DRŽAVA NE TREBA DA ŠTITI POSLODAVCE VEĆ RADNIKE

ZAŠTITNIK GRAĐANA SAŠA JANKOVIĆ

Mora se doneti zakon po kojem bi radnicima bila zagarantovana njihova prava, a država bila obavezna da od poslodavaca tužbama i drugim pravnim sredstvima naplati dugove prema republičkim fondovima, kaže zaštitnik građana Saša Janković koji priprema inicijativu.

Ko je odgovoran što je praktično i zakonski omogućena zloupotreba radnika? 

- Desetine hiljada radnika ostaje bez svojih Ustavom zagarantovanih prava iz radnih odnosa zato što je država decenijama dopuštala da poslodavci krše zakon i ne uplaćuju zakonom propisane obavezne doprinose za socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Pre svega, nepravičan je koncept po kome, ako poslodavac krši zakon i ne uplaćuje doprinose u obavezne fondove, štetu snosi radnik koji zbog toga ne može, recimo, da overi zdravstvenu knjižicu ili da punopravno ode u penziju. Podsećam da mi imamo sistem obaveznog osiguranja i da poslodavac doprinose ne uplaćuje direktno radniku, već fondovima koje je država organizovala i ona postavlja njihova rukovodstva. Zato je jedino logično i pravično da radnik pred tim fondovima ostvaruje sva prava koja mu Ustav garantuje kao neotuđiva, a da je dužnost i odgovornost države da obezbedi poštovanje zakona. Odnosno, država treba poslodavce da proverava i sankcioniše ako ne uplaćuju zakonom propisane doprinose.

Ali, ona to ne radi?

Više od decenije je na snazi praksa da država gleda kroz prste poslodavcima, od kojih su neki to iskoristili i da se obogate na tuđem besplatnom radu, a od radnika očekuje da se snađu. Vrhunac takvog pristupa desio se pre četiri godine kada je iz Ministarstva ekonomije, preko Ministarstva pravde, od sudova traženo da se obustave sudski postupci po tužbama radnika! Reagovali smo tadašnji Odbor za sprečavanje sukoba interesa i ja. Ta „akcija“ protiv prava radnika na zaštitu svojih prava pred sudom je prekinuta. Međutim, izostalo je pravo osvešćivanje javnosti o veličini problema. Kako je privatizacija otežala ostvarivanje prava radnika?

Proces privatizacije proglašen je za politički i ekonomski prioritet bez premca i njegov uspeh je cenjen kroz broj prodatih društvenih preduzeća, a ne po tome kome je, za koliko i sa kakvim ishodom nešto prodato. Društvena preduzeća su često kupovana sa namerom da se i ono malo preostale proizvodnje ugasi, pogoni preimenuju u poslovni prostor, a radnici otpuste. Agencija za privatizaciju teško je u tome mogla da bude objektivna ako je po zakonu imala pravo da jedan deo postignute cene zadrži za sebe i deli svojim zaposlenima. U jednom od postupaka koje sam vodio Narodna banka je obustavila isplatu bivšem radniku sa računa preduzeća koje mu je dugovalo plate, iako je on za to dobio pravosnažnu i izvršnu sudsku presudu. Ispostavilo se da je preduzeće ušlo u određen vid privatizacije, a Zakon o privatizaciji je bio jači i od sudskih odluka!

Kako se na brojne neuspele i sporne privatizacije lepila nadolazeća ekonomska kriza i sa njom neotvaranje novih radnih mesta, dobijen je veliki ljudski i socijalni problem. O svemu ovome dosta sam govorio i pisao, ali, nažalost, ostajalo je bez odziva u institucijama. - Kada je problem postao neprijatno vidljiv, krenuli štrajkovi, samopovređivanja, blokade saobraćajnica. Vlada je počela da ga rešava parcijalno uredbama i zaključcima, koje su se odnosile samo na neke periode i preduzeća. To je nečiji problem rešavalo, ali nekog drugog dovelo u još nepovoljniji položaj. Može li se ovaj problem rešiti?

