Данас, специјални додатак

Саша Јанковић, заштитник грађана

Лични став

Уобичајено питање за Међународни дан људских права је колико се у Србији поштују људска права. Њихово поштовање у једној земљи резултат је мноштва фактора од којих се значајем издвајају стање културе људских права, снага владавине права и институција, те јачина међународних механизама за заштиту људских права и пример који међународна заједница сама даје. Размотримо елементе за одговор који онда можемо и сами дати.

Каква је култура људских права у нас? Ослањамо ли се на осећај када се питамо да ли је неко од њих повређено или смо о томе нешто ипак учили? Иако је у бити људских права достојанство човека, које свако од нас осећа, ипак се ради о људским ПРАВИМА, а не људској правди. А права, тј. право има своје норме, оне имају своју хијерархију, садрже појмове, тематски се групишу у правне институте, повезују их и разјашњавају различите врсте тумачења... Иако сви не могу да буду, и на срећу нису правници, у обавезном образовању мањкају нам и најосновније лекције о ономе што ће нам током целог живота бити највредније што имамо. Управо због одсуства образовања о људским правима углавном не знамо да се њихово кршење може начинити само с позиције власти.

Полицајац може човека у одређеним условима да лиши живота не кршећи му људска права, а не мора ни да га дотакне, а да их прекрши. Знамо ли сви да грађанин не може да прекрши људска права другом грађанину (може да му или њој направи штету или да изврши какво кажњиво дело над њим или њом) али да ће кршење људских права прети обема странама ако тужилаштво не учини довољно да починиоца тог дела разумно брзо изведе пред суд, као и ако суд кривичну осуду донесе напречац? У земљи културе људских права нико се неће „јуначити“ питањима попут „докле више са правима мањина, где су права већине“. Јер у таквој земљи зна се да припаднике мањине погађају сва она кршења људских права која тиште и већину, али су уз то још и додатно и специфично ускраћени, као и да само гарантовањем (наизглед) већих права неко из рањиве мањине може да буде равноправан онима из већине.

Знаћемо и да слобода изражавања не значи право да се каже све, па и оно што крши углед или права неког другог или угрожава најбитније интересе заједнице.

Култура људских права захтева још много тога што појединца чини сретнијим насамо са собом и међу другим људима, а нашу заједницу јачом. А она се наслања се на културу у друштву уопште...

Идући део одговора лежи у искреном суочавању са тим колико су наше институције јаке, а владавина права чврста? Могу ли појединци да управљају институцијама самовољно и да ли поштовање, односно примена закона зависи од политичке воље? Дешава ли се да министар каже да је „као човек“ на мах одлучио да паре пореских обвезника законом намењене у једну сврху буду потрошене у неку другу?

Или да други оцени да цела професија штрајкује јер је плаћа тајкун који је за свашта крив, само није осуђен? Имамо ли Закон о доступности информација од јавног значаја, а знамо ли како гласе сви уговори којима се располаже националним ресурсима и капиталом? Сећамо ли се момента када је вршилац дужности председника Републике, када је Устав налагао да у року од 90 дана донесе одлуку о расписивању избора, задњег дана рока одлучила да изборе не распише? Или када је донет Закон о (изменама Закона о) јавном информисању, и издалека гледано неуставан, али је, иако је одмах оспорен пред Уставним судом, опстао неко време да би и политичка елита била задовољна, а формална уставност остала на броју? У институцијама раде и чине их људи. Колико радна места у њима, посебно руководећа, јесу награда коју узму политичке партије после избора и колико се државних службеника на послу легитимише својом страначком припадношћу? Колико наше странке, упркос уставној забрани, непосредно врше власт? Деси ли се да нека одлука суда остане неизвршена? Или многе? Јесу ли судије слободне у свом судијском уверењу и коме одговарају за начин на који врше судијску функцију? Да ли процедура у којој доносимо законе гарантује њихов квалитет или имамо Закон о привременом уређивању начина исплате пензија којим се у ствари снижава и мења њихов износ и ниво, мада су пензије стечено право? Ко уопште смишља такве шамаре праву и интелекту?

Коначно, какав нам ослонац и пример даје међународно право? Дванаест година суђења без пресуде пред међународним трибуналом аболира све наше судове у њиховом кашњењу. Има ли ефикасне и равномерне истраге свих злочина почињених у конфликтима из деведесетих? Како се Европски суд за људска права у Стразбуру носи са стотинама хиљада представки (како уопште може да се удуби у сваки од тих случајева) и какав је практичан утицај уговорних тела основаних по конвенцијама о људским правима УН? Који су то ефикасни механизми заштите људских права локалног становништва од поступака припадника међународних мировних и сличних мисија, а који заштите самих припадника мисија од својих надређених?

Дајмо искрене одговоре на ова и слична питања и знаћемо колико се данас у Србији, али и у добром делу света, поштују људска права. Зато, запитајмо се не само какво је стање, већ и шта можемо да радимо, свако из своје перспективе и не чекајући нужно друге, да оно буде боље.