a

Весна Дамјанић Бранковић

1. Почели су преговори Србије са Европском унијом, што су многи званичници у Србији оценили као историјски догађај. Да ли је тиме обезбеђен и историјски помак када је реч о правима грађана и њиховој заштити?

“Историјски” је реч коју пречесто користимо, па се после “историјски” разочарамо. Европска унија више пружа ослонац на путу који морамо да пређемо. Можемо да кажемо да нам се пружила историјска шанса да остваримо европске вредности. Једна од њих је и поштовање људских права. Ја бих ипак сачекао да видим да ли ћемо ми ту “историјску” прилику и да искористимо. Верујем да хоћемо, надам се да хоћемо, јер пречесто грађане засипамо великим речима, али дела увек мањкају.

2. Где је Србија када је реч о заштити права грађана, рецимо на лествици од 1 до 5, у поређењу са Европском унијом?

Велике су разлике ако причамо о земљама Уније, јер за оне чија су права оштећена нема никаквог значаја што је у некој другој земљи нешто лошије. Ако причамо о елементарним правима као што су права на живот и на слободу кретања, ту има помака. Не мислим да су грађани Србије задовољни нивоом остварених права, и то са разлогом, јер нису достигнути они стандарди који су уписани у наше законе и у наш Устав. Када би то био случај, онда би се могло рећи да је Србија заиста равноправна са другим чланицам ЕУ. Нема места задовољству, па чак и ако има земаља где је лошија ситуација. Не мислим да су грађани Србије осуђени на просечност и нико не треба да буде осуђен на горе, а камоли на просечност када су у питању поштовања људских права.

3.Шта вама искуство у ових скоро седам година рада говори – где су највише угрожена права грађана?

Постоји једна матрица лоше управе и лоше администрације која подједнако погађа све грађане и у односу на то на шта се администрација односи, та права су и угрожена. Када имате захтев за пензионисање па морате да чекате неколико година јер лоша администрација није водила квалитетно документацију за време вашег рада, тада страда део ваших социјалних права - права на адекватну пензију. Ако, са друге стране, одете код лекара, па се догоди да најпре морате да идете код вашег изабраног лекара, па вас он упути код специјалисте, па вас специјалиста врати код изабраног лекара да вам напише рецепт, па се испостави да тај лек није на листи, па се враћате код лекара специјалисте и сваки пут чекате и заказујете – та врста лоше администрације резултира нарушавањем права на заштиту здравља.

То су примери онога што најчешће узорокује кршења права грађана - лоша администрација. Није држава та која свесно и намерно жели да оштети неког грађанина за његова права, већ лоша администрација.

То је један ниво, оно што сви грађани трпе. Због лоше администрације. Поред тога што сви трпимо, постоје посебно рањиве групе међу нама који трпе додатно јер су дискриминисане, рецимо, због инвалидитета, или су рођени испод Газеле, а не на Дедињу. Њихова права су још додатно угорожена.

4. Да ли је могуће излечити тај проблем, рак-рану звану лоша администрација?

Могуће је излечити, ту на мом зиду пише: администрација и грађани нису осуђени да буду непријатељи и да се гледају преко нишана.

5. Али како то променити?

Наша администрација није довољно добра из два разлога. Први је тај што је запошљавање у администрацији алатка социјалне политике и ту има радника који су прекобројни, који немају потребна знања, али се и даље запошљавају јер се тиме смањује ионако драматично висока стопа незапослености. Што се више запошљава, плате се смањују, онда се дешава да квалитетни људи из јавног сектора одлазе и иду у приватни сектор, јер не могу да раде онако како треба, квалитетно. Ту масу службеника која остаје нико не пита за резултате рада. Тако да ви можете да радите сјајно или катастрофално, бићете увек исто третирани и пре или касније ваш оптимизам и ваша жеља да дате највише од себе биће утопљена у просек или испод тога. Други разлог, поред социјалне политике, јесте политизација. Код нас су политичке странке преузеле администрацију, то се чак више и не поставља као питање.

6. Да ли је политизација у ствари први разлог?

Остаје питање. Запошљавање у администрацији као алатка социјалне политике по квантитету је већи проблем, али оно што убија квалитет државне управе јесте да се на боље плаћена, а самим тим и хијерархијски виша радна места пречесто, скоро по првилу, постављају људи по партијској линији. Више није ни битно да ли су чланови странке, већ их странка поставља и странка одлучује када ће да буду разрешени. Говоримо о позицијама начелника општинских управа, инспекција, помоћницима министара, директорима школа, болница. То је толико далеко отишло да се одговорност за нерад не тражи преко дисциплинских поступака, институција и процедура, већ на партијским форумима. Одлуке о постављењима и унапређењима се не доносе на конкурсима, као што то закони предвиђају, већ преко партијских, коалиционих договора. Тај принцип негативне селекције, постављања људи који себе са поносом зову страначки војници, више се не крије иако је против закона и тиме се ствара велико неповерење код грађана.

7. Имали смо пример и момка из Ниша, који се јавно одрекао једне од две дипломе, јер је био револтиран запошљавањем по страначкој припадности. Да ли је то пример како се угрожавају права грађана?