Zbog toga sada pripremam i formalnu inicijativu za donošenje zakona po kojima bi svim radnicima koji su lišeni svojih po Ustavu neotuđivih prava ta prava bila priznata samom činjenicom da mogu da dokažu da su bili u radnom odnosu, a država bila obavezna da od poslodavaca tužbama i drugim pravnim sredstvima naplati dugove prema republičkim fondovima. To je i danas obaveza države - pre svega poreske uprave i inspekcije rada, ali posledice koje nastaju ako državni organi ne rade svoj posao sada po zakonu praktično snose radnici. Ako su problemi radnika najveći, treba li nam poseban ombudsman za radnike?

Ne. Trebaju nam pravični zakoni, odgovorna izvršna vlast, stručna i depolitizovana administracija i malobrojni, ali snažni nezavisni državni kontrolni mehanizmi. I naravno, slobodni mediji sa transparentnim vlasništvom i civilno društvo.

NE TROŠITE DECU U KAMPANJI

Da li ste u kampanji uočili elemente zloupotreba? Poslednjih nekoliko dana govori se o zloupotrebi dece?

Političke stranke nisu organi vlasti i njih za razliku od nekih drugih nezavisnih organa nemam pravo da kontrolišem, ali mogu da apelujem. Deca simbolizuju budućnost i privrženost porodičnim vrednostima, ali ne trošite decu u predizborne svrhe!

MUČNA JE I TEŠKA BORBA ZA KONTROLU DRŽAVNE VLASTI

Saša Janković

Neuspostavljanjem nezavisnih kontrolnih organa se iz domena nedostatka volje prešlo u domen nepoštovanja zakona

Ako zaštitnika građana dobijemo posle izbora nove Vlade, to će izgledati kao da se čekalo da Vlada odobri izbor onog ko treba da kontroliše rad njenih ministarstava. Da je to dobro, naš ustav i drugi ustavi ne bi propisivali različitu dužina mandata ombudsmana i Vlade - kaže u intervjuu za “Blic”  zaštitnik građana Saša Janković.

Komentarišući to što nije reizabran na funkciju, niti je dobio zamenu, kao i to što je sama procedura počela kasno, Janković naglašava da je reč o nastavku teške i često mučne borbe za uspostavljanje nezavisnih kontrolnih državnih organa.

Instituciju ombudsmana smo u Srbiji dobili posle 130 drugih država. Kao prvi zaštitnik građana, izabran sam skoro dve godine posle zakonskog roka, moji zamenici sa godinom zakašnjenja.

Pravi prostor za rad stručne službe Vlada je obezbedila tri godine po formiranju stručne službe umesto, po zakonu, pre tog momenta. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti reizabran je tek kada je upozorio da ističu zakonski rokovi, a ni posle sedam godina njegova stručna služba nema gde cela da se smesti. Državna revizorska institucija se takođe mučila sa prostorom...

Razumem da „klasični“ organi vlasti, posebno izvršne, nemaju interes da žure sa uspostavljanjem nezavisnih kontrolnih organa. Međutim, ovde se iz domena nedostatka volje prešlo u domen nepoštovanja zakona, a to niko sebi ne bi smeo da dozvoli.

Kome je u interesu da Srbija nema zaštitnika građana?

Onima koji su navikli da zakone na građane primenjuju bez kontrole. Stalno na tankom ledu, kontrolni organi su primorani da se jedan deo vremena bave sopstvenim problemima, a ne problemima građana, jer ako svoje institucionalne probleme zanemarimo, vrlo brzo građanima uopšte nećemo moći da pomognemo. Puno govori činjenica da se za uslove za rad bore samo nezavisni kontrolni organi, dakle oni čiji je posao da kontrolišu rad drugih organa i organizacija koje odlučuju o pravima i obavezama građana. Iako se javnosti drugačije plasira, mi nismo „nezavisna regulatorna tela“ koja imaju sasvim drugačiju funkciju: da regulišu ponašanje nedržavnih subjekata - medija, mobilnih operatera, berzanskih agenata, avio-prevoznika i slično. Ta tela po pravilu nemaju teškoća kao kontrolni organi - naprotiv.

Kakve bi posledice mogle da izazove nepostojanje ombudsmana?

