a

Политика, 6. јун 2010. године

Ри­ја­ли­ти шоу

Људско достојанство нема цену

Устав за­бра­њу­је на­си­ље па и оно у шоу-про­гра­ми­ма, а на по­ни­жа­ва­ју­ће сце­не из ри­ја­ли­ти­ја од­но­си се не са­мо За­кон о ра­дио-ди­фу­зи­ји већ и мно­ги дру­ги за­ко­ни ко­ји шти­те лич­ност, ка­же за­штит­ник гра­ђа­на Са­ша Јан­ко­вић

Иако их мно­ги кри­ти­ку­ју, не­ма по­да­та­ка о за­бра­ни

По­во­дом не­при­ме­ре­ног го­во­ра ис­по­ље­ног кроз низ увре­да, вул­гар­но­сти, псов­ки, као и не­при­ме­ре­ног по­на­ша­ња уче­сни­ка ри­ја­ли­ти про­гра­ма „Фар­ма”, чи­ји је са­др­жај до­сту­пан и ма­ло­лет­ним ли­ци­ма, Са­шу Јан­ко­ви­ћа, за­штит­ни­ка гра­ђа­на, пи­та­ли смо о за­кон­ској ре­гу­ла­ци­ји у сфе­ри ме­ди­ја, до­зво­ље­ним и за­бра­ње­ним са­др­жа­ји­ма, као и по­што­ва­њу етич­ких на­че­ла у ери тр­жи­шне кон­ку­рен­ци­је. Афирмисањe не­до­лич­них мо­де­ла по­на­ша­ња у про­гра­ми­ма тог ти­па у мно­гим зе­мља­ма иза­зва­ло је оштре кри­ти­ке јав­но­сти. Та­ко је у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји по­кре­ну­та пе­ти­ци­ја за за­бра­ну да­љег еми­то­ва­ња „Ве­ли­ког бра­та”, аустра­лиј­ски пре­ми­јер се лич­но за­ло­жио за сто­пи­ра­ње јав­ног при­ка­зи­ва­ња истог шо­уа, док су, пре­ма рас­по­ло­жи­вим по­да­ци­ма, је­ди­но у Ки­ни од­ре­ђе­ни ри­ја­ли­ти про­гра­ми зва­нич­но за­бра­ње­ни.

Бу­ду­ћи да је кон­цепт еми­си­ја тог ти­па у све­ту, не са­мо код нас, по­не­кад ве­о­ма су­ров и да се уне­ким шо­у­и­ма си­му­ли­ра па­да­ње ави­о­на, од уче­сни­ка зах­те­ва да спа­ва­ју са­мо је­дан сат, вр­ши њи­хо­ва фи­зич­ка тор­ту­ра пред ми­ли­он­ским ауди­то­ри­ју­мом, ин­те­ре­со­ва­ло нас је да ли се и на ко­ји на­чин мо­же за­кон­ски ре­гу­ли­са­ти та­кво ста­ње и дали је све до­зво­ље­но у ери тр­жи­шне кон­ку­рен­ци­је ме­ди­ја.

– Иако се по­не­кад, ка­да ви­ди­те по­је­ди­не јав­но пу­бли­ко­ва­не сце­не, мо­же учи­ни­ти да је све до­зво­ље­но (јер да ни­је, зар би се, ло­гич­но је пи­та­ње, оне мо­гле при­ка­зи­ва­ти), на­рав­но да прав­ни по­ре­дак по­ста­вља гра­ни­це и шти­ти од на­си­ља, не­ху­ма­ног и не­људ­ског по­на­ша­ња, га­же­ња људ­ског до­сто­јан­ства, на­па­да на основ­не дру­штве­не вред­но­сти, јав­но здра­вље и мо­рал – ис­ти­че Са­ша Јан­ко­вић и до­да­је даустав и за­ко­ни то чи­не на прав­нич­ки фор­ма­лан на­чин, а ко­дек­си и етич­ка пра­ви­ла по­ла­зе од уну­тра­шње по­тре­бе за са­мо­ре­гу­ла­ци­јом.

На на­ше пи­та­ње ко­ја је од над­ле­жних др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја нај­ком­пе­тент­ни­ја да ре­а­гу­је, за­штит­ник гра­ђа­на на­гла­ша­ва да је Ре­пу­блич­ка ра­ди­о­ди­фу­зна аген­ци­ја овла­шће­на да се ста­ра о кон­тро­ли и по­што­ва­њу од­ре­да­ба За­ко­на о ра­дио-ди­фу­зи­ји, а тај за­кон је кон­кре­тан прав­ни оквир за рад ма­сов­них елек­трон­ских ме­ди­ја, да­кле те­ле­ви­зи­је и ра­ди­ја.

