a

Грађанима Србије се пласира да права и аутентична моћ не лежи у законима и институцијама, већ да је имају они који су у стању да од било кога за дан направе суперхероја или најгорег криминалца – све у зависности од тога какви су њихови тренутни интереси. Свако од нас само за дан може да буде заоденут у одело хероја или да буде извргнут руглу као "антихерој нације"

"Премоћ политичке воље и популизма над владавином права, слабе институције наспрам снажних политичких центара моћи и личности функционера, слабост и неефикасност правосуђа, манипулације медијима, атрофирана економија и нереформисана администрација, највеће су препреке и изазови који стоје на путу потпунијег остваривања права грађана у Републици Србији."

Ова дијагноза српског друштва данас само је једна од теза из редовног годишњег извештаја заштитника грађана за 2013. годину. Они који јој не верују, лако могу да се увере: на више од 200 страница, уз врло конкретне показатеље и примере, приказано је где и како смо живели у претходној години.

По свему судећи, ни година у коју смо већ прилично загазили неће бити ништа другачија када су у питању људска права. Баш у дану када је заказан интервју са заштитником грађана Сашом Јанковићем, ударна вест је списак са именима противника Срба и Српства објављен на сајту покрета "Наши": "Очигледно да неки појединци и организације сматрају да имају простор да тако нешто јавно кажу и ураде. Држава мора да покаже да апсолутно нема никаквог места повратку екстремног национализма, шовинизма, мржње, идеја о страним плаћеницима, домаћим издајницима, етикетирању на националној основи. Да покаже да Србија није такво друштво, да не допушта и не толерише такву врсту угрожавања људских права својих грађана. Ако држава не реагује, биће угрожена и прекршена људска права свих који су се нашли на овом списку", каже за "Време" Саша Јанковић.

"ВРЕМЕ": Прошле седмице, у медијима је објављено да "Јанковић покреће поступак против БИА због претреса Шарићевог стана". На скупу на којем сте то наводно најавили, причали сте, међутим, о нечему другом.

САША ЈАНКОВИЋ: Претпостављам да велики број грађана Србије не зна шта је тајни претрес. То је једна од тајних мера коју је некада, на основу подзаконских аката и правилника, примењивао Ресор државне безбедности, а потом и БИА. Припадници службе тајно, када нико није код куће, улазе у стан, примењујући посебне вештине и помагала која не остављају траг. Немају за то налог суда, већ само наредбу свог директора. Претресају стан пажљиво, покушавајући да нађу оно што их занима, али враћају све на своје место тако да нико не примети да је претрес вршен. Ако нађу то што траже, тек онда они или полиција, односно тужилац, иду пред судију, траже налог за претрес, са два сведока или у присуству власника улази се у стан и "тражи" оно што је у претходном тајном претресу већ пронађено. Или подметнуто.

Подметнуто?

Нико ван агенције, ни судија а ни сведоци који присуствују "званичном" претресу, не зна да је у стану осумњиченог неко већ био. Суштина тајног претреса је да у ваш стан, кућу, уђе неко из тајне службе, а да то не знате ни ви али ни било који други државни орган сем саме службе. Ништа и нико не може спречити да се том приликом нешто подметне. Сутрадан, када стигне званични налог суда, пред сведоцима се – можда и вашим најбољим пријатељима – са неког скровитог места у вашем стану изваде дискови са педофилским садржајем и нико и ништа не може оспорити нити посумњати да је то заиста ваше.

О тој тајној мери разговарао сам 2007. године, током једне од првих посета БИА, са њеним тадашњим директором Радетом Булатовићем. Подсетио сам тада да Устав Републике Србије из 2006. садржи члан о неповредивости стана, према коме се у стан без дозволе власника може ући само уз налог суда и у присуству власника или два сведока. У стан се, додуше, може ући и без налога суда и без сведока, али само ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину, на начин предвиђен законом. Такав улазак, међутим, није тајни претрес – тад се разбијају врата и прозори, бацају шок бомбе, на препад се упада и то се не крије

Констатовали смо тада, директор БИА и ја заједно, да Устав Србије, вероватно због огромне опасности од злоупотреба, не допушта никакву могућност за тајни претрес и директор ми је рекао да га БИА од тог момента брише из свог арсенала тајних мера. Међутим, потпредседник Владе је после хапшења Дарка Шарића таксативно набројао тајне мере које су примењиване у том случају, и међу њима тајни претрес који је, према његовим речима, извршен 25 пута на различитим локацијама! То од мене, као заштитника грађана, захтева да проверим да ли заиста може да се деси да у било чији стан, у било чији простор, без одлуке суда и без ичијег знања (сем ако се о томе накнадно не да саопштење) улазе припадници неке службе. Уколико је тако, Устав Републике Србије се крши, интегритет доказа прикупљених на тај начин је споран, а људска права су угрожена. А ако није тако, дошло је до озбиљног неспоразума приликом обраћања јавности и он се мора објаснити.