Neće biti smak sveta, do pre pet godina nismo  imali zaštitnika građana. Ali opredelili smo se da težimo slobodi i punom dostojanstvu čoveka pred državom, a umni ljudi su davno zaključili da svakoj vlasti treba kontrola, zar ne?

Koliko pritužbi građana ukupno ste dobili prethodne godine?

U 2011. godini se zaštitniku građana obratilo 12.130 ljudi, što je 40 odsto više nego 2010. Svaki građanin je dobio stručan odgovor, savet, objašnjenje, uputstvo.

Postupci kontrole rada organa vlasti se vode na osnovu formalnih pritužbi, a njih su građani podneli 3.640, što je opet skoro 40 odsto više u odnosu na 2.647 pritužbi u 2010. godini. Još 212 postupaka kontrole pokrenuo sam po svojoj inicijativi - uglavnom na osnovu saznanja iz medija, u odnosu na 90 u 2010. godini.

Podneto je i 40 zakonskih i podzakonskih inicijativa, a ranije ih je bilo 15.

Sve započete postupke kontrole nisam mogao okončati do kraja godine - završeno ih je 2.562, 183 više nego prethodne. Vidi se da je, za razliku od velikog porasta broja pritužbi i drugih postupaka, broj okončanih postupaka u 2011.

povećan za samo nekoliko procenata, što govori da je kapacitet ovog organa u sadašnjem obimu stručne službe dostignut.

Hoće li se kapaciteti povećavati?

U prethodnom izveštaju Narodnoj skupštini upozorio sam da se zaštitnik građana, pod pritiskom ogromnih i opravdanih očekivanja ljudi, a suočen sa velikim preprekama i ograničenjima u radu, kao institucija može urušiti. Između ostalog, i zbog toga sam inicirao izmene Zakona o zaštitniku građana, koje je Vlada na predlog Ministarstva za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatila i uputila Skupštini na usvajanje. Iz Parlamenta, međutim, kažu da za to, u predizbornom periodu, izgleda neće biti vremena.

Na šta su se građani najviše žale?

Najveći broj građana žali se na preduge, nelogične, birokratizovane, administrativne postupke i procedure koje onemogućavaju ili otežavaju ostvarivanje najraznovrsnijih prava. Administracija greši, a građani ispravljaju njene greške, često nedostaju jasna obrazloženja u odlučivanju, ponekad organi vlasti ne poštuju zakon jer im to „nije celishodno“ ili ga tumače na način na koji ga stručan i savestan službenik nikada ne bi smeo protumačiti.

Izbori nisu izgovori za nerad

 Da li ste dobijali pritužbe građana na predizbornu kampanju?

Građani i mediji se interesuju da li stranački aktivisti krše prava građana ako zazvone na vrata i postavljaju pitanja.

Odgovor je negativan, sem ako ne koriste baze ličnih podataka koje su prikupljene u druge namene, ili su drski i nasilni. Sve dok građanin bez problema može da kaže „ne“ i zatvori vrata, nema kršenja ničijeg prava.

Legitimno je nastojanje političkih partija da zainteresuju građane za svoj program i da ispipavaju puls biračkog tela.

 Hoćete li intervenisati ukoliko stranke u narednom periodu budu kršile pravila?

Stranke nisu organi vlasti i ja ne kontrolišem njihov rad. Ali ako rad bilo kog organa vlasti u vezi sa izborima ili inače bude nepravilan, ako administracija izbore bude koristila kao izgovor za nerad ili neodgovornost, biću i glasniji nego inače.

Nisu to dve pljuske

Pomislila sam – kada bismo imali više takvih tužilaca, mnoga deca bi imala mirnije detinjstvo

Udarac po duši je naslov knjige Nade Banjanin-Đuričić, a tema je zlostavljanje dece, pa i u porodici.

