говорећи да пошто живи сама није исплативо да јој зидају кућу. У два наврата прошле и ове године обратила се државном заштитнику грађана Саши Јанковићу. Заштитник грађана је утврдио низ неправилности које су у овом случају починиле општинске службе и челни људи Мионице. Наиме, иако је одлуком Скупштине општине из априла 2002.  године Милојка стављена на ранг-листу приоритета у категорији објеката предвиђених за рушење или хитну санацију, надлежни локални органи је нису уписивали на списак програма за изградњу. Због чега то нису учинили, из општинских служби писмено нису обавестили Дирекцију за обнову, саму Милојку нити било ког другог. Овом врстом самовоље, констатовао је заштитник грађана, председник општине и председник СО Мионица учинили су пропуст у раду на штету Уставом загарантованих права своје суграђанке. Он је у писменој препоруци затражио да два челна човека локалне власти „без одлагања и уз извињење за учињени пропуст упуте Милојки Мијаиловић писмени одговор у којем ће изнети разлоге због којих надлежни општински органи нису њен објекат уврстили на спискове достављене уз Одлуке о утврђивању приоритета и одобравању изградње и санације индивидуалних стамбених објеката из 2010, 2011. и 2013. године”.

Иако је рок за достављање одговора био 60 дана, од њега није било ништа.

Боље познаваоце прилика то и не изненађује, јер је дуже време општина Мионица без стабилне политичке власти и њене кључне актере првенствено занима ко ће и са ким засести у фотеље, а не живот и проблеми грађана. Због тога и одговарајућег саговорника на ову тему нисмо имали, а на молбу да прокоментарише случај, један високи чиновник је рекао да у то време „његови” нису били на власти.

Старицу смо пре неколико дана затекли испред прага скоро срушене куће. Бризнула је у плач, јер је у први мах помислила да је коначно дошао неко да јој саопшти добре вести. Болесна и немоћна старица живи сама у кући грађеној 1962. године и то без цемента, која након земљотреса сасвим случајно није урушена. Наследила је од супруга пољопривредну пензију од 10.000 динара.

– Мог покојног сина су два пута мобилисали током последњих ратова, муж ми је био вредан и поштен домаћин и видите како се ти општинари понашају према мени.

Да су ми саградили кућу, могла сам да нађем некога да ме припази док не умрем а овако не знам да ли сам уопште жива – прича кроз сузе Милојка, инсистирајући да уђемо у кућу како бисмо видели како изгледа пакао. Са таванице су зјапиле велике црне рупе које је направила вода, односно киша и снег. Зидови испуцали и искривљени. Када смо је питали за два реда сложених цигли на поду, једну је подигла уз објашњење да њима затвара рупу из које су свакодневно, посебно током лета, излазиле змије. Мисли да им је велико легло у темељима куће.

Увече, наставља са причом, спава полуотворених очију а у јастучници под главом држи хлеб, јер је то једини начин да га заштити од агресивних пацова. Уз све ово старица је три године без струје. Прошлог месеца, због болести, чак је 16 дана била без свеће.

Процене су да је у Колубарском округу након 16 година од разорног земљотреса остало око 500 породица пред чије теже оштећене или срушене куће нису дошли зидари и екипе за санацију.

Attachments:

Утврђење и препоруке Заштитника грађана, 4.8.2014.

Мишљење Заштитника грађана, 4.8.2014.

Мишљење Заштитника грађана, 13.06.2014.

НИН, 30. октобар 2014. године

ЛИЧНИ СТАВ

Громогласне најаве и хапшења, тиха пуштања, подаци из поверљивих докумената, фотографије и монтаже, чињенице и подметања, медицински картони и банковни рачуни, мешају се у блатиште истине, полуистине и лажи у коме се више не зна ко је жртва, ко криминалац, шта је правда, а шта зло; шта је нагађање, шта подметање, а шта стварност.  

Све што се има рећи о медијској сцени Србије већ је речено, из много уста и пера. Пре годину и по дана ТАНЈУГ је из интервјуа са мном пренео: “У атмосфери у којој се ‘правда’ дели насловима, а не пресудама, сви су потенцијални, још неоткривени криминалци, силници и бестидници и, истовремено, свако може на дан или два да буде заоденут плаштом хероја пред усхићеном масом.

Претпоставка невиности ишчезава, прописи и процедуре се повијају по диктату знаних и незнаних интереса; институције и службеници подређују се, уместо владавини права, потреби да се афера распали или угаси. Громогласне најаве и хапшења, тиха пуштања, подаци из поверљивих докумената, милиони и беда, фотографије и монтаже, чињенице и подметања, медицински картони и банковни рачуни, свадбе и сахране мешају се у блатиште истине, полуистине и лажи у коме се више не зна ко је жртва, ко криминалац, шта је правда, а шта зло; шта је нагађање, шта подметање, а шта стварност.” 