Јесте, и то на начин који је доста лако утврдити. Ми смо владавину права, која ни на који начин не би требало да буде у домену политичке воље, превели управо у домен политике. Тако се дешава да законе поштујемо само ако за то постоји политичка воља. И у самој Скупштини може да се чује да се одређени закон не извршава јер нема политичке воље. Политичка воља је потребна пре него што се донесе закон, а када се донесе, тада наступа владавина права и закон се спроводи без обзира на то да ли се некоме политички свиђа или не свиђа.

8. Влада се реторички доста залаже за реформе, промену свести. Ипак, да ли постоји у пракси та политичка воља да се реформе спроведу, да се смањи утицај политике на администрацију?

Већ одавно је наступило време да се мери оно што се стварно дешава, а не оно шта се прича. Политичари су почели само да причају у футуру. Важно је да говоре шта су урадили и шта раде, а не шта планирају. Свима је јасно да је овај степен политизације и неефикасности јавне управе бесмислен и неодржив. Не може се ниједан државни циљ испунити са оваквом администрацијом. Нико неће први да почне да се понаша на други начин и сви одлажу тај моменат да оно што се најављује и прича у пракси и оствари. Рецимо, примена закона по којем се на државне дужности људи бирају конкурсом, то се стално одлаже. Такав закон је донет пре 4 или 5 година и стално се одлаже примена. Ја не видим деполитизацију, рационализацију, а последица тога за грађане јесте да теже долазе до остваривања својих права. Са друге стране, када човек мора да изврши неке обавезе, он није сигуран да су му те обавезе такве какве би требало да буду. Ево, последњи пример су чувени рачуни за струју. Свеукупно то кошта драстично више него да је јавна управа мања, а боље плаћена и неупоредиво више одговорна. Чини ми се да није дошло до момента када се јасно на нивоу државе прекинуло са социјалним и политичким запошљавањем у јавном сектору.

9. Ипак, утисак је да ви више пажње сада посвећујете економским питањима. Или се грађани више жале, или сте ви сада гласнији?

Пре бих рекао да медији сада више пажње обраћају на моје изјаве о економским и социјалним правима, јер су се од почетка нашег рада грађани жалили и ја сам од почетка скретао пажњу, дакле пуних седам година. Постоји велико незадовољство грађана.

10. Ипак, и ви сте активнији. У прве две недеље ове године огласили сте се у три случаја, а сви су се односили на угрожавање економских права. Највише пажње је изазвало то да сте указали да Пореска управа наплаћује камату на камату, што не раде ни банке.

Добро би било када би се економска права подразумевала, па да се заштитиник грађана посвети неким мало мање општеприхваћеним темама, да се бави оним рањивим групама. Ја се бавим нечим што у развијеним земљама уопште не би требало да буде тема. Лоше је што тиме морам да се бавим, а добро је што грађани схватају да је то елементарна ствар и што заштитник грађана има начина да им помогне. У држави која нема пуно пара, постаје основно право да то мало средстава што има, буде подељено праведно. Грађани постају посебно осетљиви на то и не могу својој држави да прогледају кроз прсте, све и да хоће, када их она на некоректан начин или на недовољно административан начин задужи неком обавезом. Нисмо у могућности да плаћамо рачуне не гледајући колико смо заиста потрошили. Сада се суочавамо са тим да се администрација понаша као да је она власник нечега, па ми треба да будемо задовољни како год нам се та услуга пружила. До нас је ипак дошла свест да је то наше, да администрација управља нашим и да не може да управља на начин како нама не одговара.

11. Да ли заиста верујте да је дошло до те промене свести грађана о правима и обавезама?

Не верујем да је дошло до промене у тренутку, то је процес у којем је већина грађана схватила да неко други неће да се бори за њихова права, да је све на њима. Друго је питање да ли они до краја знају која су њихова права и да ли су свесни да постоје обавезе које се морају извршавати како бисмо уживали та права. Грађани нису спремни да се жртвују ради неког апстрактног циља и да гледају како, рецимо, популарни менаџери добијају годишње награде за успешно вођење фирми, а са друге стране су на листи највећих дужника за порезе. То је држава до сада толерисала, то је, пре свега, кривица државе, а мислим да су сада грађани схватили да то мора да се мења.

12. Велики број грађана вам се јавио за ових седам година. Скоро 70.000 жалби је стигло до вас, тражећи помоћ у решавању разних проблема. Колико сте заиста успели да помогнете грађанима?

Број притужби расте из године у годину, прошле године нам се обратило 18.000 грађана поводом повреде њихових права. Од тога је окончано 16.000 притужби. У процентима, отклоњени су недостаци у 86 одсто случајева након наше препоруке. Тамо где ми утврдимо да постоји недостатак у раду државне администрације или управе, а који резултује кршењем права грађана, тај пропуст буде отклоњен у 86 одсто случајева. То звучи одлично с обзиром на то да ми дајемо препоруке, које нису обавезујуће, за разлику од пресуде суда. Оно што није добро, јесте то што је то кап у мору, што имамо ситуације да постоје лоша поступања која су системски проблем. Рецимо, на решење другостепеног органа управе катастра решења се чекају по две-три године, а законски рок је 60 дана. Када се грађани нама пожале да жалба чека годину дана, ми покренемо поступак контроле и другостепени орган реши ту жалбу.