Nedavno su pojedini dnevni listovi objavili vest da je opštinski javni tužilac u Zrenjaninu pokrenuo istragu protiv majke zbog porodičnog nasilja. Ne bi to bila toliko neobična vest, jer nasilje u porodici je krivično delo, iako su majke nešto ređe počiniteljke i osumnjičene nego očevi. Međutim, naslov u jednom listu je glasio: „Zbog dva šamara majka će morati u zatvor”. U tekstu su se dva šamara pretvorila u dve pljuske, što se razumljivo pretvorilo u zaštitu majke (nasilnice) i kritiku postupanja zrenjaninskog tužioca. Doprinos takvoj oceni dali su i pojedini stručnjaci čiji se stavovi često prenose u medijima. Jedna od njih je posumnjala da je reč o nekoj „nameštaljci”, naduvanoj stvari koja se stavlja na teret majci. Pošto su druge novine dale opis događaja koji je prethodio šamaranju deteta od osam godina u javnoj instituciji (pretnja da će majka dete baciti kroz prozor, upozorenje službenice da će pozvati policiju i nove pretnje majke da će u tom slučaju skočiti zajedno sa detetom), bilo je logično da očevidac događaja prijavi slučaj grubog nasilja nad detetom, jer ga na to obavezuje Zakonik o krivičnom postupku. Stvar nije ni stigla do suda, ali je majka već bila u zatvoru!

Bilo mi je odmah jasno da ovde nešto ne štima. Zbog dva šamara se ne ide u zatvor, jer zabrana telesnog kažnjavanja deteta u porodici još nije ušla ni u jedan propis, iako se već dve godine u javnosti „lome koplja” da li je to potrebno, da li će to dovesti do ruiniranja roditeljske moći (!) nad detetom i stvarati generacije razmažene dece koja će uspostaviti svoju strahovladu nad roditeljima. Pozvala sam opštinskog javnog tužioca Zrenjanina, koji je na konferenciji za novinare izneo podatak o pokretanju krivičnog postupka i potvrdio informacije koje su već bile objavljene – da je dvoje od četvoro dece osumnjičene majke ranije smešteno u hraniteljsku porodicu, zbog nasilja i zanemarivanja. Dakle, nije krivični postupak pokrenut zbog dve pljuske, ili čak šamara, već zbog sumnje na kontinuiranu izloženost dece nasilju i zanemarivanju. Bila sam prijatno iznenađena kada mi je tužilac rekao da u tom organu postoji nulta tolerancija na nasilje. Složila sam se da jedino takvim pristupom možemo menjati odnose i stavove u društvu kada je reč o porodičnom nasilju i posebno nasilju prema deci. Pomislila sam – kada bismo imali više takvih tužilaca, mnoga deca bi imala mirnije detinjstvo. I umesto da takav gest stručnjaci pohvale i podrže, dešava se muk. Tužilac je dobio nekoliko telefonskih poziva ohrabrenja i podrške. Kako će to delovati na ostale tužioce? Destimulativno, pretpostavljam.

U čijem je interesu da se o ovakvim slučajevima iskrivljuje stvarnost? U interesu normalnosti nije. U interesu dece još manje. Prodaje li to bolje novine? Nadam se – ne. Pa, šta je onda razlog tako bezočnom iskrivljavanju stvarnosti u kojoj se sudbina deteta potpuno zanemaruje? Nisam uspela da dokučim. Sem ako neki jak lobi ne stoji iza teze da je telesno kažnjavanje dece poslednji zabran moći nemoćnih roditelja. Ali ni u to ne verujem. Lobiji se stvaraju oko stvari iza kojih stoji novac ili neki drugi važan interes.

Nekoliko dana posle ove, mediji su preneli stravičnu vest – sin, momak od 18 godina, tek iskoračio u svet odraslih, ubio oca. Kao razlog naveo je da ga je otac konstantno fizički kažnjavao i da mu je dozlogrdilo. Otac je očigledno preterao sa ispoljavanjem roditeljske moći, sin ojačao i uzeo pravdu u svoje ruke. Nije bilo u njegovoj blizini savesnog komšije da prijavi nasilje i još savesnijeg tužioca da procesuira zlostavljača. Momak će dobar deo svoje mladosti provesti u zatvoru, u to nema sumnje. Da li je mogao da bude spasen iz pakla u kojem je živeo? Odgovor znamo: mogao je i morao je da bude spasen.

