Tamara Lukšić Orlandić,

zamenica zaštitnika građana

Seksualno zlostavljanje dece zahteva sveobuhvatni odgovor države

autorski tekst, u skraćenom obliku, objavljen u dnevnom listu "Politika", 12. 03. 2013.

Zakonski okvir za zaštitu dece od seksualnog zlostavljanja nije dobar, niti dovoljan da decu zaštiti, a nasilnike adekvatno kazni.

To nije samo naša stvarnost, već većine zemalja u svetu, pa i u Evropi. Da nije tako, ne bi Savet Evrope 2010. godine  usvojio Konvenciju o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (Lanzarot Konvencija), a 2011. godine lansirana je i kampanja „1 od 5“, koja najslikovitije govori o razmerama ovih teških krivičnih dela usmerenih prema deci. Srbija je ovu Konvenciju ratifikovala još maja 2010. godine, ali nadležni organi dugo nisu preduzeli ništa da standarde sadržane u Konvenciji pretoče u zakonska rešenja i praksu stručnog rada sa decom žrtvama. Dugo se najavljivao zakon koji bi uveo neku vrstu registra počinilaca teških krivičnih dela seksualnog nasilja učinjenih prema deci. Sumnjam da bi se to i desilo u dogledno vreme da nije bilo  tragične sudbine osmogodišnje devojčice koja je umrla kao žrtva silovanja i njenog oca, koji je kao svoju misiju, preuzeo angažovanje da se takav zakon donese, kako bi neka druga deca bila zaštićena od sličnih zločina.  Vlada je nedavno usvojila Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima i on će se naći pred poslanicima Narodne skupštine u upravo započetom redovnom prolećnom zasedanju.

Zakon propisuje nadzor nad pedofilima posle izdržane kazne zatvora, kao i osnivanje registra takvih osuđenika sa podacima koji će, pod određenim uslovima, biti dostupni državnim organima i zainteresovanim firmama i pojedincima. Predviđeni su posebne mere koje traju dve decenije posle izdržane kazne: obavezno javljanje nadležnom organu policije i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, zabrana posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletne osobe, kao što su vrtići, škole i igrališta, zatim obavezno posećivanje profesionalnih savetovališta i ustanova, obavezno obaveštavanje o promeni prebivališta, boravišta ili radnog mesta i obavezno obaveštavanje o putovanju u inostranstvo.

Sa svoje strane, Zaštitnik građana je 2011. godine podneo Ministarstvu pravde Inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika, koja sadrži i nekoliko predloga koji se odnose na zaštitu deteta, žrtve seksualnog nasilja, saglasno predlozima sadržanim u Lanzarot konvenciji. Tadašnje Ministarstvo nije odgovorilo Zaštitniku građana na inicijativu, te je Zaštitnik  građana istu Inicijativu podneo oktobra 2012. godine novom ministru pravde. Ovog puta je dobijen odgovor sa obećanjem da će prilikom sledeće faze izmena Krivičnog zakonika biti uzeti u obzir ovi predlozi Zaštitnika građana.

A predlozi su sledeći:

Verovatno najznačajnija promena bi bila da zastarelost krivičnog gonjenja za krivična dela protiv polne slobode koja su učinjena na štetu maloletnog lica, počne da teče od punoletstva žrtve, kako bi se omogućilo pokretanje postupka onda kada žrtva ojača, stekne samopouzdanje i može samostalno da se suoči sa nasilnikom iz svog detinjstva, koji je , po pravilu, osoba od poverenja deteta (otac, neki drugi član porodice ili druga detetu bliska osoba). Većina zemalja koja je izvršila izmene u ovom pravcu opredelila se za isti limit u pogledu godina za otpočinjanje roka za zastaru (Hrvatska, Slovenija, Nemačka, Norveška, Francuska), dok su neke zemlje kao limit za zastaru opredelile određenu starost  (Švajcarska 25 i Finska 28 godina), a neke su utvrdile da zastara počiinje da teče kada žrtva napuni 14 godina (Island) ili 15 godina (Švedska).

