Из медија

Заштитник грађана Саша Јанковић о Моделу закона о државној помоћи после елементарне непогоде који је упутио Влади Србије

Нови магазин, 25. јун 2015. године

Аутор: Небојша Пешић

Заштитник грађана Саша Јанковић предлаже Влади модел закона који гарантује право на неку врсту обештећења свима који су претрпели штету услед природних непогода или технолошких акцидената  Уз природне непогоде које, нажалост, често погађају Србију, последњих деценија су некако природно ишле и злоупотребе приликом доделе помоћи, а држава се различито постављала од случаја до случаја. У неким случајевима помоћ је недопустиво каснила, грађани који су имали исти обим штете нису имали исти третман приликом доделе помоћи, а било је и пострадалих који су заборављени.

Другим речима, држава је некоме била мајка, а неком маћеха. Ово би укратко били и мотиви због којих је Заштитник права грађана Саша Јанковић предложио модел закона о државној помоћи после елементарне непогоде. Модел ће бити прослеђен Влади Србије, а њиме се предвиђа да сви грађани имају право на државну помоћ у случају да су услед елементарне непогоде претрпели штету на покретним и непокретним стварима којима се служе у свакодневном животу.

СВИ РАВНОПРАВНИ: Модел закона не прави разлику између људи, па се право на помоћ односи на свако лице које има пребивалиште на територији Републике Србије, укључујући апатриде, избеглице, особе које су поднеле захтев за азил и стране држављане са пребивалиштем у Србији. Право на помоћ односи се само на физичка лица, не и на предузећа. Дефинише се и појам елементарне непогоде као “изненадни догађај узрокован дејством природних, техничко-технолошких или биолошких сила који изазове материјалну штету која превазилази 10% бруто друштвеног производа у јединици локалне самоуправе за претходну годину, прекида нормално одвијање живота у заједници и природној средини и узрокује штету у мери која прелази нормалну способност појединца и локалне заједнице да се опораве без помоћи државе”. Другим речима, у овим случајевима Влада има обавезу да у помаже грађанима који су претрпели штету. Влада такође може да одлучи да додели помоћ и када је штета мања од 10 одсто БДП-а у јединици локалне самоуправе.

“До сада се ад хок одлучивало о томе када држава помаже, а помоћ се сматрала актом државне милости. На пример, обнова после земљотреса у Мионици у сваком случају је незадовољавајућа. Наиме, не само да обнова још није завршена, што је скандал који нужно намеће питање одговорности, већ се поставља и питање критеријума за доделу помоћи, а посебно поступка у којем се та помоћ остварује.

Иста процедурална примедба важи и за поплаве у Јаши Томићу, иако је сама обнова боље спроведена. Тек је обнова након земљотреса у Краљеву подразумевала поступак у којем постоје јасни критеријуми и у којем незадовољни грађани могу да изјављују жалбе на одлуке о врсти и висини помоћи, а сама обнова спроведена је врло ефикасно. Ова обнова је нека врста прекретнице, иако није почивала на посебном нормативном оквиру”, каже за Нови магазин Саша Јанковић.

ПРИТУЖБЕ: Он додаје да су искуства из краљевачке обнове била коришћена и приликом отклањања штета после мајских поплава. Нека од решења су, међутим, донета у објективној журби, па су изазвала полемике. “Имајући у виду притужбе грађана, прикупљене информације, праћење и анализу коју је служба Заштитника грађана вршила у последње две обнове, сматрао сам да би било корисно да на основу свега тога помогнем израдом модела закона који ће убудуће уредити поступање државе када даје помоћ грађанима након елементарних непогода. Тај модел закона садржи начела и принципе који гарантују законитост, равноправност, ефикасност и рационално трошење државних средстава”, каже Јанковић. Предлог новог законског решења води рачуна о заштити посебно рањивих група и грађана као што су инвалиди, корисници социјалне помоћи, самохрани родитељи, грађани ромске националности и незапослени. Предвиђено је да ове групе грађана имају предност приликом решавања захтева о додели помоћи. Иначе, државна помоћ може бити у виду исплате у новцу, бесповратно или са обавезом враћања, затим у давању материјалних добара или у виду услуга. Предвиђено је да помоћ буде транспарентна, односно да јавност има увид у прилив донаторских средстава, донаторима, извршеним уплатама и примаоцима помоћи у новцу, односно роби и услугама. При томе се прописује заштита података о личности, односно биће изостављени сви подаци који нису неопходни да би се јавност обавестила о државној помоћи (као што је јединствени матични број грађана).