13. А шта се дешава са онима који се вама не пожале? Њихова права се и даље крше?

Они чекају. И да се то не би понављало, ја сам отишао у Министарство грађавине да видим зашто такав проблем постоји. И суочим се са следећим: само пет људи ради на решавању другостепених жалби за целу Србију, а дневно добију 24 жалбе. Што је најгоре, од њих је већина основана. Проблем је, дакле, у капацитету тог органа управе, који је недовољан, а због тога се крше права грађана. Није проблем у квалитету рада органа, већ у броју оних који раде. И таквих случајева је много. То је системски проблем и наша сврха је да укажемо на системски проблем, а онда се извршна власт постара да тај проблем реши и да се не понови кршење права грађана.

14. Да, али да ли извршна власт заиста и реагује када јој ви укажете на системски проблем, да ли га исправи?

Нажалост, пречесто не. Проблем у који је укључена Пореска управа са почетка године је одличан пример. Ја сам навео да је Уставни суд закључио да је наплата камате на камату неуставна и да банке то не могу да раде, још је мање допустиво да то ради држава. Уместо да на то што је заштитник грађана рекао, ослањајући се на одлуку Уставног суда, Пореска управа одговори да смо у праву и да ће исправити грешку, они улазе у полемику правдајући се шта јесте, а шта није формално. То показује отпор администрације.

15. Какав однос према вама показују министри и чланови Владе?

Када разговарам са министрима, сви деле ставове са мном. Сви виде пропусте, још се није догодило да су ми рекли да нисам у праву, да министарство ради савршено и да нема проблема. Сви су свесни недостака и причају да су промене потребне, али њих не могу да спроведем на ја ни медији, већ они који су део извршне власти. Тих промена нема, нажалост.

16. Како ваше колеге на локалу решавају проблеме са којима им се грађани обраћају? Да ли је њима теже него вама због саме чињенице да раде у мањим срединама, где се сви знају?

Локалних омбудсмана има мање од 20. Они су на доста танком ослонцу јер у мањој средини уме да буде тешко независно радити посао заштитника грађана. Они дођу у ситуацију да после мандата траже посао код људи које су до тада контролисали. За разлику од судија којима су гарантоване независност и доживотна судијска функција, заштитник грађана по завршетку мандата тражи посао, нема никаквих гаранција. Многи од мојих колега на локалном нивоу су изложени притисцима који не припадају степену демократије какав бисмо ми волели да уживамо. Неки од њих се носе са тим веома добро и показују да је на локалном нивоу могуће успоставити институцију заштитника грађана, неки теже раде, а неки су на том месту а да нису до краја свесни шта је њихов посао. Ја нисам њихов надређени. Локалне самоуправе самостално бирају своје омбудсмане, моје мишљење је да тај систем мора да се ојача како би били независнији и ефикаснији и са више надлежности.

17. Говорите о јачању институција, али према истраживањима и према бројним наградама у Србији, а и на међународном нивоу, заштитник грађана ужива поверење на којем би му многи позавидели. У Србији се поверење, ипак, тешко стиче.

И још се лакше губи. Због тога је одговорност већа. Ова институција показала је да у Србији може да се ради јавни посао организовано, квалитетно, јефтино и ефикасно. Увек може боље, наравно. Морамо заштитити наше могућности да будемо добри, не смемо да дозволимо да се каже да не може да се ради боље. Ово је пример да може, таквих има још. Наша институција је, пре свега, ослонац за оне који раде квалитетно. Не можемо ми да урадимо посао других министарства или општинских управа. Ми треба да будемо ослонац за оне који раде квалитетно и да упремо прст у оне који не раде. То често није лако, немамо увек подршку. Мој посао није да дајем паушалне оцене, ми водимо поступке контроле који не смеју да имају пропусте, све морамо да проверимо, испитамо и да коначно дамо своју препоруку.

18. Да ли је препорука и довољна за мењање система, који је навикао на језик силе и наређења?

Ми смо показали да је и без те формалне силе и права, могуће доћи до резултата и ово треба да буде пример на основу кога ће и остали органи власти да унапреде свој рад, а не да се ова и сличне институције уваљају у просечност наше свакодневне политике. Грађани се нама веома често обраћају, одлично знају које су надлежности омбудсмана. Они су свој део посла урадили - показали су интерес за заштиту својих права. Контролне институције, попут наше, показују као треба исправити рад извршне власти. Сада је на извршној власти да те препоруке примени системски, а не да исправљени случајеви права грађана остану изузеци. Показало се да у Србији институција која се заснива на деликатном механизму препруке може на квалитету аргумената, а не силе, да мења начин рада управе. Србија, њени грађани и администрација нису осуђени на просечност, а камоли на међусобно непријатељство, како је то сада случај. Да ли ће извршна власт то да искористи - то је на њој. Ми свој посао настављамо да радимо бескомпромисно.