Dalje se predlaže da se izjednači položaj svih maloletnih žrtava u odnosu na akt silovanja bez pristanka. Reč je o tzv. nedostatku saglasnosti na seksualni čin koji je za sada uređen tako da se samo za žrtve starosti do 14. godina uvodi oštrija kazna, dok se deca starija od 14 godina smatraju zrelim da stupaju u seksualne odnose. U tom smislu, predlog Zaštitnika građana je da se dobna granica povisi na 18 saglasno Konvenciji o pravima deteta, ali i  Lanzarot Konvenciji , prema kojima su svi deca dok ne napune18 godina. Naravno, ne bi se krivičnim delom smatralo stupanje u seksualne odnose kada je reč o vršnjacima, odnosno maloj razlici u godinama između dečaka i devojčica. 

Takođe, nužno je da se pojam obljube proširi i na penetraciju drugog dela tela, koji nije muški polni organ ili penetraciju predmetom, kako se ne bi u praksi takvi akti kvalifikovali kao nedozvoljene polne radnje, počinioci kažnjavali blažim kaznama, a  gonjenje je najčešće moglo da se pokrene samo po predlogu, a ne ex oficio.

Potrebno je i da se posebno sankcioniše činjenica da je učinilac krivičnog dela iskoristio specifičan odnos poverenja, autoriteta i/ili moći u odnosu na dete, te da se to uzme kao otežavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne. 

I, naravno, ono što je često „trn u oku“ žrtava i njihovih porodica, to je potreba da se pooštri kaznena politika, tako što bi se uklonila novčana kazna kao glavna u slučajevima izvršenja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje, jer se ona koristi u praksi i kada su žrtve deca, tj, osobe mlađe od 18 godina (od 14 do 18), pošto se za mlađe od 14 ni sada ne koristi novčana kazna.

Da bi se iskazalo poštovanje države prema detetu žrtvi, neophodno je da se izbriše iz Krivičnog zakonika mogućnost da se ijedno krivično delo protiv polne slobode goni po predlogu, jer interes države mora da bude da suzbija i prevenira kriminalitet u ovoj oblasti, naročito imajući u vidu njegovu raširenost.

Kada budemo imali usvojen Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima i kada krivični zakonik pretrpi izmene na koje sam ukratko ukazala, možemo reći da je država učinila ono na šta se i obavezala potpisivanjem Lanzarot konvencije – da je stvorila pravne pretpostavke za bolju zaštitu dece od seksualnog nasilja. 

Naravno, ostaje obaveza da se kroz proces edukacije radi na prevenciji tako što će profesionalci u svim sektorima koji rade sa decom – u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti, pravosuđu, policiji, ali i u sportskim klubovima, institucijama kulture i zabave i sl. posedovati odgovarajuća znanja o seksualnom  iskorišćavanju i zlostavljanju dece, te da među njih neće zalutati oni koji su bili osuđeni za ovu vrstu krivičnih dela počinjenih prema deci. Nadalje, prevencija podrazumeva i potrebu informisanja dece i u osnovnim i u srednjim školama o opasnostima od seksualnog iskorišćavanja dece, sredstvima i načinima zaštite.

I na kraju, zašto uvek moramo da čekamo neki tragičan događaj, ili neku konvenciju da bi preduzimali preventivne  i normativne aktivnosti kako bi zaštitili one koji su najranjiviji?

Politika, 10.02.2013. godine

Prst na čelo za bezbednost dece

„Prst na čelo” je prva prava građanska akcija u Srbiji. Razne inicijative i zahtevi vlastima do sada su dolazili od političkih partija ili nevladinih organizacija, a sada je grupa Novosađana pokrenula akciju da se hitno učini nešto efikasno za bolju bezbednost dece, protiv nasilja nad decom i među decom.

Povod je pucnjava u Novom Sadu, u neposrednoj blizini osnovne škole i vrtića, i to druga po redu u poslednjih pet meseci u ovom gradu. Niko nije stradao, pa zato vest nije bila zapažena u javnosti.