ЈАВНЕ НАБАВКЕ: Јанковић каже да се предложеним решењима убрзавају и поступци јавних набавки који су до сада успоравали пружање помоћи. “Предвиђено је да се уговором о донацији стране државе или међународне организације може предвидети примена прописа те државе или организације о поступку јавне набавке. Имали смо ситуацију са помоћи коју су послале Уједињене нације. Да су се примењивали прописи УН помоћ би знатно брже стигла до грађана”, каже Јанковић.

Саша Пауновић, председник Општине Параћин која је била погођена прошлогодишњим поплавама, за Нови магазин каже да нам је свакако потребан закон који би јасно и прецизно дефинисао доделу помоћи после елементарних непогода. “Предлог да сви имају право на помоћ, па и они који привремено бораве у Србији, можда није лош, али је кључно питање да ли је помоћ довољна. Ако је помоћ недовољна сви ће имати право на неки део који им уопште не решава проблем”, каже Пауновић. Модел закона о државној помоћи после елементарне непогоде који предлаже Заштитник грађана урађен је уз помоћ амбасаде Краљевине Данске, а у њега су уграђене и неке сугестије Уједињених нација. Саша Јанковић сматра да је тако написан да, уз одређене корекције, одмах може да уђе у процедуру јавне расправе, да после тога постане предлог Владе Србије и оде пред посланике на усвајање.

Помоћ и онима који су осигурали имовину

После прошлогодишњих поплава суочили смо се са чињеницом да је само занемарив део имовине осигуран од бујичних поплава, односно 0,01 БДП-а. Било је предлога да државна помоћ не треба да се исплаћује пошто свако може да осигура своју имовину. Такође је било предлога да се законом пропише обавезно осигурање имовине. Модел закона који предлаже Заштитник грађана, међутим, предвиђа да и грађани који су осигурали своју имовину имају право на државну помоћ под истим условима као и други грађани. “Наш став је да грађане треба подстицати да се осигурају, али да државна помоћ не треба да зависи од тога да ли је неко осигурао своју имовину. Догађало се да они који су осигурали имовину, нису имали право на државну помоћ, односно нису били у равноправном положају”, каже Јанковић. Са њим се не слаже Саша Пауновић: “Није реч само о равноправности.

Аутор: Тамара Скроза

“Све што је радила и што ради породица мог покојног пријатеља је за мене оправдано и разумљиво. Када год су ме после трагедије контактирали, одазвао сам се сваком позиву и причао са сваким од њих у свакој прилици. И са ујаком, пошто је званична истрага завршена, и са сестром годинама касније када сам био у болници, и на радном месту. И мени је лакше када с њима причам о томе, и причао бих поново, увек, изнова и изнова. Ни ја не могу да прихватим да се десило то што се десило, нити сам икада мислио да се може десити. Али причао сам и причаћу с њима, и објашњаваћу и заклињаћу се њима, не Драгану Вучићевићу, не др Небојши Стефановићу, не Александру Вучићу, а извините, не ни ‘Времену’”

Тешко да више ишта ново може да се каже о случају заштитника грађана Саше Јанковића. Од 18. априла 2015, када је званично “отворена” на насловној страни “Информера”, прича о самоубиству његовог пријатеља прошла је кроз све могуће и немогуће драматуршке обрте, од којих је сваки на свој начин илустровао до каквог су дна стигли уредници неких медија, до каквог министар полиције, а до каквог човек којег сви они очигледно слушају. Цурење и злоупотреба информација из полиције, незаконито поступање извршне власти, скандалозна замена теза у циљу дискредитације једног човека... све то било је додатно “зачињено”

теоријама о томе шта је “човек”, а шта “институција”, анализама моралног статуса Саше Јанковића, сулудим питањима о његовој приватности, расправама о легалности пиштоља, баруту на његовим рукама, детаљима трагедије којој је био сведок.

Коначно, када се Министарство унутрашњих послова досетило да објави комплетну документацију о случају из 1993. и на тај начин “открије” истину, када је званично саопштено да више нема основе за истрагу о том догађају, шта је преостало?

