a

Политика, 21. март 2014. године 

На дан када се, поводом позива Уједињених нација да повећамо напоре како бисмо уклонили све облике расне дискриминације, подсећамо на изгубљене животе бораца против апартхејда и одајемо им почаст, вреди погледати и у сопствено двориште.

Србија, као и већина земаља у региону, историјски није била посебно поприште расне дискриминације јер географски не представља предео у коме долази до сусрета раса, онако како то теорија и пракса расне дискриминације захтевају.

Циници би рекли да у судару са коровом националне мржње последњих деценија расна дискриминација није имала никакве шансе. Времена се мењају и појачане људске миграције у савременом добу стварају нове изазове и подстичу нове процесе, који могу поћи по добру или по злу. Чињеница да су узроци тих миграција најчешће ратови и сиромаштво, од кога ни Србија као транзициона земља није поштеђена, у први план гура проблемско лице миграција. О разноврсним користима које миграције са собом такође могу да донесу ретко ко размишља, а камоли ради нешто што би им омогућило да се покажу.

У сваком случају, недостатак средстава и стратешког промишљања не сме да буде повод ни оправдање за непоштовање људских права.

Сиромаштво тера расну већину да и оно што је некада сматрала врлином – помоћ припадницима друге расе – у ситуацији сопствене оскудице, немаштине и трпљења почне да посматра као претњу себи и повреду својих права и интереса. Тако се и десило да баш за време декаде „посвећене” Ромима, дистанца према њима, а судећи према нападима на њих, јавном изражавању антиромских ставова и отпору према мерама афирмативне акције, буде повећана. Када се многи муче да обезбеде какав-такав кров над главом, додељивање социјалних станова Ромима може, ако није искрено и довољно објашњено, бити огрев за расистичку ватру. А када Роми почну да се противе исељењу из додељених станова због неплаћених рачуна за грејање и струју (који су финансијски изазов и за економски много јача домаћинства), ту је и варница. Тако опште сиромаштво, због недостатка средстава за социјална давања и ефикасних мера за запошљавање, не само да подстиче неразумевање које узрокује дискриминацију већ додатно појачава структурно сиромаштво расне мањине.

Подсећамо да је заштитник грађана израдио и упутио Народној скупштини посебан извештај о спровођењу Стратегије за унапређење положаја Рома. Из њега се види колико је држава у погледу тог унапређења остала на декларативном терену, без стварних, практичних мера.

Проток илегалних миграната и положај азиланата, углавном друге расе, у Србији је широко остао непрепознат као питање људских права и елементарне хуманости.

Услед многих мањкавости и пропуста државних механизама који постоје управо да се њима баве, у јавности је углавном приказан као проблем безбедности. Бежећи од сиромаштва и рата, стотине људи из (топле) Африке и Азије у једном моменту нашли су се под српским снегом, у земуницама и под шаторима у шуми. У таквој ситуацији, свако би тражио начин да преживи, што некада може представљати повреду права и интереса других. Такви проблеми не решавају се сами од себе. На држави је да радом својих институција омогући да човек човеку буде баш то – човек, а не вук.

Када се на мањак разумевања и тешке економске околности дода непримењивање или неправилна примена прописа и неодговорност – расна дискриминација још брже куца на врата. Прописи и процедуре које се тичу илегалних миграната и азиланата не примењују се или се неправилно примењују. У овом тренутку не зна се колико средстава и на који начин је утрошено за унапређење положаја Рома. Сиромаштво, неефикасност државних органа и изостанак антидискриминативних садржаја у образовању и медијима, од расних и других различитости прави баука, претњу. А не само да може другачије, морало би. Различитост може и буквално значити богатство.

Роберт Сепи, заменик заштитника грађана за права националних мањина