Da se ne bi dogodila tragedija, o kojoj bi svi mediji brujali, grupa roditelja pokrenula je na društvenim mrežama akciju sa motom: „Meni je važno. A tebi?”.

Najavljeno je da će ova akcija sa „Tvitera” i „Fejsbuka” preći i u „stvarnost” na javnim okupljanjima.

– „Prst na čelo” je akcija koja treba da postane način života. Oživimo građanski aktivizam! – napisao je zaštitnik građana Saša Janković na „Tviteru”.

Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić naveo je da je „Tviter” akcija protiv nasilja u školama vredna svake podrške, pogotovo klasičnih medija.

– Građanska inicijativa služi jačanju svesti i vršenju pritiska na one koji treba da pronađu rešenje i za taj posao primaju platu, da bi ga radili odgovornije. Građani ovakvim akcijama pozivaju odgovorne da pronađu rešenja za probleme od kojih im zavisi kvalitet svakodnevnog života – kaže za „Politiku” ombudsman Saša Janković.

Bezbednost dece i svih građana čini sastavni deo svakodnevnog života i zajednički je interes svih građana Srbije, bez obzira na sve moguće razlike.

Novosađani su na problem ukazali posle dve pucnjave, niza tuča i uboda noževima, ali rešenje bi trebalo pronaći na nivou cele države.

– Ni građani ni novinari ne treba da upadnu u zamku da treba sami da pronađu rešenje. Zna se ko je nadležan da preduzme mere ili da donese propise u oblasti bezbednosti dece i građana. Pitajte Ministarstvo unutrašnjih poslova, pitajte tužilaštvo, pitajte Vladu Srbije šta će preduzeti kada građani javno kažu da nisu zadovoljni stepenom bezbednosti. Na građanima je da „zavrište”, a na državnim organima da vide hoće li pojačati policijske patrole ili će doneti i primeniti propise – kaže Janković. 

On ukazuje da do sada u Srbiji nije bilo ovakve vrste pritiska građana na vlast – bez ikakvog političkog interesa.

– Ovakvom akcijom građani zahtevaju da im se obezbedi normalan život i da se neće više tolerisati odsustvo akcije države. Time se stavlja do znanja da će vlast snositi i političke posledice ako se ogreši o zahteve građana, jer se te posledice mogu pokazati kroz broj glasova na nekim sledećim izborima – objašnjava Janković. 

Ako se od građana očekuje da predlažu zakone, onda nam država i ne treba, ističe ombudsman.

– Građani kroz poreze plaćaju državne organe da pišu zakone. U mnogim zemljama građani se okupljaju na ulicama oko životnih tema, a ne oko politike. Ovo je prvi put da se to događa kod nas. To je za svaku podršku jer građanski aktivizam u Srbiji još nije zaživeo – kaže Janković.

Nedavno je sagovornik našeg lista bio „običan građanin” koji je predložio tekst „Marijinog zakona”. Otac ubijene osmogodišnje devojčice, Slobodan Jovanović, upravo je postavio pitanje da li treba on, kao laik u oblasti prava i prevencije kriminala, da predlaže javni registar pedofila i strože kazne, ili to treba da učine stručnjaci u nadležnim državnim organima.

Međutim, ne baš kao običan građanin, jer je njegovo dete žrtva najgoreg zločina, Jovanović je sam osnovao fondaciju „Marija Jovanović – dete”, iz koje se finansiraju aktivnosti na boljoj bezbednosti osnovne škole u Starim Ledincima, u kojoj je osmogodišnja Marija završila prvi razred. Zahvaljujući ovoj fondaciji, dvorište Osnovne škole „Jovan Jovanović Zmaj” dobiće na proleće ogradu i video-nadzor.

– Država je nadležna da propiše i sprovodi mere prevencije, a ne da građani moraju da predlažu i sprovode bezbednosne mere. I naravno, građani traže ne samo da se zakon donese, nego da se ostvari svrha zakona, da on ima efekat koji treba da postigne. Bez efekta zakon neće vredeti – kaže zaštitnik građana Saša Janković.