Преостао је страх да оно чему је (био) изложен заштитник грађана може у некој форми да се догоди свакоме. Преостао је утисак да највиши државни функционери не презају ни од чега уколико им се неко не свиди, уколико неко приупита за нешто о чему не би желели да причају, или – не дај боже – тај неко у испитивању јавног мњења добије веће поверење од њих самих Коначно, преостао је и сам Саша Јанковић, који каже да неће одустати, али и да више неће да се “брани” и објашњава шта се и како догодило пре двадесет година, а чија је безбедност после свега и те како угрожена и који ће – по свему судећи – бар још неко време бити главна личност на насловној страни “Информера”.

“ВРЕМЕ”: Предраг Кораксић Коракс нацртао вас је пре неколико дана како стојите окружени разбеснелим псима. Да ли се осећате тако?

САША ЈАНКОВИЋ: Мислим да нешто недостаје на карикатури: много људи који терају те псе тамо где им је место, огроман број људи најразличитијег профи ла. Чак и оних који за мене много не маре, али виде каква је опасност од побеснелих паса.

Шта је, по вама, конкретан повод за ову кампању? Ваш став о случају Андреја Вучића, став о случају хеликоптер, извештај о раду за прошлу годину, нешто сасвим друго или све то заједно?

Све заједно, мислим, али је моје ангажовање у случају сукоба припадника Жандармерије и Кобри из пратње премијеровог брата било преломни моменат који је однос према заштитнику грађана учинио потпуно личним. Министар унутрашњих послова др Небојша Стефановић изјавио је да сам желео да се бавим пиштољима других, а сада ми смета што се неко бави мојим пиштољем. Подсећам, у поступку контроле који водим у вези с догађајем током Параде поноса, испитивао сам како се пиштољ припадника Кобри нашао на земљи, са метком у цеви. И сам председник Владе Александар Вучић изјавио је да сам у том случају поднео “политичку кривичну пријаву” коју је надлежни тужилац одбацио, а после “нисам рекао ни извини”. Сећате се, ја сам поднео кривичну пријаву против припадника Кобри јер су, према десетинама службених докумената које ми је доставило Министарство унутрашњих послова, учествовали у насилном покушају проласка кроз полицијски кордон и придружио сам се већ поднетој кривичној пријави против припадника Жандармерије због прекомерне употребе силе. Ово прво је тужилац одбацио. Те две изјаве јасно су указале шта је био окидач за кампању.

Премијер Александар Вучић је изјавио: “Какве везе Влада има с тим што је неко убијен из неког пиштоља?” Нагласак је на “убијен”, па се тако са највишег места у држави доводи у сумњу службени извештај о самоубиству и све што сте ви о целом случају изјавили. Да ли мислите да је реч о омашки или изјави која има за циљ да одреди читаву кампању против вас?

Правник, па још и председник Владе, не може “случајно” да помене убиство, а притом зна да се ради о догађају за који су тужилаштво и полиција утврдили да се ради о самоубиству без елемената било чијег кривичног дела, а Врховни суд Србије потврдио законитост одлуке судског већа да нема основа чак ни за вођење истраге по приватним захтевима.

Од почетка је кампања вођена тако да заврши у том правцу. Када је почела причом о наводно нелегалном пиштољу, знало се да ја једним папиром могу да докажем да је оружје било легално. То је, међутим, само послужило као увод у правно и људски много сложенију ствар, емотивнију, у којој се увек може пробудити и заувек оставити нека сумња, сенка. И до сада се то радило у таблоидима. Отуда сам пре годину дана за ваш лист и говорио о “таблоидном утеривању страха”. Тада смо могли само сумњати, али не и доказати, да одабрани таблоиди то чине људима који су у немилости власти, и да то раде као доушници, информери власти.

Али, када министар унутрашњих послова и председник Владе почну и лично да подстичу сумњу да је учињено кривично дело за које је претходно утврђено да није учињено, а нема ниједног новог доказа, можемо говорити о државном утеривању страха.

Како коментаришете премијерову изјаву да поштује институцију заштитника грађана, а да су “личности нешто сасвим друго”? Видите ли у томе образац харанге? Наиме, у сличном тону су наступи и изјаве читаве владајуће партије...

Председник Владе је председник владајуће партије и није чудно да су тонови усклађени. Ту би једино требало водити рачуна о одредби Устава која прописује да политичке странке не смеју непосредно вршити власт, нити је потчинити себи.