Тиме штитите и Шарићева права, без обзира на његов правни статус?

Наравно. Он је оптужен за тешка кривична дела, али је невин док се не утврди супротно. Коначно, мој посао је да штитим права и невиних и правоснажно осуђених. И невини и правоснажно осуђени уживају сва људска права која им Устав Србије и важећи међународни документи гарантују, а која им нису законито и правилно ограничена или су их лишени. Устав не дозвољава тајни претрес ни невином, ни кривом, ни оптуженом ни осуђеном. Дакле, може се ући у нечији стан, али под одређеним условима, прописаним Уставом. То је принципијелно питање које се тиче свих нас. Ако смо спремни да заборавимо на људска права у случају Дарка Шарића, будимо спремни да сутра сви забораве било које људско право у нашем случају.

Све и да неко не мари за људска права, органи власти су дужни да их поштују. Ја сам обавестио БИА да на основу јавно доступних сазнања отварам поступак контроле, тражио сам да ми се стави на увид све што је рађено, разговараћу са директором и припадницима те службе који ће ми објаснити све активности и након тога уследиће оцена да ли је дошло до повреде уставног начела о неповредивости стана или је у питању нешто друго. Већ смо утврдили датум контролне посете, а на основу досадашње сарадње уверен сам да ће БИА поштовати своје уставне и законске обавезе према заштитнику грађана као контролном органу.

Осим тога, проблематично је и што су јавно објављене информације о предузетим мерама.

Свакодневно, обично у истим медијима, имате информације из истрага у току, које су поверљиве и по природи ствари и по закону. Ту су такође информације из база података државних органа које садрже личне податке и који се не би смели појавити у јавности. Ових дана осванула су питања и одговори са полиграфског тестирања заменика директора БИА. И нико те информације не демантује нити, ако су тачне, спроводи истрагу о томе ко је одао поверљиве податке о поступцима у току.

То цурење информација није ексцес, већ правило. Да је у питању ексцес, дешавало би се ретко и тражили би се починиоци међу службеним лицима. Не би се десило, као у случају једне новосадске новинарке, да тужилаштво покреће кривични поступак против ње, већ против државног службеника који јој је тајни податак учинио доступним и тако прекршио закон. А то се никад не дешава.

Цурење података је у ствари један нов метод, преко кога се постижу прикривени циљеви, што за последицу, између осталог, има необјективно, непотпуно и неистинито информисање грађана. Тврдим да је полуинформација опаснија од лажи. Када полуинформација садржи парчић истине, већа је шанса да ће вам неко поверовати, јер препознаје елементе за које зна да су тачни и због тога закључује да и оно што му, или јој, није било познато, такође стоји.

Ту је такође и селективно давање информација. Када дајете тачне информације, али само оне које погодују закључку који желите да неко стекне, а све остало игноришете и не презентујете, то је опет манипулација. Оно што неки новинари ту не схватају јесте ко ту кога користи. Они који сматрају да су врхунски новинари зато што имају извор у некој од служби или у полицији, треба да се запитају ко је ту чији извор, ко је ту чији алат и да ли они заиста служе Уставом загарантованом праву грађана на објективно, потпуно и правовремено информисање, или неким другим интересима. А медијске слободе не постоје саме због себе, већ управо због објективног, потпуног и правовременог информисања грађана.

У својим извештајима често помињете таблоидизацију, али наводите да за њу нису криви таблоиди, већ појединци унутар институција.