Akciju „Prst na čelo” podržao je i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević.

Poručio je da se sa „Tvitera” pređe na pronalaženje konkretnih rešenja, ali je najpre pozvao roditelje da svaki od njih preuzme bar jedan deo odgovornosti za svoje dete, da zna šta dete radi, šta nosi u đačkoj torbi i s kim se druži.

Ipak, nije osporio ulogu države i policije u bezbednosti građana i najavio pretresanje školskih torbi kao prvu preventivnu meru zaštite u školama.

Ko i koliko treba da snosi delove odgovornosti, šta treba da rade roditelji, šta nastavnici, a šta policija i vlada, neka odluče stručnjaci, ali tek pošto stave prst na čelo. Građani ih na to pozivaju.

Politika, 03. decembar 2012. godine

 OSOBE S INVALIDITETOM– PRAVA BEZ PODRŠKE

Poslednjih godina Srbija je usvojila snažnu normativnu osnovu za priznavanje i zaštitu prava osoba s invaliditetom. Vlada je usvojila strategije kojima bi trebalo da su utvrđene dugoročne politike unapređenja njihovog položaja i zaštita mentalnog zdravlja. Doneti su zakoni koji bi trebalo da omoguće nesmetano društveno uključivanje invalida i da spreče i kažnjavaju oblike diskriminacije kojima se dovode u neopravdano nejednak položaj u odnosu na druge građane.

 Nažalost, pripadnici ove brojne i po potrebama raznovrsne društvene grupe, u životu se suočavaju s preprekama i problemima koji ukazuju na to da primena načela „jednakih mogućnosti“ ne zavisi samo od „dobrih“ propisa, već i od društvenih uslova u kojima se sprovode konkretne mere i aktivnosti.

 Razvijanje sistema podrške društvenom uključivanju osoba s invaliditetom u lokalnim zajednicama uslov je primene usvojenih zakona. Drugim rečima, „dobri zakoni“ treba da postanu „dobra praksa“ i da omoguće građanima s invaliditetom da priznata prava ostvaruju u neposrednom i najmanje restriktivnom okruženju.

 To još nije moguće jer su im mnogi javni objekti i površine nepristupačni, nivo usluga koje bi trebalo da dobijaju od javnih službi i servisa je otežan zbog komunikacionih barijera, ali i zbog predrasuda i nemara. Nemali broj osoba s mentalnim teškoćama trajno je smešten u ustanove socijalne zaštite jer nema gde drugo, a uslovi u kojima žive i leče se, kao i onih smeštenih u psihijatrijske ustanove, su loši. Nezainteresovanost za njihove probleme takođe je prepreka ostvarivanju priznatih prava, a više nego potresan primer takvog odnosa je letošnji štrajk glađu radnika invalida zaposlenih u kragujevačkoj zaštitnoj radionici „DES Šumadija“ na koji danima nadležni nisu reagovali.

 Situacija će postati povoljnija tek kad se primeri zapošljavanja ili uspešnog školovanja invalida ne budu isticali kao poseban društveni napor već kada se o njima bude govorilo kao o uobičajenom načinu društvene prohodnosti.

 Ostvarivanje takvog socijalnog okruženja moguće je samo ako se sistem podrške društvenom uključivanju osoba sa invaliditetom razvije na način koji njima i njihovim porodicama omogućava da u neposrednom okruženju ostvaruju većinu prava koja ostvaruju svi. Specifičnost njihovog položaja nije u invaliditetu već u potrebama koje treba da zadovolje kako bi imali jednake mogućnosti.

 Većina gradova i opština nema odgovarajuće sisteme podrške koji bi omogućili ostvarivanje priznatih prava i zadovoljenje njihovih potreba. Takođe, javni fondovi koji bi trebalo da obezbede sredstva za uspostavljanje takve podrške su opterećeni i nisu u stanju da podstaknu nove mere. Većina lokalnih administracija nema mogućnosti, a često ni saznanja o tome da treba da obezbedi zaštitu i ostvarivanje priznatih prava osoba s invaliditetom.