У погледу наводног дуализма “заштитник грађана – Саша Јанковић”, треба знати да не постоји много институција које су толико персонализоване као ова и немогуће је одвојити такву институцију од личности. Наиме, за разлику од председника Владе који је управо то – председник институције односно државног органа – Владе, а није сам Влада; или министра, који није институција ни државни орган, већ је шеф државног органа односно институције – министарства, председник Републике, два повереника и заштитник грађана су људи, изабрани именом и презименом да на одређено време буду државни органи. Устав каже да заштитника грађана бира Народна скупштина, да заштитник не сме да буде члан политичке странке, да има имунитет и бира се на пет година... Дакле, заштитник је човек, који има заменике и стручну службу да га одмењују, односно помажу му у раду. И све док сам ја заштитник грађана, не можете рећи да Саша Јанковић лоше ради свој посао, али да цените институцију омбудсмана. Ако ја лоше, или језиком закона – несавесно, нестручно – радим свој посао, Скупштина је дужна да ме смени, јер лошим радом непосредно урушавам институцију. Омбудсман као институција, међутим, успостављен је широм света са идејом ограничавања, сузбијања самовоље у раду органа власти, а то је управо оно по чему грађани препознају мој рад.

Мислите ли да вас се, као што неки аналитичари тврде, власт плаши као потенцијалног председничког кандидата или лидера опозиције?

Слобода кандидатуре на било коју функцију је људско право и свако ко ме оптужује да имам намеру да се кандидујем за било коју изборну функцију не разуме да тиме пориче и људска политичка права и слободу избора занимања.

Због тога и не желим да се “браним” од таквих “напада”. Када бих то чинио, суштински бих рекао да има нешто лоше, срамно у кандидатури ако је не подржава власт, а то негира демократску, слободну природу избора у Србији. Нико до сада, бавећи се тим претпоставкама, није навео ниједну моју политичку изјаву, већ се за основ узимају поверење које грађани имају у начин на који обављам дужност и моја спремност да власт оштро критикујем када сматрам да греши на штету права грађана. Апсурдно је рећи да је критика власти и залагање за права грађана опозиционо политичко деловање, јер би то значило да је власт политички опредељена против права на критику и против права грађана.

Да ли сте имали неке назнаке, најаве ове афере? Да ли вам је неко – званично или незванично – наговестио да би ово могло да се догоди?

Савесни људи у сектору безбедности незванично су ми јавили да је један службени документ “процурио” у таблоид и да ће послужити као основ за моју дискредитацију. Радило се о записнику прве патроле са лица места, у коме је писало да “за сада немам оружани лист”, као и да је у питању “вероватно самоубиство”. То је и једино што може да се напише пола сата након догађаја, пре него што стигну резултати отисака прстију на пиштољу, детектора лажи, парафи нских рукавица, унакрсних испитивања сведока, обдукцијског налаза...

Помогли су ми и да прибавим доказе о одређеним документима, како се не би десило да касније буде проблема да се нађу. Видели смо да је министар прво објавио управо документ који је имао и таблоид, а онда данима “тражио” остале, због чега сам му јавно поручио да могу да му помогнем у потрази. Били су, иначе, све време, сваки на свом месту.

Замислите, међутим, да се ово десило неком ко нема поверење људи унутар система безбедности, због кога нико неће да се излаже опасности и одмазди на послу, ко нема добар приступ медијима? Када се држава некоректно постави према појединцу, када службени ресурси и документи буду тенденциозно и селективно искоришћени против грађанина, он или она су обично у безнадежној ситуацији коју је Кафка давно описао у свом Процесу. Управо због тога постоји заштитник

грађана: да би свим овлашћењима које поседује, штитио грађане од некоректности државе, од приватизације и злоупотребе државних ресурса ради личних или групних интереса. Да нисам у питању ја лично, увелико бих водио поступак контроле рада Министарства унутрашњих послова због посебно некоректног поступања према грађанину на штету права на тајност личних и породичних прилика, приватност, заштиту података о личности, објективност и непристрасност у поступању органа власти, поштовање претпоставке невиности, интегритет и потпуност службене документације, оспоравање правоснажних судских одлука у појединачном случају од стране представника власти... Подсетићу, полицијски и војни документи и изјаве о току туче између две државне формације на улици, у којој је повређен брат председника Владе, означени су са “строго поверљиво” и Министарство одбране их је, супротно закону, ускратило чак и овлашћеном државном контролном органу. Шест месеци касније, у истој тој држави, документи о изузетно осетљивом догађају у стану, укључујући најинтимније изјаве потпуно приватних лица, учињени су доступним јавности у мери без преседана јер је једно од њих после две деценије постало јавна личност. Тај стандард транспарентности до сада није забележен, и ја му се, као заштитник грађана, не противим ако то јавно не чине стручњаци за ту област, али треба пратити да ли ће бити примењиван и у свим осталим случајевима и чему води.