Увек ћете наћи неког ко ће да објави шкакљиву информацију и тиме себи дигне тираж, али проблем је када у државним органима постоји жеља да се манипулише јавношћу пласирањем информација, полуинформација и лажи кроз медије. Циљ такве манипулације јесте да у јавности доведе до уверења које институције – укључујући ту и судове – сутра треба само да потврде. Ако којим случајем закључе другачије, ако истину не нађу тамо где је цртају креатори јавног мњења, утолико горе по те институције и биће "поткупљени судија", "корумпирани тужилац", "неспособна полиција". Наравно, у институцијама има мноштво стварних слабости које олакшавају грађанима да донесу овакве закључке. И те слабости као да опстају управо зато да би, кад год затреба, реч суда могла да се омаловажи.

Грађанима Србије се пласира да права и аутентична моћ не лежи у законима и институцијама, већ да је имају они који су у стању да од било кога за дан направе суперхероја или најгорег криминалца – све у зависности од тога какви су њихови тренутни интереси. Понекад због тежине дела која је неко починио не можемо да схватимо колико је таква таблоидизација државе штетна, али свако од нас може да буде жртва таблоида. Свако од нас само за дан може да буде заоденут у одело хероја или да буде извргнут руглу као "антихерој нације". Чак и људи који воде таблоиде, преко којих остварују своје циљеве, треба да знају да ће сутра истим тим оружјем и они бити тучени. Притом, како време одмиче, тренд је да то оружје постаје све теже и све ружније.

Зашто се ова ситуација с таблоидима догађа баш сада, оваквим интензитетом?

У својим извештајима ја сам то степеновао. У извештају за 2012. писао сам о таблоидизацији медија, а у извештају за 2013. оценио сам да смо ушли у нову фазу – таблоидизацију државе. То је већ постало не медијски, већ државни и друштвени проблем. У међувремену, опао је квалитет образовања, све је краће време које људи проведу у међусобном квалитетном разговору, све је краће и време које родитељи посвећују деци, а институције су све незаинтересованије за суштинске резултате рада. Све то заједно, уз сиромаштво, олакшава манипулацију јавним мњењем и чини је пожељнијом у очима оних који су гладни моћи.

Постоје новине, чак и недељници, који себи дозвољавају да коштају 20-30 динара, иако је сасвим јасно да од тога не могу да отплате трошкове. Истовремено, шапатом се говори да поједини власници медија уцењују јавне личности и кажу им: "Ако ми не платиш толико и толико, гледај се идућих месец дана на насловним странама." То је, дакле, процес који је превазишао инцидентну појаву, разгранао се и ушао у саму срж нашег друштва. Ја се само надам да ће клатно, пошто се драстично заљуљало на једну страну, почети да се враћа на другу. Сви причамо о штетности таблоидизације, а сви те медије држе под мишком, коментаришу их и цитирају на друштвеним мрежама, иако их управо то чини релевантним. Таблоидизација се храни нашим страхом од таблоидног, а ми га свакодневно ширимо.

Једна од најпогубнијих последица тога јесте да квалитетни људи, а има их много у свим областима, беже од јавног живота.

У уводном делу Извештаја за 2013. наводите да без обзира на јавно прокламоване европске идеје и циљеве, ситуација у Србији, када су људска права у питању, не одговара тој слици. Има ли некаквог напретка у било ком сектору?

У сваком сектору у понечему има напретка, али та унапређења су неупоредиво мања него што би могла да буду. Када сам представљао Извештај амбасадорима земаља Европске уније, рекао сам да заштитник грађана често не тражи европске, већ српске стандарде. Ми смо у неким областима испод сопствених стандарда, стандарда које смо некада имали или које без посебних мука можемо да имамо.

Ту је, рецимо, одговорност у јавним предузећима. Уколико упоредите мој и извештај повереника за заштиту информација од јавног значаја, видећете да и један и други констатујемо да су јавна предузећа тачке у којима озбиљно мањкају владавина права и одговорност. Од шест препорука које сам упутио јавним предузећима, ниједна није испуњена. БИА испуњава препоруке, војска испуњава препоруке, 88 одсто неправилности које сам утврдио у различитим секторима су исправљене, али је код јавних предузећа тај резултат нула. Неко сада може да каже да је заштитник грађана ту неефикасан. Не, то је начин рада јавних предузећа, а суштински – то је начин рада власти која дозвољава такву неодговорност. Директоре јавних предузећа поставља Влада. Нико, међутим, не позове директора јавног предузећа и не каже му: "Ниси извршио правноснажно и коначно решење повереника, ниси извршио ниједну препоруку заштитника грађана, наносиш нам политичку штету, рушиш владавину права и правну државу, изазиваш гнев и неповерење грађана у институције. Склањамо те." Ако се то никада не деси, а није се до сада десило, јасно је да су јавна предузећа – као места концентрације велике количине новца и интереса – зона која је изузета из владавине права и да су под патронатом политике.

