a

ЛИЧНИ СТАВ, недељник "НИН", 17. јул 2014. године 

Уместо атмосфере сукоба, морамо градити, упорно и дуго, а почети одмах, атмосферу дијалога у којој неистомишљеници нису противници које треба победити, већ учесници заједничког друштвеног процеса

(Не)поштовање права грађана Србије одраз је и (не)културе људских права.

Култура, која се не може нормирати, почива умногоме на личном и колективном самопоштовању. Потребно нам је да успоставимо, ојачамо то самопоштовање.

Уместо, или уз организовано слављење јуначке прошлости и радовање визијама лепе будућности, за оздрављење и јачање самопоуздања могла би нам бити корисна три процеса, ако је могуће – у садашњости: де-политизација (политичка детоксикација, департизација), де-пројектизација (или деекспертизација) и де-конфронтација.

Готово сва друштвена догађања у Србији су исходи (централни или споредни) континуиране страначке кампање и утакмице. Друштвена моћ постоји готово искључиво као политичка моћ, лични ауторитет мери се кроз политички утицај.

Али не само у Народној скупштини и Влади, већ и у привредној комори, спортском савезу, дому културе, универзитету и школи, болници, канцеларији... Политичке партије, међутим, нису једини и довољан састојак демократије, још мање живота, нити једино исходиште, једина амбиција и средство за постизање циљева. Морало би се знати где се, кад се, како се политиком бави, а пре тога и чиме се политика бави. Морамо „ин виво“ осетити да није нужно да одаберемо и декларишемо своју политичку опцију да бисмо се запослили, као човек остварили и, ако за тим тежимо, били утицајни. Овде се, дакле, ради о потреби за политичком детоксикацијом друштва и институција. Када се наша политичка елита разбистри, а политика повуче у своје корито, створиће се места и продисаће и друге, подједнако важне и битне елите чији је простор одавно поплављен.

Српско друштво требало би и да успостави „власништво“, контролу и одговорност над развојем сопствених институција и процеса. Једни „експерти“ нам преписују најбоље из различитих система, други то мућкају, па се онда, сви заједно, чудимо што таква компилација не функционише. Више се не ради, спроводе се „пројекти“. Страни „експерти“, као и наша интелектуална емиграција, од којих ни једни ни други углавном не владају локалним правним, институционалним и друштвеним контекстом,  са лидерских позиција се више уче на нама и о нама него што знају и могу да ово друштво, такво какво јесте, а какво они до краја не разумеју, негде поведу. Овде се никако не предлаже одрицање од међународних стандарда и интеграција Србије, још мање конфликт са другим државама и међународном заједницом, а понајмање сукоб са стручношћу.  Али, домаћи стручњаци и лидери деценијама трпе негативну селекцију и таблоидизацију.

Негативна селекција у институцијама их маргинализује, а таблоидизација чини да се сами склањају са јавне сцене каквој не припадају. Најстручнији и најбољи су у Србији углавном невидљиви, или теже невидљивости. Баш међу њима се крију наши најкомпетентнији лидери. Експерти су свакако добродошли и потребни, али шта ће да раде - није нам свеједно.

Треће Д, можда најбитније и најхитније, јесте смиривање нарастајућег друштвеног конфликта. На недавном јавном скупу у београдском Дому омладине могла се готово физички додирнути нетрпељивост између појединих присталица владајуће странке и дела осталих учесника, критички настројених. Ту је и трећа група – у све, разочарани који упадљиво ћуте, стежући празан новчаник. У Србији се убрзано стварају светови између којих антагонизам расте. Национално јединство не значи једноумље, већ динамику у колективитету који његови чланови, без обзира на разлике у мишљењима, подједнако и с правом доживљавају као свој. Проглашавањем неистомишљеника за непријатеље и издајнике, не јача се, већ се цепа национално јединство и то на начин који води конфликту. Уместо атмосфере сукоба, морамо градити, упорно и дуго, а почети одмах, атмосферу дијалога у којој неистомишљеници нису противници које треба победити, већ учесници заједничког друштвеног процеса у коме се из различитих углова виде различити квалитети и проблеми, и у коме постоје различити, некад и супротстављени предлози како стање унапредити.