Pročitali smo u tekstu mog grčkog kolege (,,Politika”, 8. marta) kako je tekao proces zakonske zabrane roditeljskog telesnog kažnjavanja dece u Grčkoj. Rezultati koji su postignuti jesu za pohvalu. I kao što je u tom tekstu izloženo, imali su u proteklom periodu samo nekoliko sudskih postupaka. Dakle, ni u Grčkoj roditelji ne idu u zatvor zato što ošamare dete, ali svakako idu oni koji rado i često posežu za kaišem, ili ostavljaju deci masnice na telu i duši.

Zamenica zaštitnika građana za prava deteta

Tamara Lukšić-Orlandić

Danas, 2. mart 2012. godine

Efikasniji mehanizmi zaštite

 U NJujorku je 19. decembra 2011. godine načinjen istorijski iskorak u zaštiti dece i njihovih prava. Tog dana je Generalna skupština UN usvojila treći po redu Fakultativni protokol, uz Konvenciju o pravima deteta, koji se odnosi na proceduru podnošenja predstavki Komitetu za prava deteta kao nadzornom telu za sprovođenje Konvencije o pravima deteta.

Time je okončan proces započet 2006. godine u kojem je jedan broj država, ugovornica Konvencije, pokrenuo ovu inicijativu. U procesu izrade je aktivno participaralo preko 80 međunarodnih i nacionalnih NVO. Usvajanjem ovog Protokola međunarodna zajednica je nedvosmisleno postavila prava deteta u ravan sa svim ostalim ljudskim pravima i priznala da i deca imaju pravo da podnesu predstavku međunarodnom telu, kao i odrasli.

Deca koja su žrtve zlostavljanja i kršenja prava sada će biti u mogućnosti da podnesu predstavku Komitetu za prava deteta UN, ukoliko takvu zaštitu nisu uspeli da ostvare u svojim državama. Takođe, Protokol dozvoljava i pojedinim državama da podnesu informacije o teškim i sistematskim kršenjima prava deteta u nekoj zemlji, ukoliko takvim informacijama raspolažu.

Tokom procesa rada na Protokolu bilo je onih koji su smatrali da je efikasnije da se Komitet za prava deteta usredsredi na zahteve državama da na nacionalnom nivou uspostave delotvorne žalbene mehanizme. Međutim, već sama preambula Protokola ohrabruje i podstiče države da uspostave i unaprede efikasne mehanizme zaštite prava deteta na nacionalnom nivou.

Treba reći da Protokol reafirmiše položaj deteta kao subjekta prava i osobe sa dostojanstvom i razvojnim potencijalima. Pritužbe će moći da podnosu pojedinci ili grupe ili neko treći u ime pojedinca ili grupe dokazujući da je žrtva kršenja nekog od prava iz Konvencije o pravima deteta ili opcionih protokola o deci u oružanim sukobima i o prodaji dece, dečjoj prostituciji i pornografiji. Anonimne pritužbe neće se uzimati u razmatranje, ukoliko nisu predate u pisanoj formi i ukoliko nisu iscrpljena raspoloživa pravna sredstva na nacionalnom nivou, izuzev ako su ta raspoloživa sredstva nerazumno duga ili neće biti efikasna. Ovo je posebno važno za sve potencijalne slučajeve seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja, pošto u takvim situacijama efektivni pravni lekovi, po pravilu, ili predugo traju ili su potpuno neefikasni i nedovoljni.

Komitet će usvojiti posebna pravila za vođenje postupka, koji će po slovu Protokola morati da budu prilagođeni deci (čild sensitive). Veoma je važna sledeća odredba koja garantuje da će buduća pravila rada Komiteta obavezno morati da sadrže garancije za sprečavanje manipulacije detetom od strane onoga ko u ime deteta podnosi predstavku, kao i mogućnost Komiteta da odbije da razmatra podnet predlog ako smatra da nije u saglasnosti sa najboljim interesima deteta. Takođe, identitet podnosilaca neće biti otkriven državi protiv koje je podneta predstavka, izuzev ako podnosioci pristanu na to.