Прљаву оштрицу таблоидизације последњи је осетио познати београдски глумац против кога је приватна оптужба осванула на насловној страни, а да ни истрага покренута није, а камоли оптужница ступила на правну снагу или, тек о томе нема речи – донета правоснажна судска пресуда, што је појава за коју се прича да је некад служила да означи кривце. Нити је први, ни последњи. Могло би му се десити, ако већ није, да га назове уредник и каже му да целу ствар не треба да схвата лично!

И заиста није лично, јачој страни. Таблоидизација је у свету настала услед тежње за већим тиражом међу испотпросечно образованим читаоцима – што их је више, то је таблоид исплативији. Међутим, код нас је однедавно добила „виши“ смисао, постала је државни пројекат. Озваничено је то пре неколико година када је државни секретар са великим утицајем на уређивачку политику најмање једног таблоида и покојих „умерених“ новина постао „координатор у Влади за односе са медијима“. 

Рекао ми је отворено, пошто смо се јавно разишли у оцени квалитета једног законског пројекта, а после мојих замерки реформи судства, да „нико не стоји толико добро у медијима да може да спречи објављивање нарученог негативног текста о себи“. Да ли случајно, ускоро сам о себи читао како свакодневно у затвору посећујем „педофила убицу“ и гледао своју фотографију поред фотографија настрадалог детета и осуђеног криминалца. Кога, узгред, никада у животу уживо нисам видео. Али, кога то интересује док тражи или тешком муком чува посао, тражи везу за операцију, отплаћује кредит за стан који је узео верујући у оцене ресорног министра да ће нам светска економска криза ићи наруку, позајмљује паре да би дете послао на екскурзију...

 Од тада до данас, таблоидизација је од државног пројекта постала државна политика. У годишњем Извештају за 2013. годину оценио сам да је таблоидизација медија, описана у Извештају за 2012. годину, прерасла у таблоидизацију државе.

 У свим државама обитава понеки таблоид, код нас држава обитава у таблоидима.

„За таблоидизацију, банализацију Србије нису криви таблоиди, већ појединци унутар институција који не знају, неће или не смеју да своје планове, политике, идеје и решења спроводе институционално, отворено и одговорно, већ свој циљ постижу из сенке нетранспарентног и правно и етички нерегулисаног медијског простора у Србији.“ Јавно сам говорио и о „таблоидном утеривању страха“ (Време, 4. 4. 2014), те „огађивању“ јавне сцене умним и етичним људима који нису спремни на све да би доказали да су у праву, те се пред најездом новокомпонованих експерата и шарлатана повлаче у своје микросветове, потискујући у себи и ради себе, свест о томе да, као интелектуална елита друштва, имају и неку моралну обавезу према њему (НИН, 17. 6. 2014).

 Гледали смо недавно на сајтовима неких медија исечке снимка инцидента, сниманог камером Жандармерије, у коме су „дебљи крај“ извукли брат председника Владе, брат градоначелника Београда и двојица припадника „Кобри“ у њиховој пратњи.

Ретко ко се упитао како је могуће да се службени запис - снимак оперативца Жандармерије (мало је познато да та јединица снима све своје интервенције) нађе у медијима. Још мање се људи замислило пред околношћу да је снимак испресецан, што се коси са свим правилима о документовању и упућује да су исечци пажљиво одабрани и тенденциозно пуштени у јавност, те су престали да буду документ, а постали средство за стварање жељених закључака у јавном мњењу.

 Средство у чијим рукама? Ко има моћ да одузме службени снимак (доказ у кривичном поступку, ако га буде), исече га и пусти у медије? Свакако не истраживачки настројен новинар. Упитао сам се јавно, на Твитеру, знају ли новинари који објављују информације из „анонимних“ безбедносних извора шта су они тим изворима? Наивно од мене, наравно да знају. Пристали су на то из неког интереса.

 Боље је питање зашто ми као друштво и појединци који о себи јако високо мислимо (највише волимо да нам се каже „људи су наша највећа компаративна предност“, дакле – бољег смо кова од других нација) пристајемо да будемо конзументи таквих представа? Зашто таблоиде критикују сви, али их купују и читају, носе под мишком, цитирају, ретвитују, „прелиставају“ на ТВ-у управо представници наше „елите“? А онда, када дође и њихов ред за насловну страну, шокирано шире руке и траже заштиту: „Видите ли шта ми раде, ово је највећа неправда, сумрак људских права, реагујте!“ Чине то чак и, бесрамно, исти они који су до јуче, док су били на власти, истим тим таблоидима теледириговали.

 А где су ту високи међународни, пре свега европски стандарди, у које смо се уздали очекујући да ћемо их све више живети док корачамо европским путем „као модел у региону“? Да ли су спустили главу док поред њих најмоћнији човек Србије на легитимно питање новинара одговара серијом личних дисквалификација и противпитања? При чему, ироније ли, новинар кога узимам у вербалну заштиту ради у већ помињаном таблоиду - истом оном који је на насловној страни, без суђења и пресуде, човеку са ликом, именом и презименом прикачио силовање и педофилију. Од свих питања које је поставио новинару (тачније – новинарки), председник Владе само није питао – зашто радите у листу који гази по људима?

Зато што одговор зна – од рада у таблоиду за човека који од рада живи и храни породицу има и горе – рад нигде.

