a

ПРИВАТНОСТ НА ПРОВЕРИ

ОМБУДСМАН СПЕЦИЈАЛНО ЗА „ПОЛИТИКУ” О ПРИСЛУШКИВАЊУ

ЛИЧНИ СТАВ

Саша Јанковић

Актуелни Предлог закона о електронским комуникацијама, који Народна скупштина разматра по хитној процедури, као новост у нашем правни систем уноси нешто што Европска унија тражи од својих чланица – сви оператори телефоније и Интернета дужни су да и до две године „задржавају”, односно чувају све податке о комуникацијама свих својих корисника. За сваког појединачног телефонског или интернет претплатника бележи се и електронски складишти с ким је, када, колико дуго, с чиме и, ако је веза била мобилна – одакле комуницирао.

Ти подаци очигледно задиру у приватност грађана и њихове преписке (ако је за то потребан правнички доказ, видети нпр. случај „Копланд” против Велике Британије пред Европским судом за људска права и многе друге), а она је заштићена националним законодавствима, Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода (члан 8) и другим обавезујућим међународним документима. Да би задржаним подацима приступили, полиција, тајне службе и разни други органи у различитим земљама морају, у складу са својим унутрашњим правним поретком који не сме ићи испод међународно обавезних стандарда људских права, прибавити одлуке различитих органа (ти стандарди, иначе, не тичу се само тога ко даје одобрење, већ и низа других околности). Одобрење или одлуку негде даје министар надлежан за рад тајних служби односно полиције (Мађарска), негде други орган или функционер, а негде унутрашњи прописи дозвољавају да то учини руководилац службе или полиције, па чак и локалне (Велика Британија).

У неким земљама, међутим, а такве су Словенија и Србија, унутрашњи правни поредак захтева да одобрење за задирање у приватност писама и других средстава општења мора дати нико други до СУД (члан 41. нашег Устава). Сви закони морају бити сагласни највишем правном акту, али Предлог закона о електронским комуникацијама ипак предвиђа да ће се задржаним подацима о оствареним и неоствареним везама приступати не на основу одлуке суда, већ у складу са законима који регулишу рад полиције и тајних служби. Ти закони, међутим, своје одредбе о обавезности одлуке суда при задирању у приватност изричито везују само за приступање садржини комуникације, а не и подацима који се по Предлогу закона о електронским  комуникацијама прикупљају и чувају. Тако би закон о електронским комуникацијама и закони о службама и полицији, примењени у „садејству”, омогућили да БИА, ВБА и полиција, када то њихови шефови одлуче (а шефовима „њихови” закони дају право да то овлашћење пренесу још ниже), могу у свако доба проверити, и то годину дана уназад, с ким је ко, одакле, када и чиме телефонирао, размењивао мејлове, слао поруке... При томе за увид у нашу приватност, упркос изричитој одредби Устава, неће морати да траже дозволу ни од суда нити од било кога другог, нити да икоме образлажу потребу за тим.

Тема се тиче сваког од нас, али. за разлику од високо развијених земаља, где стручњаци из различитих друштвених области уз велику пажњу заинтересоване јавности жустро расправљају о тренду све дубљег захватања у приватност, код нас је она маргинална. Сем појединаца из науке и организација за људска права или, интересантно, организација блиских цркви, нема ни покушаја озбиљније дискусије о последицама свакодневног сужавања приватног у нашим животима.

У Великој Британији тренутно више од десет владиних агенција има право приступа задржаним подацима о комуникацији грађана. Док већину у сектору безбедности то ни најмање не забрињава (пре би се рекло – радује), председник Европске полицијске конфедерације Хајнц Кифер истиче да криминалци и терористи релативно лако налазе начине да избегну хватање у мрежу задржаних података, те да је њихова практична корист несразмерно мала у односу на уложени напор, средства и време. Истовремено, задржавање и праћење тих података омогућава владама и појединцима да лако идентификују чланове различитих социјалних група, не нужно терористичких, већ и политичких или интересних. Познаваоци тврде да се аналитике тајних служби у великој мери ослањају на механизме масовног надзора какве пружа свеопште задржавање података о електронској комуникацији.

Нико не може тврдити да ће тајне службе и полиција у Србији данас системски злоупотребљавати могућности које ће им пружити закон о електронским комуникацијама ако остане у предложеном облику (о томе видети извештај заштитника грађана о превентивној контролној посети БИА, доступан на званичним веб сајтовима оба државна органа), али појединци у полицији и у службама, па ни у врховима власти, сасвим сигурно не могу одолевати искушењима без изузетка – људска природа једноставно није непорочна. Све државе теже да повећају ефикасност својих безбедносних апарата. Али демократски зреле и друштвено одговорне политичке елите истовремено јачају институционалне механизме контроле. Бенџамину Френклину се приписује изрека – онај ко жртвује мало слободе за мало безбедности, не заслужује ни једно ни друго и пре или касније остаје без обоје. Ако амандмани на закон о електронским комуникацијама које је заштитник грађана предложио надлежном одбору парламента не буду прихваћени, неће бити крај света. Али приватност свих нас, не само терориста и криминалаца, већ сваког ко користи телефон и Интернет, биће много рањивија него што би то по нашем Уставу, али и лекцијама из живота, смела бити.