У просторијама Заштитника грађана Републике Србије je 19. јула, у организацији Хелсиншког одбора за људска права, одржана конференција на којој је разматран Нацрт извештаја о антидискриминационом законодавству и политикама који је рађен за Европску комисију. Истраживање је  заједнички подухват Европског саветовалишта за људска права, Групе за миграциону политику  и партнера из земаља Западног Балкана. Циљ истраживања, на основу којег је направљен извештај, је пружање података о борби против дискриминације у земљама западног Балкана. На основу извештаја о свакој земљи појединачно израдиће се синтетизован извештај који ће бити размотрен на међународној конференцији која ће се одржати почетком 2011.

Заштитник грађана Саша Јанковић је истакао да је овај извештај изузетно значајан јер представља поглед са стране који нуди релевантан и реалан приказ стања у области законодавства и људских права.

Повереница за заштиту равноправности Невена Петрушић рекла је да извештај представља увид у тренутно стање када је реч о нормативном аспекту људских права у Србији.

Учесници конференције-невладине организације за људска права које делују у Србији, Заштитник грађана Саша Јанковић, повереница за заштититу равноправности Невена Петрушић и државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Марко Караџић- давали су коментаре и предлоге за измене извештаја, док је други део конференције био посвећен разговору о улози и значају независних тела и невладиних организација у спречавању и забрани дискриминације.

Лекари без граница

Случај камера у лекарским ординацијама, које су уклоњене пошто су новинари „дунули у пиштаљку”, надзорне институције реаговале, а директор болнице без одуговлачења исправио грешку, помогао је да се „сними” један други, много дубљи проблем. Камере су у ординације доспеле како би сачувале скупо плаћену медицинску опрему која је нестајала или је необично често заказивала. Дешавало се то, изгледа, зато што је исправна опрема у државној болници кварила приватни посао.

Заштитнику грађана је, наиме, током контроле указано да поједини лекари, запослени у државној болници, без законом предвиђеног одобрења годинама паралелно раде и у приватним ординацијама. Кад се томе дода и законска могућност полуприватног рада у „поподневним клиникама” државних болница, човек може само да се збуни. Сем ако је болестан. Такав за збуњеност обично нема времена, већ скупља новац и плаћа где му кажу да је боље, ако треба на сва три места (да се подсетимо, лечење у државној болници плаћа цео радни век, немалим делом зараде који му се силом закона одбија).

Да ли неко незаконито (без одобрења) поред посла у државној болници лечи и приватно, биће утврђено. Већ је две године, међутим, откако смо добили „поподневне клинике”, упркос оштрим замеркама које су ту идеју пратиле од самог почетка. Указивало се да се државне болнице не би смеле рентирати особљу, да ће због тога испаштати пацијенти (и приватна пракса). Питало се могу ли наставници држати приватне часове у школи да би децу учили додатним лекцијама? Сме ли полицајац после радног времена у униформи и у патролном аутомобилу наплаћивати казне на улици - део њему а део држави? Могу ли судије ван радног времена у суду, у своје име и за новац решавати спорове који не испуњавају неки од услова да о њима суде „у име народа”!? Ипак, у оболелом здравству биле су потребне промене, а поподневне клинике нису измишљене у Србији већ постоје још понегде, па су и у нашем парламенту добиле зелено светло. Било би добро, због свих противречности и сумњи које су са собом донеле, да се резултати њиховог рада објективно „сниме”, процене и објаве. Само не камерама, молим!

Заштитник грађана Саша Јанковић и заменица Заштитника грађана Тамара Лукшић – Орландић разговарали су данас са председницима уставних судова Јерменије и Србије, господином Гагиком Арутјуњаном  и госпођом Босом Ненадић.

Председник Уставног суда Јерменије Гагик Арутјуњан представио је актуелне модалитете сарадње Омбудсмана и Уставног суда у Јерменији и истакао значај који ове институције имају у области заштите људских права.

Јанковић је изложио досадашња искуства Заштитника грађана у заштити и унапређењу људских права и нагласио да аутентичан приступ за који се залаже Заштитник грађана  има за циљ  да грађанима врати поверење у рад државних институција. У том контексту је истакао досадашњу, успешну, сарадњу Заштитника грађана и Уставног суда Србије и изразио очекивања да ће у  будућности бити унапређена.   