 Да ли и међународна заједница гледе из те уцењене перспективе? Прети ли свету неко веће зло од гушења слободе медија и изражавања, због кога треба ћутати на „ситнице“? Питам јер се из готово свих земаља региона чују гласови упозорења на све ауторитарнију власт и све веће отклоне од донедавно „светих“ људских права и владавине права. Да ли је неко глобално моћан закључио, можда после сагледавања последица „арапског пролећа“ да овај крај света није зрео за праву демократију, јер је без ауторитарне власти склон да склизне у нестабилност? Или је на светској позорници поново постављена шаховска табла са разнобојним фигурама (овај пут у више него две боје), где свакој боји треба што више пиона. Њима се штите вредније фигуре, по потреби се жртвују зарад каснијег добитка, њима форсира непријатељ, помера фронт. Све док је пион пресвучен правом бојом – добар је, без обзира на то да ли је изнутра шарен. А пион на то пристаје јер – сваки пион сања да постане краљица.

 Саша Јанковић,

заштитник грађана Републике Србије

Данас, 17. октобар 2014. године

Став да су законодавни оквир и стандарди заштите мањинских права у Србији високи и да је претходних година дошло до унапредења коришћења признатих права припадника националних мањина, који се све чешће може чути и од представника медународних организација, тачан је и према мишљењу Заштитника грађна. У прилог оваквој оцени иде и податак да број примљених притужби којима се од Заштитника грађана тражи заштита мањинских права сваке године је мањи, а сарадња с органима јавне власти који штите та права је боља.

Повећан је степен извршених препорука које је Заштитник градана упутио надлежним органима како би недостаци били отклоњени и унапређена заштита права националних мањина, посебно у областима образовања и службене употребе језика и писама. Заслуге за такво стање добрим делом припадају и националним саветима, који се у пракси Заштитника грађана све чешће појављују као подносиоци притужби. Међутим, и даље има доста неизвршених препорука Заштитника градана, што указује да стање још није задовољавајуће.

Забрињавајуће је што се приликом усвајања закона не води рачуна о њиховој међусобној усаглашености са другим законима, што отежава њихову примену или је условљава постојањем политичке воље која би, иначе, требала да буде релевантна само приликом одлучивања да ли и какав правни пропис треба да постоји. Због тога примена закона на локалном нивоу зависи од политичке воље већине која чини власт, што по правилу има за последицу повреду права градана.

Најбоља илустрација штетности таквог приступа су притужбе националних савета којима се указује на немогућност вршења законом додељених им овлашћења због непоступања органа јавне власти у вишеетничким локалним заједницама по њиховим захтевима, док је у позадини проблема одсуство политичке сагласности око питања која постављају национални савети.

За унапређивање положаја националних мањина од посебног значаја су избори за савете националних мањина, заказани за 26. октобар. Заштитник грађана је редовним годишњим извештајима, као и у другим приликама, истицао да је потребно у што је могуће већој мери деполитизовати питање избора за мањинске самоуправе. Дешавања и изјаве током кампање за октобарске изборе показују оправданост оваквог става Заштитника грађана.

Уколико се ситуација не промени, само у Србији биће могуће да утицај политике створи апсурдну ситуацију да у појединим општинама, где су припадници националних мањина већина и при том чине локалну власт, изостане обавезна законска подршка и сарадња с националним саветом, који представља ту исту мањину због припадност различитим политичким партијама.

Нужна је деполитизација самог рада мањинских самоуправа које се старају о култури, службеној употреби језика, образовању и информисању националних мањина. Пракса је показала да превелики утицај политике на рад и одлуке у ових тела нису увек у интересу градана. У изради решења треба више да буду заступљени струцњаци у наведеним областима.

Заштитник градана очекује промене у приступу државних органа који треба, одмах након завршетка избора и конституисања националних савета националних мањина, да покажу искрен интерес да се отклоне уочени недостаци, са циљем интеграције припадника мањинских заједница. Тај процес, осим уважавања медународно признатих и примењених принципа и стандарда, мора да буде део државне мањинске политике, која омогућава сталну оцену достигнутог и дијалог о проблемима и даљим корацима за њихово превазилажење.

Права националних мањина су, иначе, једна од пет законом прописаних области посебне заштите из надлежности Заштитника. Предуслов за квалитетно обављање наведене функције јесте специјализација у раду институције која се обезбедује одређивањем једног заменика и одговарајућег броја сарадника који се непосредно баве пословима заштите, било да је реч о поступању по притужбама или покретању поступка контроле рада органа који врше јавна овлашцења по службеној дужности а на основу сазнања добијених из медија и других извора.

Ништа мање важан јесте превентивни и едукативни рад Заштитника градана на унапређивању права припадника националних мањина кроз сталне посете и сарадњу са вишеетничким локалним заједницама, као и сарадњу са невладиним организацијама, организовање стручних расправа, истраживање проблема од значаја за заштиту и унапређење права припадника националних мањина, писање извештаја и публикација.

Аутор је заменик заштитника грађана за права националних мањина