a

Саша Јанковић: Нема отказа за узбуњиваче

интервју, Вечерње новости, 29.07.2013.

Заштитник грађана о борби против корупције, сарадњи са државом, администрацији. Свако ко се усуди да пријави корупцију биће заштићен, неки и новчано награђени

НАЈВИШЕ информација важних за борбу против корупције имају грађани. Али, све док их терамо да их достављају кријући се као да су они криминалци, или док због пријављивања корупције трпе озбиљне последице, не можемо очекивати масовно учешће грађана у борби против ње.

Саша Јанковић, омбудсман, каже у разговору за „Новости“ да ће законом о заштити узбуњивача овај проблем бити решен, а грађани заштићени од одмазде.

- Радна група за израду закона је модел закона завршила пре три месеца, а повереник Родољуб Шабић га је одмах предао ресорном Министарству правде и државне управе, како би ушао у редовну процедуру пред Владом и Скупштином.

* Када очекујете да ће он бити усвојен?

- Сви који смо радили на закону, а још више грађани и они којима нови закон треба да, у јавном интересу, обезбеди заштиту, већ са помало разочарања гледамо како време пролази, нови случајеви узбуњивања у јавном интересу се дешавају, узбуњивачи немају нужну заштиту и подршку, а закон не улази у процедуру. Надам се да ће извршна власт пожурити и обавити свој део посла без даљег одлагања.

* Како ће бити заштићени грађани који пријаве корупцију, преваре, лошу управу...?

- Ако грађанин савесно поднесе пријаву која се тиче озбиљног кршења конкретног јавног интереса, а након тога доживи неки вид одмазде, предвиђено је да се том чевеку или жени пружи заштита тако што ће надлежни орган без одлагања суспендовати штетну меру - на пример отказ - и та заштита ће трајати све док суд не каже своју коначну реч и такву меру коначно поништи. Истовремено, онима који примењују одмазду против узбуњивача биће запрећено кривичним делом.

* Шта ће се подразумевати под одмаздом? Да ли је предвиђена нека награда за онога који се охрабри и пријави?

- Одмазду нисмо строго дефинисали јер је машта човека који неком хоће да науди инвентивнија од сваког закона, већ одмаздом сматрамо сваку меру или радњу, чињење или пропуштање да се нешто учини, ако у конкретном случају има штетне последице за узбуњивача, а онај ко ту меру или радњу спроводи не може да докаже да она није повезана са чином узбуњивања. Највећа награда сваком узбуњивачу је да информација коју саопшти помогне да јавни интерес буде заштићен, а злоупотреба, кршење закона спречено или кажњено. Само у изузетним случајевима, тамо где узбуњивање у јавну касу неспорно унесе новац који би, без узбуњивања, засигурно остао ван ње, може се говорити и о новчаној награди и то ограниченој.

* Да ли сте, као омбудсман, задовољни сарадњом са државним органима?

- Мој посао је да органе и организације који врше неку власт контролом подстакнем да брзо, потпуно и савесно остварују права грађана и излазе у сусрет њиховим оправданим очекивањима и законитим интересима. У томе нико не испуњава потребе заштитника грађана већ своју законску обавезу и јавни интерес. Корист од корективне улоге заштитника грађана сада увиђа већина органа и организација власти који буду обухваћени неким поступком контроле, јер у њему или добију потврду независног органа да су радили савесно, или препоруку како да без много буке исправе пропуст и заслуже поверење и поштовање грађана. Они који такву прилику не искористе, нађу се под оштром критиком јавности. У подршци јавности је највећа „тајна“ ефикасности препорука које дајем, а које иначе нису правно обавезујуће јер највиши органи власти, пре свега Влада, и то ниједна до сад, није превише обраћала пажњу на то да ли министарства и други органи којима је надређена испуњавању свој законске обавезе у поступку контроле и коригују свој рад.

* Рекли сте да вам огроман проблем представљају руководиоци и запослени у државним органима. Да ли се и даље са тим сусрећете?

- То је и даље велики проблем и остаће све док државну, покрајинску и локалну управу не деполитизујемо, професионализујемо и рационализујемо. Има пуно „недодирљивих“ шефова и шефића, оних који раде 20 одсто свог времена, а страначки и интересно „комбинују“ преосталих 80 одсто, и који из сваког свог пропуста, незаконитости или нерада, излазе без казне или бар опомене. Све док су јавне службе партијски плен и алат социјалне политике и у њима влада негативна селекција, бржег напретка и ефикасније, а јефтиније администрације нема. Због тога се и најбоље идеје и најчистије савести окончавају половичним резултатима и разочарањима. У овом моменту контрола коју вршим је најчешће ефикасна, али не мења природу система и изгледа као игра мачке и миша у којој миш јури много већу мачку. Иако ограниченог захвата, успех у тим поступцима контроле ипак показује нешто суштинско - у српској администрацији има и стручности и савести и знања, и нисмо осуђени на неуспех, чак не ни на просечност. Али квалитет треба да избије кроз окоштали оклоп страначких, бирократских и популистичких стега. Засада то није успео, бар не масовно.