a

Нин, 27. март 2014. године

Лични став

Предлог закона о узбуњивачима

Постоји, са разлогом, општи консензус око потребе заштите узбуњивача, односно оних који савесно укажу на појаву која озбиљно угрожава јавни интерес. То је био основни разлог што се на позив повереника за информације од јавног значаја и заштиту података, група стручњака определила да направи модел за закон којим би био постављен нормативни темељ за заштиту узбуњивача од одмазде.

После урађених компаративних анализа и саслушаних више стотина релевантних гласова у 10 градова Србије, Модел је и направљен. Једна од његових главних особина је свеобухватност заштите: прво, Модел успоставља заштиту за све људе који доживе одмазду јер су пријавили штету по јавни интерес, без обзира на врсту њихове везе са органом или организацијом у којој је та штета настала или прети. Друго, штити од сваке врсте штетне мере или радње, без обзира на „креативност“ оних који желе да пошаљу „поруку“узбуњивачу. Тежећи ефикасности, Моделом је понуђено и решење којим се привремена заштита узбуњивача (која се пружа без одлагања и траје док суд не донесе мериторну одлуку), поверава републичком омбудсману – заштитнику грађана, што је идеја позната из законодавства Израела, а развија се у све већем броју земаља.

Модел је повереник упутио Министарству правде и државне управе. Очекивало се да ту добије коначну правно-техничку редакцију и прерасте у формалан нацрт који би био упућен Влади, а која би га, као предлог закона, упутила у скупштинску процедуру. Министар правде је формирао радну групу за рад на Моделу и поверенику и заштитнику грађана понудио чланство у њој, али позив је било немогуће прихватити: повереник, а још изразитије заштитник грађана, имају не само право, већ и обавезу да буду независни у свом раду, а то искључује учешће у радним групама које формирају органи извршне власти. Такође, није примерено да онај ко је писао један текст ради у групи која тај текст треба да са објективне дистанце сагледа и доради. Очекивало се, и то је министру писано и усмено саопштено, да ће радна група са прелиминарним резултатима свог рада упознати стручњаке који су израдили Модел и позвати их да заједно размотре евентуалне измене и унапређења. Нажалост, до тог позива није дошло. Уместо тога, радна група је објавила Радну верзију која је од Модела драстично одступила. То само по себи не би било проблем, да Радна верзија не садржи такве нове одредбе које цео посао, целу идеју, не обесмишљавају до мере да су се писци аутентичног Модела, читајући Радну верзију, морали запитати да ли нису жртве скривене камере.

Радна верзија предвиђа да заштитник грађана може да заступа узбуњивача на суду! Међутим, заштитник грађана је Уставом успостављен као орган који „штити“ и „контролише“, а заступање не улази у садржај ни једног од ова два појма.

„Правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе”, каже важећи Устав. Све и да Министарство може, сме и хоће да занемари највиши правни акт своје државе, најбоље међународне праксе и документи су против такве врсте задатка за омбудсмана.

Радна верзија апсолутно искључује могућност да узбуњивач о угрожавању јавног интереса обавести јавност ако обавештење садржи податак означен било којим степеном тајности. Чак и ако је претходно безуспешно обавештавао надлежне органе, а пријављује опасност по такав конкретан јавни интерес који је много значајнији од оног који се, по Закону о тајности података, штити ознаком „интерно“. Имајући у виду колико је у Србији у пракси (не)развијена контрола употребе ознака тајности, лако је претпоставити какве би ова одредба последице имала по истраживачко новинарство и слободу штампе, који су и сами по себи јавни интерес.

Не долази се лако ни до квалитетног закона, а још теже до успешне примене прописа о заштити узбуњивача. Србија, до сада, није много одмакла у том правцу, упркос громогласним најавама.