 Inkluzivno obrazovanje, smanjenje broja dece u „specijalnim“ školama, uvođenje novih metoda u nastavu i njeno organizovanje u skladu s potrebama načini su da se stvore uslovi za prevazilaženje postojećih problema. Međutim, socijalno uključivanje treba da ima snažniji podsticaj i iz drugih sistema. Primer pojedinih poslovnih banaka koje dizajniraju okruženje i prilagođavaju rad potrebama osoba s invaliditetom ukazuje na tek jedan od načina koji podstiče društveno uključivanje.

 Pritužbe koje u vezi s ostvarivanjem priznatih prava pominju osobe s invaliditetom upućuju nas na zaključak da primeni načela „jednakih mogućnosti“ najviše nedostaje društvena podrška, odnosno da podstrek uključivanju osoba sa invaliditetom mora biti usmeren ka zadovoljavanju potreba u neposrednom okruženju, a ne ka održanju velikih i neracionalnih sistema koji ne mogu efikasno da odgovore zahtevima građana.

Dnevni list "Danas", 26. novembar 2012.

Mediji i nasilje nad decom

Povodom 20. novembra, Svetskog dana deteta, kojim se širom sveta obeležava godišnjica usvajanja Konvencije o pravima deteta (1989), održava se sve više prigodnih skupova, debata, promocija i u našoj zemlji. Jedan od njih ove godine izdvaja se po mnogo čemu: temi, učesnicima, kvalitetnom dijalogu i gotovo retko zabeležene činjenice - prisustva velikog broja novinara, po slobodnoj proceni, preko 30. Ne menja na stvari to što su novinari, u stvari, bili domaćini skupa, i istovremeno najaktivniji učesnici u raspravi.

Reč je o skupu koji su organizovali Unicef i Udruženje novinara Srbije (UNS), a panelisti su bili predstavnici nezavisnih institucija. Tema dobro pogođena, više nego aktuelna, atraktivna, osetljiva, a nadasve ozbiljna - „Mediji i izveštavanje o nasilju nad decom u školi“.

Svedoci smo svakodnevnih napisa u štampanim medijima, praćenih neretko i fotografijama eksplicitnog nasilja među decom ili posledica tog nasilja po nečiju glavu ili telo, ili imovinu, u najboljem slučaju. Kao podloga za raspravu poslužilo je istraživanje koje su UNS i Unicef sproveli u periodu od 15. juli do 10. novembar 2012. godine.

U tom periodu analizirani dnevni listovi: Politika, Danas, Blic, Pres, Večernje novosti, Kurir, Alo. Objavili su ukupno 1.380 tekstova o deci, od kojih se približno 23 odsto napisa odnosilo na nasilje nad i među decom. Imajući u vidu da je u izveštajnom periodu prvih mesec i po dana bio raspust, pretpostavlja se da bi procenat tekstova, posebno o temi nasilja u školi bio i viši. Autori istraživanja navode da je u većini tekstova o ovoj temi poštovan novinarski kodeks. Iza toga sledi jedno „međutim“, a to je da su upravo oni tekstovi u kojima Kodeks nije poštovan najčešće objavljivani kao udarni tekstovi.

Televizijske stanice, pre svega javni servis - RTS, B92, Prva TV i Studio B, znatno su manje izveštavale o konkretnim slučajevima nasilja nad i među decom, pa tako i o nasilju u školi. Uglavnom su njihovi prilozi bili usmereni na opšte teme nasilja, te su manje i bili u situaciji da prekrše Kodeks.