Да ли су вас запослени у листу “Информер” звали за коментар пре него што су објавили први у низу текстова о пиштољу? Из вашег првог одговора њима може се закључити да нису, али је ипак остало нејасно да ли сте имали било какву комуникацију са било ким из тог листа. Ако сте имали, каква је то комуникација била и шта су вам тачно рекли?

Шаљу ми коректне смс поруке док ме власник и главни и одговорни уредник тих новина јавно вређа и оптужује за убиство. У таквој комуникацији за мене места нема.

Како оцењујете иступ Небојше Стефановића? Шта за јавност и грађане представља јавна најава министра унутрашњих послова да ће се консултовати са Тужилаштвом у вези са целим случајем?

Министар је потпуно инструментализовао Министарство унутрашњих послова.

Преузео је оперативну улогу, иако министар није исто што и шеф полиције.

Аутоцензурисао сам себе када нисам јавно осудио његово лично учешће у потери за отмичарима девојчице и слична лична мешања у оперативне ствари и рад полиције, као што сам аутоцензурисао себе када нисам покренуо формалан поступак контроле због пропуста у раду државних органа и служби у случају пада хеликоптера. Почињемо сви да се понашамо као учитељица којој ученик који погрешно ради домаћи каже да га она мрзи, па се она онда устеже да га пита последњу лекцију. Тај ученик сваки уступак, нажалост, схвата као знак слабости и иде све даље, а не схвата га као прилику да сам поправи свој рад. Због тога га морамо кориговати.

Да ли се икада током ваше каријере – при ангажовању у оебс-у или при именовању на функцију заштитника – случај самоубиства Предрага Гојковића помињао као “проблематичан”? Прошли сте све провере... Да ли вас је ико икада о томе уопште и питао?

Нико никада. Тај случај је службено окончан пре више од 20 година, и о томе се изјаснио, то сам тек сада сазнао, чак и Врховни суд. Приватно, емотивно, неће бити окончан никад, јер такве трагедије и бол остају заувек у нама.

“Информер” је објавио писмо родитеља страдалог Предрага Гојковића у којем они упућују озбиљне оптужбе на ваш рачун. Мислите ли да је реч о аутентичном документу? Да ли сте са породицом Гојковић у међувремену били у контакту? Да ли су о ономе о чему пишу раније разговарали са вама?

Све што је радила и што ради породица мог покојног пријатеља је за мене оправдано и разумљиво. Када год су ме после трагедије контактирали, одазвао сам се сваком позиву и причао са сваким од њих у свакој прилици. И са ујаком, пошто је званична истрага завршена, и са сестром годинама касније када сам био у болници, и на радном месту. И мени је лакше када с њима причам о томе, и причао бих поново, увек, изнова и изнова. Ни ја не могу да прихватим да се десило то што се десило, нити сам икада мислио да се може десити. Али причао сам и причаћу с њима, и објашњаваћу и заклињаћу се њима, не Драгану Вучићевићу, не др Небојши Стефановићу, не Александру Вучићу, а извините, не ни “Времену”.

Упркос свему што се ових дана догађа, функционери снс-а листом тврде да неће иницирати вашу смену. Неки од њих тврде и да сте практично несмењиви. Мислите ли да вас, у том контексту, заиста “неће дирати”?

То је њихова одлука, не моја.

Рекли сте да се нећете повући. Зашто? Мислите ли да ћете после овога моћи нормално да наставите са радом?

Овај случај показао је управо потребу за заштитником грађана. Ако бих се повукао под оваквим притиском, јавно бих сваком рекао – не исплати се радити свој посао, треба узети паре и ћутати. Ако се усудите да радите другачије, сломиће вас. А грађанима и Србији не требају сломљени људи и сломљене институције. Ја такав пример и такву поруку немам право да дам.

