a

Отворено судбина несталих беба

Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета,  односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како  доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче  се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести

Судбина „несталих“ беба један је од духова из наше прошлости. Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета, односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести. Са таквим теретом се не живи слободно.

Због тога сам, иако је од појединих случајева прошло више деценија, са сарадницима покушао да разјасним околности три карактеристична случаја несталих беба. Не само неспокојни родитељи већ и тадашњи председник државе замолио је да покушам да одговорим на питање да ли смо икада људски и институционално толико ниско пали - да се у болницама краду бебе? Повереник за информације од јавног значаја је, са своје стране, настојао да омогући родитељима непосредан приступ документима које су различите институције криле, губиле, мрзело их да их траже, „штитиле личне податке“ ускраћујући приступ управо оним људима чији ти подаци јесу...

Испитиван је начин на који су поступале болнице, матичне службе при општинама, мртвачнице... покренут је застарели софтвер за доделу матичних бројева, претраживане су архиве, проучавани документи, разговарано је са људима... За низ нелогичних, сумњивих околности нашла су се колико-толико прихватљива објашњења, која човек може да схвати тек када урони у сумрак наших неусклађених процедура, аљкаве администрације, бахатог односа „службених лица“, одлучивања уместо пунолетне особе „у њеном најбољем интересу“... свега оног што доживљавамо свакодневно, али што човек не би очекивао у тако важном моменту какав је рођење детета... или смрт. А неке је снашло.

На нека питања, међутим, није било разумног одговора ни у папирима ни на екранима. Потрага за истином захтевала је да се разговара са људима који су учествовали у порођајима, потписивали записнике, отпусне листе, потврде о пријему тела (или шврљали по њима), а од којих су многи у пензији. Тргнуо сам се када ми је сарадница која је водила истрагу рекла: „Шефе, овлашћени смо да испитујемо службенике, али имамо ли право да зовемо пензионере, људе који више не раде у државној служби, шта ако неко доживи инфаркт од стреса“? Омбудсман таква истражна овлашћења нема. Тужиоци, који имају, већину случајева већ су означили као застареле за кривично гоњење, или у њима нису нашли довољно доказа да покрену кривичну истрагу.

Сажет закључак поступка који сам, као Заштитник грађана, спровео, био је - документација о случајевима је тако лоше вођена и чувана да се не може поуздано реконструисати ток догађаја, односно није могуће искључити да је неко подстакао и искористио такву неорганизованост, манипулисао документима и колегама, те родитељима бесправно одузео дете.

Моја лична сумња да је неко, макар то била и добро организована група, то могао да понови стотинама и хиљадама пута, како се данас спекулише, и остане неоткривен све ове године, није суштински битна - могућност да је „нестала“ и једна једина беба довољна је да држава не сме да се скраси док не открије истину о томе. Због тога сам Извештајем предложио доношење посебног закона којим би било основано независно, привремено тело - комисија, са снажним истражним овлашћењима, а свако био обавезан да под претњом кривичне санкције сарађује са њом и саопшти јој све што зна о случају који се испитује, чак и ако, због застарелости, не може бити кажњен за оно што је у прошлости учинио или пропустио да учини. Главне карактеристике такве комисије биле би, дакле, снажна истражна овлашћења и независност. Заједно, оне су требале да гарантују да ће Комисија у највећем броју случајева доћи до истине и да ће ту истину прихватити родитељи који данас држави не верују.

Извештај о „несталим бебама“ поднео сам Народној скупштини пре четири године. Њиме је од ресорних министарстава (здравља, унутрашњих послова, државне управе и локалне самоуправе) тражено и да предузму низ мера како би се смањила могућност да настану нови слични случајеви. Извештај и изјашњења министарстава о спровођењу препоручених мера доступни су јавности на електронској презентацији Заштитника грађана. Иако је могућност да се десе нови случајеви „несталих беба“ битно смањена, држава ништа није учинила да расветли старе. У међувремену, група стручњака предвођена уваженом проф. др Весном Ракић-Водинелић, радећи независно од било кога, направила је модел закона за какав сам се заложио Извештајем. Извршна и законодавна власт нису показале посебан интерес за њега.

Пре годину дана, Европски суд за људска права у Стразбуру донео је (прву) пресуду против Србије у случају „несталих беба“. Суд је, са своје стране, утврдио да држава није дала задовољавајуће одговоре родитељима и пресудио да таква неизвесност о члану породице значи кршење права на породични живот.

Упозорио је и да је суочен са низом сличних тужби против Србије и оставио нашој држави годину дана да установи ефикасан механизам којим ће их сама решити, имајући у виду донету пресуду. Суд у Стразбуру позвао се и на извештај Заштитника грађана, посебно на онај део у коме сам позвао да се законом успостави независан орган који ће ауторитативно утврђивати истину или, ако до ње није могуће доћи, родитељима додељивати накнаду за живот у сумњи и неизвесности.

Рок који је суд оставио Србији већ је био истекао када ме министар здравља питао да ли бих учествовао на састанку на коме би се разматрало како држава најбоље да испуни обавезу коју има према својим грађанима, а сада и према Савету Европе, чији је орган Европски суд за људска права. Одговор је, наравно, био позитиван, а министар је обавестио јавност да ће повереника Родољуба Шабића и мене већ за који дан позвати на састанак. Позив је уследио након десетак дана, али не од министра здравља, већ од помоћнице министра правде. У њему стоји да су „релевантни државни органи“ већ донели план којим је утврђено да Влада подзаконским актом оснује Комисију за случајеве „несталих беба“ и да је о плану већ обавештен суд у Стразбуру.

На састанку на који сам позван ја или представник кога одредим (упућени у куртоазију знају шта то значи), расправљало би се о „будућем раду Комисије“.

Како је моје виђење решавања проблема било само наизглед слично, али суштински другачије, али и због тога што је Заштитник грађана Уставом установљен као независан државни орган, те није примерено да учествује у стварању органа извршне власти (између осталог и због тога што ће у будућности можда морати да контролише његов рад), захвалио сам се на позиву и пожелео, најискреније, успех концепту који су осмислили „релевантни органи“.

Због „несталих беба“, њихових родитеља, ауторитета Владе Републике Србије и, понајвише, наше колективне савести.