Naravno, nikome od prisutnih, osim uredniku Prvog programa Radio Beograda, Đorđu Vlajiću, nije palo u oči da istraživanjem nije obuhvaćeno i izveštavanje radija o temi nasilja među decom. I dok je Vlajić iznosio svoje mišljenje, setih se brojnih emisija na radiju, Prvom, Drugom programu Radio Beograda, Radiju 202, u kojima sam učestvovala i u koje su se po pravilu uključivali slušaoci. Mnoge su bile posvećene upravo temi nasilja u školi, vršnjačkog, ili temi telesnog kažnjavanja dece. Novinari, a najčešće su to bile novinarke, dobro su se pripremali/e za emisiju, raspolagali/e sa sijaset podataka, prosto je imponovalo biti njihov gost. Kasnije sam razmišljala i dalje o tome. Naime, radijski novinar bi možda sebi mogao, pre nego televizijski, ili novinar štampanog medija, da dozvoli da mu prilog i emisija budu „bombastični“, da naglašava ono što je senzacija i skandal, jer govori u etar, nije vidljiv, kao što nije vidljiv niko ko na Fejsbuku, u samoći svoje sobe, ukucava često tekstove uvredljivog sadržaja.

S druge strane, TV novinari ili novinari štampanog dnevnog lista svaki dan su na tržištu, mnogo su više izloženi sudu javnosti, ali ipak nemaju uvek tu vrstu skrupula u izveštavanju o scenama nasilja čiji su akteri deca. Doduše, ne zaboravimo urednike, a naročito one glavne.

Da li je zaista najvažnije prodati novinu tako što će baš slika na naslovnoj strani vaše novine i naslov iz koga još curi krv ili dečje suze privući čitaoca? Advokat koji savetuje medije u šali kaže da novinari sigurno neće napraviti grešku ako o deci ne pišu! Na slično pitanje marketinških stručnjaka kada i kako da dete bude prisutno u reklami, kažem da prvo probaju da naprave reklamu bez deteta, osim ako proizvod nije namenjen isključivo deci. Zašto devojčica treba da reklamira bančin kredit za stan?

Nije ovo odbrana radijskog novinarstva, bila je to samo jedna nametnuta paralela i poređenje, iz kojeg su kao istinski pobednici izašli oni kojih u istraživanju UNS i Unicefa nije ni bilo.

I tako, dok se skup pretvarao od početnog „kažite mi kako bi trebalo da izveštavamo, a da se ne zamerimo svim mogućim zaštitnicima dece“ - u skup gde su svi, čini mi se, na kraju imali isto osećanje, da se može odgovoriti na pet zanatskih pitanja: ko, zašto, gde, kada i kako, a ostati u okviru novinarskog kodeksa. To će se učiniti tako što će se u svakom konkretnom slučaju izveštavanja o nasilju nad detetom napraviti balans između slobode informisanja, prava javnosti da zna i zaštite ugleda, privatnosti i najboljih interesa deteta. Mislim da smo sa ovog skupa svi otišli sa osećajem da je bilo veoma korisno što smo otvoreno razgovarali i da je ovakve susrete poželjno periodično ponavljati.

GRAĐANI DRUGOG REDA

Izmene Zakona o vanparničnom postupku i ograničenje slobode kretanja

Približavamo se dugo najavljivanoj izmeni Zakona o vanparničnom postupku. Za one neupućene, to je procesni zakon kojim je, između ostalog, propisana takozvana prisilna hospitalizacija, odnosno smeštanje i zadržavanje duševno bolesne osobe u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu bez njenog pristanka.

Propis je značajan, jer se tu suštinski radi o lišavanju slobode.

Iz zakona treba ukloniti odredbu kojom je propisano da „sud odlučuje… kad je zbog prirode bolesti neophodno da to lice bude ograničeno u slobodi kretanja ili opštenja sa spoljnim svetom”. Naime, lišavanje slobode osobe sa mentalnim poremećajima može biti opravdano samo ako je reč o zaštiti života ili imovine, a nikako ne sme da predstavlja svrhu postupka. Konvencijom za prava osoba sa invaliditetom naglašeno je da postojanje invaliditeta ni u kom slučaju ne može da bude opravdanje za lišavanje slobode.

