Државна управа мора да ради у интересу грађана

Администрација није заслужила да је хвале

Аутор: Саша Јанковић заштитник грађана

Европска комисија је недавно објавила годишњи извештај о напретку Србије ка чланству у Европској унији. На великој конференцији одржаној тим поводом у Београду, домаћи званичници на челу са потпредседником Владе Божидаром Ђелићем оценили су да извештај описује европски пут Србије као чашу до пола пуну, иако би се иста могла посматрати и као и допола празна. Најновији европски „снимак“ Србије заиста ниже пасусе похвала и критика, мозаички осликавајући нашу стварност. Они којима је до напретка заиста стало, погледаће детаљније шта је то што ЕУ види као у чаши пуно, а шта је још увек празно, упоредити то са прошлим извештајем, уочити трендове и из њих извући одређене закључке. Из перспективе омбудсмана, који по слову Устава контролише правилност и законитост рада администрације, овом приликом осврнућу се на оцену из извештаја која је, чини се, посебно охрабрила потпредседника Владе, те је више пута током конференције истицао. Ради се о ставу да Србија има „добар административни капацитет“!

После годину дана свакодневног надзора над радом наше администрације, дакле оних који законе примењују на конкретне људе и ситуације и утврђују имамо ли, када се због неке потребе или муке нађемо пред њима, неко право или обавезу, не могу а да се не упитам која је то одлика наше управе која је чини вредном такве хвале са становишта европских стандарда? Имао сам у више наврата прилику да непосредно од омбудсмана Европске уније Никифороса Дијамандуроса чујем које особине чине рад администрације не само законитим, већ и правилним и правичним, и у најширем смислу - добрим. За ову прилику ево три такве одлике: администрација мора радити доследно и предвидиво, мора поштовати оправдана, легитимна очекивања која је код грађана створила, и мора им пружати равноправан третман, сматра Дијамандурос, на чији предлог је Европски парламент усвојио кодекс добре управе.

Два примера
Погледајмо кроз два сликовита примера како се наша администрација носи са овим критеријумима. Пример бр. 1: потпредседник Владе у врели летњи дан уз севање блицева посећује чекаоницу полицијске станице и лично се осведочава у муке грађана који покушавају да остваре своје право, а пре свега обавезу (чије испуњење при том плаћају) - да замене лична документа. Тих дана исти потпредседник Владе неким другим, заслужним грађанима Србије уручује нове пасоше, такође уз севање блицева, али не у реду испред шалтера. Пасош је јавна исправа коју сваки грађанин под истим условима има право да добије како би остварио Уставом гарантовано право да напусти своју земљу и у њу се врати. Могао би бити симболична награда да на њега грађани широм Србије, због пропуста на различитим нивоима администрације, не чекају сатима и данима. Овако, заслужне грађане потпредседник Владе у ствари награђује избављењем од чекања у неподношљивим редовима! Толико о равноправном третману и добром капацитету.
Пример бр. 2: Неспорно је да грађани оправдано очекују од администрације да поштује и спроводи судске одлуке. У пракси првог српског заштитника грађана забележен је случај да је ресорно министарство на питање зашто се упорно оглушује о захтев грађанке да обезбеди спровођење судске одлуке, написало, потписало и оверило печатом да тако чини стога што је закон који регулише спорну ситуацију лош, а судска одлука поврх свега уноси додатну конфузију и узнемирава миран сан, пардон - рад преоптерећених службеника (ово за сан и рад је ауторска слобода).
У међувремену, у потрази за новцем, Влада најављује смањивање плата и броја запослених у управи. Не спорећи неприхватљивост чињенице да неки људи успевају да своје способности од државе наплате вишеструко, истовременим функционерским, директорским, чланским (у разним одборима) и разним другим радом упркос уставној забрани клонирања, чврсто сматрам да се рад управе највише и најбрже може унапредити драстичним повећањем одговорности за учињено (и неучињено) у обављању јавног посла. А са великом одговорношћу мале плате никако не иду. Са њима иде оно „не можеш ме тако мало платити...“, најсамопогубнији изум српске памети.

Жалбе грађана
Могло се на скупу с почетка овог текста чути, у одбрану тезе о добром административном капацитету у нас, и да би законе с европским стандардима могли доносити на енглеском језику (зашто и не би кад их ионако не примењујемо, прим. аут.), затим да се деца најбоље уче пливању тако што се баце у воду (зар се чак и у вицу тако деца не даве?) и још штошта охрабрујуће...
За разлику од становишта највиших представника Владе, српски заштитник грађана написао је у годишњем извештају Народној скупштини да „грађани нису задовољни радом органа управе“. Често се осећају као „прекобројни предмети, а не људи“ и немају утисак да се уважава њихово достојанство. У великом броју случајева грађани се жале на спор поступак, за шта као узрок по правилу наводе корупцију, неорганизацију и нерад. Органи управе нису међусобно повезани, па чак ни њихове организационе јединице, а њихове процедуре нису довољно транспарентне. Грађани имају утисак да је поступцима циљ форма, а не садржина. Комуникација службених лица са грађанима је недовољна и несадржајна, те остаје утисак да би знатан број притужби омбудсману, али и другостепених управних поступака и управних спорова, могао бити избегнут када би се грађанима језиком који разумеју отворено и уверљиво објаснила њихова права и обавезе. По правилу нема прилагођених процедура за остваривање права посебно осетљивих категорија становништва. Стиче се утисак бирократизоване, отуђене управе, усмерене према себи и својим проблемима и, евентуално, утврђивању обавеза грађана, али не и остваривању њихових права.“ Грађани могу оценити да ли је заштитник грађана био у праву када је изрекао такав суд.
На крају, Европска комисија написала је у извештају да би за Србију било добро да ојача позицију независних и регулаторних институција. Независне су нпр. државна ревизорска институција, повереник за информације од јавног значаја и, наравно, омбудсман, а регулаторне Агенција за приватизацију, Републичка радиодифузна агенција, Републичка агенција за телекомуникације... Сумирајући извештај, потпредседник Владе Ђелић нагласио је да ЕУ препоручује јачање улоге регулаторних институција; независне је заборавио да помене. Зашто?