Након објављивања Извештаја и након што сам са министарком енергетике успоставио веома добар радни однос, директор ЕПС-а је дошао код мене са сарадницима и обећао битну промену односа. Видећемо да ли ће до тога доћи. Али, то не треба и не сме да буде резултат нечије добре воље или личног односа, него резултат владавине права и поштовања елементарних етичких норми у раду.

Где је још посебно лоше стање?

Министарство унутрашњих послова извршава препоруке заштитника грађана када је реч о појединачним проблемима, пропустима на штету појединаца. Али, истовремено постоји толико сазнања о дубоко криминалним и опасним активностима, о неодговорности и нерационалности у структури МУП-а, а нико ништа не предузима. Ту видим уназађење у односу на раније периоде. Чини се да поједини делови Полиције не одговарају хијерархијски онима којима би требало да одговарају, него да имају неке своје налогодавце или да су сами себи налогодавци. Примећује се да институционални оквир рада више није онакав какав је некада био. Неки људи мисле да су недодирљиви, а пракса им то и доказује.

Добио сам, рецимо, доста сазнања о озбиљним неправилностима у Жандармерији, али на нивоу Министарства нико није показао интерес да се тим питањима озбиљно позабави. Не причам о ситуацији када полицајац у Пријепољу не примени неку меру на одговарајући начин, па се грађанин пожали, то се исправи и уручи му се извињење. Причам о томе да ли у МУП-у постоји спремност да се анализирају организационе, системске ствари и непоштовање закона. С једне стране, безбедносне провере су такве да човек чија је мајка издавала чекове без покрића не може да се запосли у МУП-у. С друге стране, када се против припадника Жандармерије води кривични поступак, или се већ утврди да је крив, у МУП-у кажу: "Не знамо да ли имамо право да га отпустимо." Чекајте, па то је скандал!

Шта ће сада бити с Вама? Мислите ли да ћете остати на овој функцији?

Тражили сте – гледајте! Нико ме није натерао да будем заштитник грађана. Нисам пре седам година очекивао да ће бити овако тешко, мислио сам да ће бити више суштинске сарадње са, пре свега, Владом, али тако је како је и мени сигурно није најтеже. Мој посао је да јасно идентификујем и проверим, да упрем прстом у ствари које су у начину вршења власти лоше. Не жмурим, не заобилазим непријатне теме. Заштитник грађана је савест државе, а на класичним гранама власти је да одлуче да ли ће да слушају своју савест.

Имам ограничен мандат и за три године ћу да тражим посао, немам сталност функције. С друге стране, судије и тужиоци имају сталност функције. Од њих сам очекивао да ће, с обзиром на ту гаранцију за себе, бити спремнији да се супротставе најгорим и најопаснијим тенденцијама у друштву.

Да ли због онога што радите и како радите трпите било какву врсту притиска?

Плаћен сам да притиску не подлежем. Директни притисци у виду позива постојали су током првих година, а сада су посредни: преко буџета, преко недавања сагласности за запошљавање неопходних људи – број истражитеља у служби заштитника грађана мањи је него број инспектора у филијали пореске управе у омањем граду. Сада имам проблеме са зградом у Карађорђевој улици која је одлуком Владе дата на коришћење заштитнику грађана, и треба да се уселимо када буде реновирана. Међутим, из новина сазнајем да се у њу после реновирања усељава фирма која се бави "Београдом на води".

То јесте притисак. Замислите да неко неком другом државном органу уђе у зграду, а да га и не обавести? Да ја затим позовем председника привременог органа града Београда Синишу Малог и да се он не јавља на телефон?

Али, истовремено, могао сам да позовем неког на много значајнијој функцији и да се он јави у пола ноћи. Ту се види да постоји мањак система и институционалног поретка, односно да је све питање личног односа и личног схватања одговорности и положаја. Може неко да ми се свиђа или не свиђа, али ја морам да се јавим државном секретару, председнику, министру. То исто тако подразумева и да они морају да се јаве заштитнику грађана.

Да ли Александар Вучић спада у оне које можете да позовете у пола ноћи?

Нисмо имали потребу да се чујемо у пола ноћи, тако да нисам био у тој ситуацији.

Тамара Скроза