a

3аменик заштитника грађана за права националних мањина Роберт Сепи

Ни 11 година после усвајања Устава држава није обезбедила стварну службену употребу ћирилице, па нас зато радују медијски написи који најављују да ће се по том питању ипак нешто променити. На жалост, већ летимичан поглед на садржаје које поменути наслови најављују указује на суштинско неразумевање проблема увези с применом закона и доследном службеном употребом српског језика и ћириличког писма. А то је, искуство нам говори, увод и плодно тло за нове проблеме, повреде права и друштвене поделе. Издавање латиничних службених аката појединих републичких органа или неких градских служби у Београду довољно говори о апсурдности ситуације. Тој апсурдности још више доприносе објашњења према којима службена употреба ћириличког писма није обезбеђена због пропуста приликом јавне набавке или застарелости информатичке опреме која подржава само латиницу. А један од основних проблема је у томе да Република Србија нема дефинисану језичку политику.

Сама чињеница да је системски закон донет још 1991.године довољно указује на то, док податак да је овај пропис неколико пута мењан и допуњаван (последњи пут 2010), говори у прилог томе дапостоје свест о проблемима у примени и покушаји њиховог превазилажења. Међутим, проблеми не само да нису нестали, него су се повећали. Без јавне расправе, коју би морала да предводи струка, бескрајне измене и допуне самог закона очигледно су јалов посао.

Низ неспоразума настаје и због тога што нису дефинисана два различита појма- ,јавна"и „службена" употреба писма, нити је дат одговор на то какав је њихов међусобни однос. А тај проблем, уз дужно поштовање напора да се стање поправи, не могу решити појединачне локалне самоуправе. Пре свега зато што кад се говори о српском језику и ћириличком писму у називима привредних субјеката, односно фирми, говори се о јавној, а не о службеној употреби. Поред тога, дефинисање та два појма и њиховог међусобног односа није у надлежности локалних самоуправа, а поготово не оних нпр. на територији централне Србије које називе улица,што јесте службена употреба, исписују латиницом и такво поступање правдају недостатком финансијских средстава. То нас доводи до још једне чињенице, а то је да службена употреба српског језика и ћириличког писма, или језика и писма неке мањине - кошта. Зато се не може прописати само обавеза, без обезбеђивања начина на који ће се за то прикупити средства. У Србији суштински није решено ни питање службене (не)употребе латинице. Оно се у овом тренутку креће у веома широком распону. На једном крају је став да је „све уређено" (што је најчешћи одговор државних органа које Заштитник грађана контролише), а односи се на једну једину реченицу из Закона о службеној употреби језика и писама-„. ..латинично писмо на начин утврђен овим законом". При томе се губи из вида да је истовремено, другим посебним законима, омогућена употреба латинице нпр. дасе подаци о презимену и имену могу, на лични захтев подносиоца, у обрасцу личне карте уписати поред ћириличког и на латиничком писму, ако за то постоје техничке могућности. У средини тог распона налази се, рецимо, проблем да порески обвезници неких београдских општина решења о порезу добијају исписана латиницом, што је незаконито. На сасвим супротном крају је пракса да се само примена латиничког писма, а не и свих правила језика и писма неке националне мањине, сматра његовом службеном употребом. Мада се у медијима помињу нормативне активности у овој области, Заштитник грађана, као орган који у поступку доношења прописа даје мишљење у границама својих надлежности, још није примио одговарајући акт. Можемо само да очекујемода ће се овог пута питању службене употребе српског језика и ћириличког гшсма, језика и писама националних мањина, као и латинице, посветити онолико времена и квалитетне јавне расправе колико ово важно питање за грађане,државу и друштво у целини заслужује.

 

panel flajer