Posebno treba obratiti pažnju da je Ustavom propisano da „lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu”. Za razliku od lica koje je osumnjičeno da je izvršilo krivično delo i koje će obavezno u roku od 48 sati biti izvedeno pred sud, prema postojećem zakonskom rešenju, osoba sa mentalnim poremećajima nikada neće biti izvedena (predata) sudu. Osim toga, prema postojećem zakonskom rešenju, prijava o zadržavanju biće poslata sudu tek posle tri dana od početka zadržavanja u ustanovi, a nakon nekoliko dana koliko putuje pošta, sudu počinje da teče rok od 30 dana za donošenje rešenja. Na to se može dodati i vreme za izradu pisanog otpravka rešenja i dostavljanje, što znači da se može očekivati da će osobi zadržanoj u ustanovi sudsko rešenje u najboljem slučaju biti uručeno u roku od 40 dana. U praksi, neće joj biti uručeno.

Sudija uglavnom nikada ne vidi osobu o čijem zadržavanju je doneo odluku i uopšte je ne sasluša.

Osim što treba da razlikuje saglasnost na medicinsku meru propisanu Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (pravo na pristanak) od saglasnosti na smeštaj u ustanovu, novo zakonsko rešenje treba jasno da istakne da niko ne može biti zadržan, odnosno lišen slobode, niti na osnovu svoje, niti tuđe saglasnosti. U praksi se dešava da u slučajevima kada je indikovano zadržavanje neke osobe, ustanove pribegavaju pribavljanju saglasnosti kako bi izbegle sudski postupak. Shodno tome, statistički podaci bi prikazali potpuno netačnu sliku da su skoro sve osobe u psihijatrijskim bolnicama smeštene dobrovoljno. Naravno, nameće se pitanje: ako su tu dobrovoljno, zašto se zaključavaju, vezuju...

Ukazao bih, u tom smislu, na pojavu da je veliki broj osoba u Srbiji zadržan u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite na osnovu saglasnosti njihovih staralaca. To što je neko lišen poslovne sposobnosti ne znači da je ujedno i lišen slobode, niti da po osnovu saglasnosti njegovog staraoca može biti zatvoren, čak i doživotno, u nekoj ustanovi. Bilo kakva izjava staraoca ne sme imati značaj za slobodu štićenika. Tu se posebno postavlja pitanje staraoca koji je korisnik blagodeti imovine štićenika smeštenog u ustanovi, ali to je već ostvarivanja kontrolne funkcije nadležnih organa.

Svoju rešenost da suštinski promeni postojeće stanje radna grupa će prevashodno pokazati time što će predložiti zakonsko rešenje kojim će, kao minimum, izjednačiti položaj osoba sa mentalnim poremećajima s položajem lica osumnjičenih za izvršenje krivičnih dela u njihovom pravu da po lišenju slobode budu izvedene pred sud najkasnije u roku od 48sati. U suprotnom, osobe s mentalnim poremećajima ostaće građani drugog reda.

Obrazovanje i netolerancija

Tamara Lukšić Orlandić

Kako tj. čime objasniti činjenicu da adolescenti (koji su još uvek deca sve dok ne napune 18 godina), kada se suoče sa svojom seksualnošću i kada otkriju svoju homoseksualnost, imaju užasan strah da to saopšte svojim roditeljima. Deo razloga, manji, svakako leži u činjenici da se adolescenti u našem društvu, generalno, ne osećaju komotno da o temi seksualnosti, o prvom iskustvu, kada to učiniti i sa kim, razgovaraju sa svojim roditeljima.

Otud i toliki broj maloletničkih trudnoća, odnosno prekida trudnoće na uzrastu 15 - 18 godina, na koje učestalo upozoravaju lekari. Roditeljima se kriju takve stvari dokle god se može, ili dok roditelji ne otkriju ili posumnjaju „da se to desilo“. Naročito je to problem kod devojaka.

Oni mladi koji kod sebe prepoznaju homoseksualnu naklonost imaju još veći problem. Reći to roditeljima predstavlja nepremostivu prepreku i odlaže se u nedogled iz straha šta će reći, da se ne obruka porodica, a kada se otkrije, samoinicijativno, ili prepozna od strane roditelja, nastaje drama. Po pravilu roditelji ovu vest doživljavaju tragično i nisu retki slučajevi odbacivanja. Najblaža reakcija je razočaranost. Ta razočaranost ništa manje ne boli momka ili devojku od 17-18 godina nego odbacivanje. Transpolne mlade osobe takođe ostaju bez prave podrške unutar porodice.