Како оцењујете стање људских и грађанских права у Србији? Шта су доминантни трендови?

Мој годишњи извештај је веома речит о томе и поткрепљен десетинама примера за оцене које дајем. Стање људских права у 2014. години било је забрињавајуће, тренд је погоршање.

Колико је харанга против вас заправо гурнула у запећак ваше извештаје и случајеве на које сте упозоравали?

Привремено јесте. Али је на чистац изнела много других ствари, због којих извештај и јесте такав какав јесте. Ситуација у којој сам се нашао ја симболично је ситуација у којој се налазе грађани Србије. Наизглед безизлазна, у рукама других. Само наизглед. Зато бављење “мојим” случајем није губљење времена.

Б92, ТВН1, РТС, извор Фонет

Омбудсман Саша Јанковић оценио је данас да они који указују на нешто што је лоше у власти буду проглашени за издајника, тајкунског плаћеника, страног плаћеника и перфидног нападача на систем државе.

У интервјуу Фонету, Јанковић је оценио да су нови медијски закони једна од светлијих тачака у прошлој години, али остаје да се они примене указујући да су у истом периоду били изузетно видљиви политички притисци на медије.

Према речима Јанковића, од нових медијских закона се очекује да реше неке од нагомиланих проблема и по питању мањка транспарентности власништва у медијима, уплива државе у медијску уређивачку политику и уопште финансирање медија.

Наша медијска сцена у 2014. била је таква да не можемо рећи да није било притиФсака на медије. Напротив ти притисци су били изузетно видљиви, констатовао је Јанковић.

Нико никога нема право да зове или да напише допис и забрани нешто. То се још од 19. века не ради на тај начин

Србија није на том нивоу да неко на класичан цензорски начин забрањује било шта. Међутим, то је далеко од тога да нема цензуре, која се остварује на друге начине, сматра Јанковић.

Аутоцензура је најтежи облик цензуре. Када ви претпостављате да ћете имати проблема ако објавите нешто до чега сте дошли, па сами себе спречите, објаснио је Јанковић, који сматра да аутоцензуру изазивају појаве које су биле веома видљиве у прошлој години.

Ако критикујете бићете проглашени за издајника

Дакле, када изађете са одређеним критичким ставом, као новинар или надлежни државни орган који је дужан да критикује оно што види као лоше, ви ћете бити проглашени за издајника, тајкунског плаћеника, страног плаћеника и перфидног нападача на систем државе, а можда ће се десити да и неки оглашивачи повуку огласе из вашег листа или медија, илустровао је Јанковић

Ви ћете знати да са таквим ставом не доприносите економској добробити ни свог листа, ни своје породице, и знаћете да ћете можда читати о себи наредних дана у увек сличним или истим медијима да сте овакви, онакви, да сте срамота, рекао је Јанковић, што није пријатна ситуација.

Држава на критике одговара дисквалификацијама

Према његовим речима, држава има обавезу да промовише плурализам ставова и да на критике одговара аргументима, а не дисквалификацијама и то посебно не смеју да раде највиши државни функционери.

Ту обавезу наша држава, пре свега наша извршна власт, недовољно добро разуме и због тога данас у Србији говоримо о проблемима, тешкоћама и смањивању слободе медија, указао је Јанковић.

Омбудсман постоји да власт штити од ње саме

Било би добро када би свака власт схватила да омбудсман постоји да је штити од ње саме, казао је Јанковић и нагласио да нема никакав проблем с влашћу, већ да само ради свој посао њихове контроле, како је и прописано Уставом.

У најбољем интересу сваке власти је да пропусти у њеном раду буду идентификовани и да то учини онај ко не зависи од ње, јер је само тако слободан да каже у чему је проблем, оценио је он и додао да се исправљањем таквих пропуста само учвршује поверење грађана у власт.

Институција Заштитника грађана има само једну политику, а то је политика бескомпромисне контроле органа власти

Ако се онај ко указује на неспорне проблеме у остваривању права грађана и грешке у раду органа власти проглашава непријатељем, онда су интереси грађана и њихова права у ствари непријатељи, а мислим да то није ничија политичка платформа, нагласио је Јанковић.

Према ставу Јанковића, критике које му упућују представници власти само доказују оцену да се онај ко ради свој посао и указује на неправилности и незаконитости проглашава за издајника.

