a

Политика, 08.02.2015.

Поводом текста ”У дресу мастера практичне политике”

Дужност ми је, као заштитнику грађана, да пратим јавни и стручни дискурс у темама од значаја за заштиту и унапређење права грађана, а када се ради о текстовима уваженог професора Милана Шкулића, једног од наших највећих стручњака кривично-процесног права, то ми је увек и задовољство, па и у случају текста под насловом „У дресу мастера практичне политике”, који је 6. фебруара објављен у ,,Политици”.

Стављајући на страну све ад персонам делове тог текста, што мислим да би и иначе требало да буде чешћи манир у јавном дијалогу, желим да појасним процес у коме се знање о праву и општа разматрања о надлежностима државних органа (што је домен уваженог професора), у поступку контроле законитости и правилности рада органа власти примењују на одређен случај, омеђен веома конкретним правним и чињеничним околностима (што је домен институције коју водим). Из тог појашњења, верујем, видеће се, да правог неслагања између општег, посебног и појединачног – нема.

Неспоран је општи став који проф. др Шкулић износи – „Војнобезбедносна агенција има законски основ да се у једном конкретном случају ангажује ради проверавања да ли се ради (и) о неком кривичном делу које спада у њену надлежност.” За тако нешто, с правом пише професор – потребне су индиције.

Посао заштитника грађана је, такође неспорно, да без икаквих ограничења, која иначе важе за јавност, провери да ли ВБА правилно и законито користи своја овлашћења према грађанима.

У конкретном случају, заштитник треба да, између осталог, преконтролише да ли је ВБА имао конкретних индиција да су општепознати (и срамотни) улични конфликт између неколицине припадника војне полиције и жандармерије и прекомерна употреба силе која је уследила, у ствари више од оног што су обичне очи виделе, односно, да је случај много, много сложенији и да се ради о неком од законом таксативно набројаних кривичних дела којима се бави ВБА, а то су: дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, против човечности и других добара заштићених међународним правом, кривична дела организованог криминала, прање новца, угрожавање тајних података и безбедности, обавештајно деловање, субверзивне и друге активности страних држава, страних организација, група или лица против МО и ВС, тероризам, екстремизам и други облици организованог насиља усмерених против Министарства одбране и Војске Србије.

Заштитник је требало да провери и да ли је ВБА, ако је имао разумне индиције да се ради о тако нечем, а не о неспоразуму са бруталним последицама, како се чини просечном човеку који је видео снимке догађаја, своје активности и мере према лицима која нису припадници ВС или запослени у МО, предузео у сарадњи са БИА или полицијом и са њима утврдио начин поступања, што, такође, од њих захтева закон.

Заштитник је требало да провери, ако индиције заиста постоје (а њих би, када би му биле саопштене, морао чувати као тајну), да ли је ВБА упозорио цивиле од којих је узимао изјаве да нису дужни да било шта кажу, што, такође, изричито предвиђа закон…

Међутим, уместо да заштитнику грађана, као у свим досадашњим случајевима, ВБА да све податке потребне да оствари своју контролну функцију, Агенција му је покушала, и још увек покушава, дати, по војнички – „Остав!”. Не само да је то „Остав!” и за правну државу и демократски принцип контроле рада власти и поштовања људских права, већ је то „Остав!” и за правну науку која зна да тумачење права не сме да буде безобално.

Да задовољимо и тривију, рећи ћу да није спорно да надзорне камере више не снимају на траке, већ се њихов запис чува на носачима дигиталних записа различитог формата.

Ако заштитник грађана није смео себи да дозволи да у неком од јавних наступа искористи реч видео-траке, можда због подсвесне асоцијације на наслов једног старог и чувеног филма, да ли то значи да професори не смеју рећи скрипта зато што студенти своје белешке одавно не размењују у рукописима, већ преко „Фејсбука”? Наравно да не, писане речи – остају.