–Искре­но сам не­дав­но по­др­жао ре­ак­ци­ју Аген­ци­је на атак при­ми­ти­ви­зма са ма­лих екра­на. На­рав­но да увек и за сва­ко­га ва­жи не са­мо је­дан за­кон, већ це­ло­ку­пан прав­ни по­ре­дак, али већ у том за­ко­ну мо­же се на­ћи основ за од­го­во­ре на пи­та­ња ко­ја се по­не­кад ла­жно пред­ста­вља­ју као ве­ли­ке ди­ле­ме. Је­дан од оп­штих про­грам­ских стан­дар­да, за­ко­ном про­пи­са­них и оба­ве­зних, је­сте да ТВ и ра­диј­ски про­гра­ми тре­ба да до­при­но­се по­ди­за­њу оп­ште кул­ту­ре гра­ђа­на – ка­же Јан­ко­вићи по­ру­чу­је да де­мо­кра­ти­ја ни­је пра­во сва­ког да ра­ди све, већ на­чин до­но­ше­ња пра­ви­ла и од­лу­ка ко­ји обез­бе­ђу­је пра­вич­ност, али и си­стем у ко­ме се та­ко до­не­те од­лу­ке и пра­ви­ла по­шту­ју и шти­те. Ка­ко ис­ти­че, др­жа­ва има оба­ве­зу не са­мо да јед­но јав­но и огра­ни­че­но до­бро, ка­кво су елек­трон­ске фре­квен­ци­је, до­де­ли на ко­ри­шће­ње у фер по­ступ­ку, већ и да се ста­ра да се оно ко­ри­сти у јав­ном ин­те­ре­су, а не про­тив ње­га.

Бу­ду­ћи да се у не­ким так­ми­че­њи­ма ан­га­жу­ју осо­бе са смет­ња­ма у пси­хич­ком раз­во­ју, ко­је се исме­ва­ју и че­сто су у функ­ци­ји по­ди­за­ња реј­тин­га, на­шег са­го­вор­ни­ка пи­та­ли смо да ли је етич­но при­хва­та­ти та­кве осо­бе као рав­но­прав­не кон­ку­рен­те у так­ми­че­њу или то мо­жда спа­да у до­мен по­што­ва­ња њи­хо­вих пра­ва и сло­бо­да.

–Укљу­чи­ва­ње од­ра­слих и де­це са ин­ва­ли­ди­те­том у све сег­мен­те јав­ног жи­во­та је не са­мо прав­на, већ и ци­ви­ли­за­циј­ска ду­жност и оба­ве­за. Али њи­хо­во исме­ва­ње је не са­мо ду­бо­ко не­људ­ско и не­мо­рал­но, већ и за­бра­ње­но – ис­ти­че Са­ша Јан­ко­вић.

На на­ше пи­та­ње да ли се та­квим ме­диј­ским са­др­жа­ји­ма афир­ми­ше кул­ту­ра спек­та­кла, за­штит­ник гра­ђа­на по­ру­чу­је да ри­ја­ли­ти шоу ни­је ну­жно ште­тан, осим ако са­др­жа­јем не бу­де не­при­хва­тљив и гле­да­о­цу, уме­сто по­вре­ме­не за­ба­ве и раз­би­бри­ге, по­ста­не за­ме­на за соп­стве­ни жи­вот.

Ка­да је реч о од­го­вор­но­сти дру­штва пре­ма мла­дим љу­ди­ма, ко­ји ста­са­ва­ју уз та­кав про­грам, Са­ша Јан­ко­вић ис­ти­че да су за вас­пи­та­ва­ње де­ценај­од­го­вор­ни­ји ро­ди­те­љи, али да ши­ра за­јед­ни­ца тре­ба да по­мог­не ро­ди­те­љи­ма да сво­ју ду­жност оба­ве успе­шно.

На­шег са­го­вор­ни­ка пи­та­ли смо да ли та­кви про­гра­ми ипак афир­ми­шу си­стем вред­но­сти пре­ма ко­ме људ­ско по­ни­же­ње има нов­ча­ну ком­пен­за­ци­ју и на тај на­чин раз­гра­ђу­ју етич­ке по­сту­ла­те гра­ђан­ског дру­штва.

–Људ­ско до­сто­јан­ство не­ма це­ну, све на­ше сло­бо­де и пра­ва за­сни­ва­ју се на до­сто­јан­ству чо­ве­ка као нај­ви­шој вред­но­сти. Не тре­ба то­ле­ри­са­ти угро­жа­ва­ње људ­ског до­сто­јан­ства на пер­фи­дан на­чин, али, као од „кул­ту­ре спек­та­кла”, опа­сност вре­ба и од „кул­ту­ре цен­зу­ре”. Сва­ко тре­ба да раз­ви­је од­го­вор­ност и ме­ха­ни­зам за­шти­те од прет­њи свом и ту­ђем до­сто­јан­ству – ка­же за­штит­ник гра­ђа­на и до­да­је да је мно­го бо­ље ка­да дру­штво успе да се из­бо­ри са не­кул­ту­ром без по­мо­ћи др­жа­ве и пра­ва, али др­жа­ва у то­ме мо­ра пру­жа­ти по­др­шку дру­штву, те ре­а­го­ва­ти у кључ­ним мо­мен­ти­ма и ка­да дру­штво ни­је до­вољ­но сна­жно да у тој бор­би пре­вла­да.