Уместо да се погледа како да се отклони проблем, тај неко се често проглашава за издајника, за страног плаћеника, тако да се наш јавни простор практично прља на начин који савесне, одговорне, озбиљне и пристојне људе тера из њега, упозорио је Јанковић.

Тегобна година за грађане

Прошла година је била тегобна за права грађана и морам да констатујем да у добром делу области постоји погоршање, оценио је Јанковић.

Као пример, он је поменуо чињеницу да су смањене пензије и то на један правно доста споран начин о којем ће се коначно изјаснити Уставни суд.

Имали смо и ситуацију да се неки закони примењују крајње неправично, попут Закона о солидарном опорезивању, јер се тај порез обрачунавао и у ситуацијама када законодавац није желео да се то обрачунава, нити је то било примерено, указао је Јанковић.

Према оцени Јанковића, администрација у Србији је и даље остала подложна партијским утицајима, а нису спроведене ни све оне најаве и стратегије за њену реформу, већ је она остала неорганизована и нерационална.

Закони су у 2014. доношени, по правилу, доношени у хитној процедури, што значи да нису на довољно квалитетан начин расправљани, подсетио је Јанковић и указао да су њихове одредбе, због тога, често непознаница и изазивају тешкоће у примени.

Током прошле године посебно су рањиве групе непримерено трпеле последице тешке економске ситуације, додао је Јанковић, помињући, при томе, пензионере са малим примањима и људе који примају социјалну помоћ.

Осим тога, правосуђе као основни механизам контроле и законитости није стало до краја на ноге, сматра Јанковић и напомиње да у правосуђу и даље постоји политички утицај, кроз начин именовања носилаца одређених дужносника у систему.

Блиц, 22. фебруар 2015. године

Аутор: Злата Ђорђевић

- Називање “сукобом” чињенице да заштитник грађана ради свој посао и контролише рад других државних органа и одбијање државног функционера, конкретно министра одбране, да поштује закон је покушај замене теза - каже у интервјуу за „Блиц“ Саша Јанковић, заштитник грађана.

Месецима покушавате да утврдите шта се десило у инциденту током Параде поноса у којем је учестовао брат премијера. Шта се догађа с тим случајем?

Тренутно шеф државног органа који би морао по Уставу и закону да се подвргне контроли каже “не дам и не можете ми ништа”. Наш правни систем не познаје такво стање, већ каже: орган власти дужан је да достави све документе заштитнику грађана, дужан је да одговори, сарађује. Али, иако сам до сада спровео скоро 7.000 поступака контроле онако како закон налаже, у овом посебном случају то се не дешава. Након што сам три месеца покушавао да образложим министру одбране зашто је нужно да поштује закон, обавестио сам јавност да постоји проблем јер је јавност базична институција сваке демократске заједнице, што сам уверен да Србија јесте.

Шта даље?

Грађани Србије и државни органи, па и међународна заједница, морају на крају видети да, као и свугде, постоје одређене кризне, преломне ситуације за владавину права, али да су наше друштво и држава функционалне демократске заједнице у којима се закон на крају ипак спроведе. Зато смо и успоставили контролне државне органе да у оваквим ситуацијама нико не би био изнад закона и да би превагнула унапред задата правила уређеног друштва, а не то ко је у медијима гласнији, ко има више позитивних коментара, ко има већи бужет за односе са јавношћу. Дакле, крај ове ситуације видим у томе да сви надлежни државни органи – органи правосуђа, заштитник грађана и остали, окончају поступке које воде и остваре своју функцију.

Како гледате на текст у листу Министарства одбране у којем сте стављени у изразито негативан контекст према Војсци Србије?

Треба знати да је буџет Управе за односе с јавношћу Министарства одбране, дакле само те управе, 118 милиона динара, а комплетан бужет заштитника грађана као државног органа, за све активности на заштити свих права грађана, све контроле, све плате, све трошкове рада, сву опрему - 171 милион. И ако је овај текст крајњи домет односа с јавношћу Министарства одбране, онда ја стварно морам да се питам да ли толике паре треба да се троше на стварање привида сукоба две државне институције, два државна органа који и у Уставу стоје један до другог. Бесмислено је да министар Гашић у одбрану својих грешака испред себе потура наводну бригу за безбедност председника Владе, па Министарства одбране, Војске, државе...