Потреба за успостављањем чвршће сарадње између тужилаштва и полиције у том граду јавила се након што је ОЈТ интервенисало уочивши праксу да се у случајевима насиља у породици са свим обележјима кривичног дела углавном покрећу прекршајни поступци уместо кривичних. Почело је са договором полиције и ОЈТ-а да полиција одмах након интервенисања у случајевима породичног насиља обавештава тужилаштво, најчешће телефоном, и то свих 24 часа. По пријему пријаве од стране полиције, тужилаштво доноси одлуку да ли да подигне оптужни акт. Истовремено од Центра за социјални рад тражи писмени извештај о ситуацији у тој породици који је обавезан да изађе на терен и непосредно се упозна са појединостима. Ти подаци се после користе у доказном поступку тако да суд има „чисту“ ситуацију базирану на извештају стручњака из ЦЗС-а, уместо да у поступку има само реч једне стране насупрот речи друге стране, често застрашене претњама или заваране лажним обећањима „никад више“ типа.

После почетне размене информација као логични следећи корак ОЈТ је иницирало редовно недељно одржавање координационих састанака који се држе у ОЈТ-у, а на којима учествују и представници полиције, ЦЗС-а, Дома здравља, судије за прекршаје. Циљ је да размене податке о сваком појединачном случају породичног насиља који су пријављени током протекле недеље и донесу одлуке какве мере ће свака од поменутих институција предузети.

Пошто је заштита од породичног насиља бржа и ефикаснија према Породичном закону због могућности изрицања мера заштите од насиља у породици, којом се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице, поред кривичних поступака које води према учиниоцима кривичног дела, ОЈТ је током 2008. године подигао 18 тужби за изрицање једне од тих мера, а током 2009. године 21 тужбу. У свим тим поступцима је успео у спору, односно од стране суда су усвојени тужбени захтеви јавног тужиоца. И то поступање ОЈТ-а изван кривичног поступка постало је такође редовни део модела адекватне институционалне реакције на породично насиље у Зрењанину.

У припреми је Протокол о институционалној сарадњи којим се дефинише поступање јавног тужиоца, полиције, Центра за социјални рад, Дома здравља и јединице локалне самоуправе у Зрењанину. Циљ тог документа је ефикасно откривање случајева породичног насиља, покретање поступака за изрицање мера заштите од насиља у породици, санкционисање учиниоца насиља, заустављање насиља и очување безбедности жртве као и хитност у поступању у складу са степеном угрожености. Све ове мере које предузима ОЈТ допринеле су повећаном броју откривених случајева породичног насиља. То је, наравно, не зато што тог насиља има више већ што се учесталије институционално процесуира и самим тим региструје.

Важно је напоменути да сви ови поступци нису били, а нису ни сада, обавезни по закону, већ само могући, пошто законски нису ни забрањени. То је онај простор у коме су дошле до изражаја иницијативе одговорних који су креирали, применили и развијају успешан модел институционалне сарадње не чекајући увек на нови закон, његово тумачење и судску праксу да би почели да поступају у ситуацијама у којима већ и елементарна људскост захтева реаговање. Они су пошли од тога да породично насиље мора да се сузбија од самог почетка, пре него што ескалира до трагичних последица, као и да постојећи законски и институционални механизми заиста омогућавају много ефикасније сузбијање и санкционисање породичног насиља него што се у пракси многих средина најчешће дешава.

Због тога је могуће препоручити примену модела и сугерисати сачињавање протокола у свим оним срединама у којима је уочен висок проценат извршеног насиља у породици који се неретко завршава смртним исходом, а који је могао бити спречен благовременим уочавањем и реаговањем свих релевантних институција, а пре свега полиције, центара за социјални рад и јавних тужилаштава.

Толерисање или чак игнорисање породичног насиља услед одсуства адекватне и благовремене институционалне реакције, води до повећања броја оних који учествују у насилним чиновима, било као његови извршиоци, било као жртве. Порастом броја људи навикнутих на свакодневно насиље расте „брутализација друштва“. Због тога напори да се смањи ниво насиља које се дешава на улицама, спортским дворанама, школским двориштима или испред њих, треба да се примене много пре његовог избијања. Да би били ефикасни, они морају заправо да почну много раније, сузбијањем насиља већ у породици, јер је то место где будући насилници „уче“ модел понашања по коме је насиље „дозвољен“ вид испољавања емоција, уобичајен вид пражњења стреса, одраз „нормалне“ мушкости, „дозвољен и прихватљив“ начин решавања конфликта на свим нивоима.