a

У тексту „Омбудсманова идеја опасна по независност судства“, који је објављен у вашем листу 8. октобра 2018. године, наводите коментаре Миодрага Мајића и Милана Антонијевића поводом мојих ставова изнетих у јавности.

Изречен је низ произвољних и нетачних констатација које захтевају мој одговор управо из разлога које је господин Милан Антонијевић навео, а тичу се упознавање грађана Србије са њиховим правима. Судија Мајић је навео да није добро да се надлежности Заштитника грађана проширују у област правосуђа.

Постављам питање да ли овај став долази отуд што судија Мајић нема довољно информација о неефикасности рада судова, а које су познате свим грађанима Србије, или није упознат са чињеницом да се пуном контролом судова баве омбудсмани Финске и Шведске, да судску управу контролишу омбудсмани Аустрије, Луксембурга, Велике Британије, Португала, Шпаније, Пољске, Чешке, Словачке, као и Европски омбудсман у односу на земље ЕУ, чија је традиција у поштовању људских права и наш узор, те омбудсмани у земљама бивше Југославије (Црна Гора, Хрватска, Македонија, Словенија и БиХ).

Такође, судија Мајић помиње „нова овлашћења факторима ван правосуђа“ која би отворила могућност за нови вид политичког притиска. Подсећам да је Заштитник грађана независан и контролни државни орган, да је уставна категорија, а не фактор ван правосуђа, са дефинисаним делокругом рада у чијој надлежности је заштита и унапређење људских права. Мајићево питање чија је иницијатива за увођење контроле рада судске управе, моја или неке шире акције је сувишно, с обзиром да је познато да је рад српског правосуђа критикован у земљи и ван ње, а решавање овог проблема један је услова за улазак наше земље у ЕУ.

Примедба господина Милана Антонијевића о поступању Заштитника грађана у случајевима притужби грађана на проблеме у саобраћају, које је и аутор чланка назвао ироничним, говори о непознавању рада Омбудсмана, јер према важећим прописима Заштитник грађана контролише извршну власт, између осталог полицију, а самим тим и Саобраћајну полицију, ако је то потребно. Слажем се са констатацијом да треба ојачати Високи савет судства и Државно веће тужилаца, будући да до сада није било већих помака у раду судске управе од 2008. године, од када су ови органи законом основани. Тачно је да грађани не познају своја права у овој области, како наводи Антонијевић, али одговорност за то сносе сви који се стварно или декларативно баве људским правима, а највећу они који се овим послом баве најдуже.

У јавној расправи доминира флоскула „не дирајте независно правосуђе“, али и замена теза када говоримо о правима грађана у овој области. „Не дирај ми у независност судства“ не може бити одговор грађанину на његово питање о разлозима вишедеценијског суђења око међе. Такође, недопустиво је да, када коначно дође до судске одлуке, да се она не извршава, у шта се Заштитник грађана уверио више пута.

Истицање начела добре управе, које би требало да важи и у судовима (ефикасан и стручан одговор на захтеве грађана, окренут њиховим потребама и испуњавању) ни на који начин не може задирати у независни рад судија.

Сви доступни механизми у Републици Србији који треба да допринесу што бржем доношењу правноснажних судских одлука за сада се не показују довољним нити делотворним. Последица тога је да судски поступци застаревају, а грађанима се суштински тиме ускраћују судска заштита њихових права и интереса. Штета која услед тога настане не може се исправити чак ни у оним ретким случајевима када одговорни за застарело буду санкционисани. Идеја омбудсмана је да контролом рада судова у домену судске управе та права буду заштићена.