Protokol predviđa i prijateljsko rešavanje problema sa državom protiv koje je predstavka podneta, tako što će joj Komitet za prava deteta ponuditi svoje dobre usluge u prevazilaženju nastalih problema. Kada bude razmatrao predstavke, održavaće zatvorene sednice, svoje preporuke će dostavljati državi na koju se pitanje odnosi, a država će biti dužna da Komitetu podnese pisani odgovor o preduzetim merama i/ili merama koje namerava da preduzme.

Ukoliko Komitet dobije informacije o teškim ili sistematskim kršenjima prava deteta garantovanih Konvencijom ili opcionim protokolima, imaće mogućnost da sprovodi istragu, uključujući i posetu toj zemlji. Istraga će biti poverljiva, a saradnja države se očekuje u svim fazama istrage.

Protokol će stupiti na snagu tri meseca pošto ga ratifikuje ili mu pristupe 10 država. Bitno je naglasiti da će Komitet za prava deteta imati ovlašćenje da razmatra samo one povrede koje je načinila neka od država ugovornica nakon stupanja na snagu Protokola, odnosno povrede koje su nastupile nakon što je konkretna država pristupila Protokolu, što znači da se Protokol neće moći da primenjuje retroaktivno za kršenja prava nastala u periodu pre nego što je Protokol stupio na snagu.

Dobra je vest da je 28. februara ove godine u Ženevi upriličeno svečano potpisivanje Protokola i da je među potpisnicima bilo i predstavnika Srbije. Sada nam predstoji proces ratifikacije, ali je činom potpisivanja naša zemlja potvrdila kontinuitet svog zalaganja za zaštitu prava deteta.

Gost komentator, Blic, 28.02.2012. godine

Međugeneracijsko nerazumevanje

Zaštitnik građana povremeno dobija pritužbe, po pravilu, starijih građana na remećenje javnog ali i njihovog privatnog mira i spokojstva. Deca su ta koja svojom igrom, glasnim plačom ili smehom smetaju starijim komšijama.

Jedan od takvih pritužilaca poslužio se veoma ružnom varkom, pa je podneo prijavu da dete trpi nasilje od roditelja, da plače, te da brižne komšije žele da spasu dete od okrutnih roditelja. Policija je na poziv dolazila u osumnjičenu porodicu, a Centar za socijalni rad po zahtevu Zaštitnika izvršio je kontrolu. Stručno mišljenje centra bilo je da je reč o funkcionalnoj porodici koja, kao i svaka druga porodica s malom decom, ima ponekad problem da svog mezimca odvoji od crtaća ili igrica na kompjuteru, pa se to završi plačom. A zidovi su loše izolovani na buku... Epilog čestih poseta policije bio je da je dete dobilo patološki strah od unifomisanih lica, pa je porodica zatražila zaštitu od institucionalnog zlostavljanja.

Pre nekoliko dana Zaštitnik građana je dobio istog dana dve pritužbe roditelja da im komšije prete prijavama policiji, dolaze na vrata i lupaju jer je igra njihove dece preglasna i deca već imaju uslovni refleks pa se u sobi kreću na prstima, strahuju od zvona na vratima. Prijavljuju građani buku u stanovima iznad svojih, uz obaveznu napomenu „kao da mi skaču po glavi“, ali i buku u stanovima ispod svojih. Valjda im golicaju tabane dok hodaju?!

U kakvo smo se samoživo društvo pretvorili? Gde je nestalo razumevanje za decu, koja odrastaju u stanovima i koja na minus 10 sigurno ne mogu da se igraju napolju? Pamtiću uvek reči mojih komšija kada sam sišla jedan dan do njih i pitala ih da li im smeta buka iz stana koju je pravila moja tada petogodišnja ćerka trčkarajući u novim klompama kroz stan: „Nije nam smetala porodica s troje dece koja je pre vas živela u stanu, tako da ovo trčkaranje vaše ćerke i ne registrujemo.“

Bilo je to pre skoro 30 godina, ali se sa setom setim toga svaki put kada dobijem pritužbu na nevaljalu decu koja prave buku. Ono što me raduje to su mladi roditelji koji žele da zaštite pravo svog deteta na igru.