Zašto je to tako? Kako to da se roditelji bore za svoju decu koja su učinila neko teško krivično delo i ne odbacuju ih? Jedino se ćerka lezbejka ili sin gej doživljavaju kao porodična sramota, „hoće da propadnu u zemlju“ od bruke pred rodbinom, prijateljima, komšijama. Ili, ako se i pomire sa tom činjenicom, ne žele da vide i upoznaju partnera/partnerku svog deteta. Gde su koreni takvih drastičnih nesporazuma na liniji roditelji - deca koja su homoseksualno određena. Dokle će se predrasuda prenositi sa generacije na generaciju?

Sistem obrazovanja, odnosno udžbenici iz kojih su učile generacije i sadašnjih lekara, sociologa i jedan broj roditelja (dok jedan broj roditelja najverovatnije nije ni stigao do srednje škole, imajući u vidu obrazovnu strukturu stanovništva u Srbiji) sigurno je na visokom mestu kao uzročnik pogrešnog poimanja homoseksualizma kao bolesti. Iako je još 1990. godine homoseksualnost uklonjena sa liste klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji ta činjenica nije stigla do onih koji uveliko formiraju mišljenje mladih, zaposlenih u prosveti. Tako se o homoseksualnosti učilo u odeljcima pod nazivom „seksualno poremećena ličnost“, da je to poremećaj seksualnog nagona, a najdrastičniji primer je udžbenik iz psihologije za ugostiteljske i turističke škole (autori Kuzmanović, Štajberger, izdanje 2003), koji homoseksualnost pominje u odeljku posvećenom prostituciji, nakon pasusa o zoofiliji, nekrofiliji ili sodomiji!

Rečenica koja sledi da je danas odnos prema homoseksualnosti mnogo tolerantniji, verovatno zato što je pojava urođena i da je treba razumeti, a ne grubo osuđivati, teško da može da nadomesti štetu koju je prethodni opis napravio. Ima i slučajeva da se o pravima LGBT osoba uopšte ne govori u pojedinim udžbenicima (udžbenik „Sociologija“ autora Mitrovića i Petrovića iz 1992, novo izdanje 2005. ili srednjoškolski udžbenik za filozofiju, autora Savić, Cvetković, Cekić).

Neki od autora pomenutih udžbenika kažu da su u pisanju morali da se pridržavaju programskih sadržaja koje utvrđuje ministarstvo obrazovanja. Dakle, tu dolazimo do središta problema, gde su potrebni radikalni rezovi, a gde politika ima odlučujuću ulogu. U našem susedstvu takav korak je nedavno učinjen. Od ove školske godine u svim osnovnim i srednjim školama u Hrvatskoj, kroz više predmeta: priroda i društvo, biologija, fizička kultura, psihologija, ali i kroz časove razredne nastave, učenicima će shodno njihovom uzrastu biti predavani sadržaji o poštovanju različitosti, uključujući i seksualnu različitost, toleranciji prema seksualnim manjinama i zabrana njihove diskriminacije.

Kada se nešto slično desi i u Srbiji, a ne vidim razlog da se to ne učini već od sledeće školske godine, onda će se smanjivati i onaj drastično visok procenat stavova među srednjoškolcima o tome da najveću distancu adolescenti u Srbiji imaju prema Albancima, Hrvatima i LGBT osobama. A polako će naše okruženje postajati prijateljskije prema različitim, roditelji će se manje stideti svoje ćerke lezbejke i njene partnerke ili sina gej i njegovog partnera. Čini li vam se da bi slogan kampanje SE od pre nekoliko godina „Svi različiti - svi jednaki“ mogao da bude prihvaćen i u Srbiji? Budimo realni, tražimo nemoguće.