Шта је циљ тог текста?

Појединци који руководе одређеним деловима Министарства одбране, а мислим посебно на министра, директора ВБА и једног његовог блиског сарадника, свесно или несвесно праве озбиљне незаконитости и неправилности на штету загарантованих права грађана, а текст и насловница у „Одбрани“ је покушај да се ти људи изједначе са Војском Србије којој ја ниједном ништа нисам замерио. Она није заслужила да се сви изазови с којима се суочава, једним покушајем спина замене са заштитником грађана и започне рат с њим. Припадници Војске знају много боље од тога, званично гласило Министарства одбране их је потценило.

Није то прави ниво ни листа „Одбрана“, а камоли Министарства одбране, које је ипак много више од неколицине руководилаца.

Колико је опасно стварање ове опште хајке “ко није са мном, тај је против мене”?

Одавно упозоравам да је једна од највећих опасности по наше друштво тенденција распиривања конфликата, стварање конфликтне атмосфере у којој, између осталог, страдају права грађана. Аутоцензура је захватила и наш јавни дискурс јер људи знају да ће, ако изнесу критичку мисао, бити проглашени за страног или тајкунског плаћеника, унутрашњег непријатеља, домаћег издајника, “опозицију”... У Србији се убрзано стварају друштвене групе између којих антагонизам расте. Проглашавањем неистомишљеника за непријатеље и издајнике, не јача се већ се слаби друштво. Уместо сукоба морамо градити атмосферу дијалога.

Да ли се ви осећате после свега тога као да су вам нацртали мету на челу?

Тешко је замислити тежу оптужбу у друштву које је прошло кроз ратове, чија је претходна држава разорена, а неко с високог државног положаја тврди да радите против њене безбедности, да нападате њену војску. Али понављам, мислим да грађани знају, или бар у себи осећају, о чему се овде заиста ради. Непријатељ грађана је празан џеп, недостатак посла, нестабилност правосуђа, јавна предузећа као државе у држави, од партија окупирана, прекобројна и неодговорна администрација, таблоидизирана представа стварности у којој се од њих очекује да не верују својим очима, ушима и стомаку, деца која губе часове, млади лекари и инжењери који одлазе, стари остављени на милост и немилост животу, болесни у редовима, неравноправност пред законом, самовоља и нестручност појединаца у власти...

Не осећате се угрожено?

Не.

Управо због ваше храбрости да јавно саопштавате све неправилности убрајају вас у нове наде опозиције. Како гледате на то?

Власт треба да контролишу парламент, независно судство, независни контролни органи, медији, невладине организације, грађани и, наравно, опозиција. Код нас тај систем провера и равнотежа није у складу, контролна страна је преслаба. На пример, парламент се углавном поставља као бранитељ, а не као контролор владе, правосуђе је због реформи годинама окренуто према себи и сопственим проблемима, у медијима стање ни изблиза није ружичасто, невладине организације боре се за опстанак на пројектном тржишту где је највећи донатор извршна власт, опозицију, дозволите ми, нећу коментарисати ни позитивно ни негативно, а независни контролни органи још немају довољан капацитет, традицију, нити су се довољно чврсто укоренили у правну и општу свест као пуноправни органи државне власти. У таквој случајној или намерној магли, за сваког ко уради нешто што се извршној власти не свиђа каже се – опозиција, чиме се институционална структура српске демократије банализује на два елемента. Када судија донесе одлуку која се неком у власти не свиђа, зачас се спомене да га је поставила бивша власт (опозиција) или да је повезан са тајкунима. Чиниоце демократије не чине само позиција и опозиција, баш као што је фудбал у Србији много више од играчке поставе Звезде и Партизана.

ПРИСЛУШКИВАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА

Докле сте стигли са контролом у случају ВБА и њеног прислушкивања политичких партија и синдиката?

Настављам поступак. Министар је на седници скупштинског одбора потврдио да је војна служба безбедности прикупљала податке о раду политичких странака, а из документа произилази да ниједан од законских услова за такво УПЛИТАЊЕ У ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ И ПОЛИТИЧКА ПРАВА ГРАЂАНА није испуњен. То је огромна ствар.

Тајна војна служба, сада је неспорно, задире у политичке процесе и надзире грађане, који имају право да се политички организују без надзора ВБА.