a

КОГ ЈЕ ПОЛА РОДНА РАВНОПРАВНОСТ

 Данас, 4. децембар 2013. године

Саша Јанковић

Награда „Прави мушкарац“, коју организација Центар Е8 на међународни Дан мушкараца додељује за живот у складу са вредностима ненасиља, родне равноправности и поштовања људских права, овогодишњем лауреату је донела много честитки, али и критике са две, на први поглед супротне стране.

Једна је она која Параду поноса сматра негацијом таквих „традиционалних вредности“ међу којима се „мушкост“, али и агресија према особама другачијег опредељења високо котира. Оног ко штити и залаже се за права нпр.хомосексуалаца, поглед са те стране никако не види као „правог мушкарца“. О тој страни све је углавном већ речено. Али, до добитника су критике дошле и с друге стране. Прави мушкарац је политички некоректан концепт, који изнова дискриминише различите сексуалне оријентације и родне идентитете, а прави републички омбудсман, заштитник грађана, морао би да такву награду разобличи и одбије, сажетак је порука појединаца из кругова феминистичких и LGBTIQ права. (LGBTIQ је, треба знати, кровни термин за све идентитете који произлазе из пола и рода: лезбијке, гејеви, бисексуалне, трансродне, интерсексуалне и queer особе.)

Критичари с те стране истичу да је ноторно познато да неравноправност погађа пре свега жене и LGBTIQ особе, те да је увођење „мушкараца“ у дискриминациони дискурс у ствари „маскулинизација“ и тог јавног поља, којом се жели рећи и постићи да без мушкараца опет нема ничега. 

Нису ли гласноговорници таквих критика пали у другу страну замке искључивости?

Жене и LGBTIQ особе јесу жртве дискриминаторне матрице, али да ли су једине? Да ли је могуће жмурити на чињеницу да постоје родно предодређене друштвене улоге и очекивања која, без обзира што су већином некоректна према женама, понекад на посебан начин ломе и мушкарце. Да ли се, на пример, сме игнорисати чињеница да ратови, а било их је на нашем подручју доста у скорашње време, остављају једну врсту погубних последица на цивилно становништво, а другу, тешку, на припаднике сукобљених наоружаних снага које су, по већ поменутој некоректној подели улога, у огромном проценту састављене од мушкараца. 

Колико њих има посттрауматски стресни поремећај, а колико њих се од њега лечи? Да ли имају подршку, или држава није спремна ни да призна да постоје, нити друштво да их прихвати? Колико је случајева насиља у породици могло бити спречено, колико женских и мушких живота сачувано, убистава и самоубистава избегнуто, да су насилници на време имали стручну помоћ за проблеме од којих неки, да, више погађају мушкарце? Или мислимо да се све решава репресијом, казненом политиком? Колико је дечака, младића и мушкараца жртава сексуалног злостављања и да ли би бављење тим табуом одмогло девојчицама, девојкама и женама жртвама? Јесу ли специфични родно условљени проблеми мушкараца уопште, у очима ових критичара, достојни да се уврсте у проблематику родне равноправности или треба да кажемо „родна“, а мислимо и радимо „женска“.

Коначно, може ли се стварно решавати проблем дискриминације жена без бављења мушкарцима?

Ако смо део проблема, део смо и решења. Толеранција је вишесмеран концепт.

Активизам није лов на вештице. LGBTIQ није скраћеница за покрет против осталих сексуалних опредељења и родних идентитета. Ништа од овога заштитник грађана није рекао пре него што је добио награду, а требало је, била би заслуженија.


Аутор је заштитник грађана Републике Србије