a

Двадесетогодишњица усвајања Конвенције о правима детета од стране Генералне скупштине УН требало би да буде повод за прославу. Али, та  прослава је независним институцијама које су законом основане у 29 земаља Европе са задатком да штите права деце, помућена дубоком забринутошћу.

Конвенција о правима детета је, од свих кључних међународних инструмената за заштиту људских права ратификована од стране највећег броја земаља, и то од свих европских земаља, односно од стране 193 земље у целом свету. И поред тога, права, како грађанска тако и политичка, економска и социјална, милиона деце у целој Европи се и даље не остварују. Владе редовно потврђују своје обавезе из Конвенције, учествују у процесу подношења извештаја Комитету за права детета сваких пет година и примају детаљне препоруке од Комитета. Међутим, и сувише често се многе препоруке занемарују.

Чини се да владе недовољно схватају да је Конвенција правни инструмент који предвиђа детаљне законске обавезе за државе. Државе немају права да бирају и издвајају она права која је лако поштовати, а да игноришу остала права.Није довољно да наше владе обележе ову годишњицу тако што ће поново потврдити своје обавезе према  Конвенцији и према деци. Ми позивамо све државе да по хитном поступку преиспитају – у сарадњи са нашим институцијама, невладиним организацијама за права деце и самом децом – статус Конвенције о правима детета у националном праву, као и то да ли постоје стварни правни лекови којима деца могу да прибегну у случају кршења њихових права.

 Европска мрежа омбудсмана за децу је дубоко забринута због тога што је Конвенција једини од кључних међународних инструмената за заштиту људских права који нема процедуру за комуникације који би омогућио деци да Комитет за права детета разматра њихове жалбе због кршење права. Радна група Савета за људска права ће се састати у Женеви у децембру и размотрити успостављање такве процедуре: Европска мрежа омбудсмана за децу позива државе да хитно крену са израдом потребног Опционог протокола: деца више не треба да чекају на основно средство за заштиту својих права.

 Државе би требало да спроведу истраживање међу децом да би се утврдило да ли су деца (и они који раде са њима и за њих) упознати са њиховим правима. Према Конвенцији, државе су се обавезале да са Конвенцијом о правима детета најшире упознају "на одговарајући и активан начин, како одрасле тако и децу" (члан 42).

С обзиром на то да се деца развијају и да су рањива, као и да су често несразмерно погођена сиромаштвом: страхујемо да ће садашња глобална рецесија, коју су створили одрасли, најтеже погодити управо децу. Захтевамо од држава да пажљиво прате последице кризе по децу и да израде - ако то већ нису учиниле - стратегију за борбу против сиромаштва, са конкретним циљевима чије ће се остваривање периодично оцењивати.

У једном броју европских земаља појавили су се забрињавајући знаци који указују на пораст нетолеранције, расизма и хомофобије. Овакве појаве погађају децу и негативно утичу на њихов развој. Утврдили смо да су деца азиланти жртве незаконитог притвора и неодговарајућег поступања што представља кршење њихових права.

У поступању, када је реч о малолетничкој деликвенцији, укључујући и кривична дела насилништва, државни органи и сувише често прибегавају неконструктивним казненим мерама, укључујући и пречесто коришћење затвора, уместо да се усредсреде на уклањање узрока криминала и на рехабилитацију. Државе би требало да размотре увођење или чешће коришћење алтернативних мера уместо притвора, као и програма прилагођених узрасту деце која крше закон.

 Деца – укључујући и бебе и веома малу децу – су далеко чешће жртве, а не починиоци насиља. Упркос добродошлој кампањи Савета Европе за забрану телесног кажњавања деце у свих 47 држава чланица и чињеници да је Студијом УН о насиљу над децом, од пре три године, 2009. година утврђена као крајњи рок за потпуну забрану телесног кажњавања, ударање и понижавање деце као облик кажњавања је и даље уобичајено у већини и законито у скоро половини европских земаља. Европска мрежа омбудсмана за децу апелује на државе које то нису још увек учиниле, да усвоје закон који експлицитно забрањује телесно кажњавање.

Упркос кампањи Савета Европе за забрану телесног кажњавања деце у свих 47 држава чланица и чињеници да је Студијом УН о насиљу над децом, од пре три године, 2009. година утврђена као крајњи рок за потпуну забрану телесног кажњавања, ударање и понижавање деце као облик кажњавања је и даље уобичајено у већини европских земаља и законито у скоро половини. Европска мрежа омбудсмана за децу апелује на државе које то још увек нису учиниле, да усвоје закон који изричито забрањује телесно кажњавање.

 Европска мрежа омбудсмана за децу поздравља успостављање канцеларија заштитника права детета у  неколико европских земаља. Међутим, веома смо забринути због чињенице да неке владе, уместо да подрже постојеће институције у њиховој улози да делотворно штите децу, смањују њихове буџете, и/или ограничавају њихову независност. Подједнако је шокантна чињеница да на годишњицу усвајања Конвенције о правима детета било која влада размишља о затварању утемељених институција.

 На годишњој конференцији која је одржана у Паризу у септембру ове године, Мрежа је одлучила да, у наредне три године, посвети приоритетну пажњу значајном и конструктивном учешћу деце, насиљу над децом, трговини децом, сиромаштву међу децом и заштити деце од опасности које намећу нове технологије и Интернет.

Европска мрежа омбудсмана за децу (ENOC) је непрофитна асоцијација независних институција за заштиту права деце (ICRI) и њени циљеви су:

  • Подстицање пуне примене Конвенције о правима детета,
  • Пружање подршке колективном заговарању дечјих права,
  • Размењивање информација, приступа и стратегија, и
  • Унапређење развоја независних институција за заштиту права деце.

ENOC је основан на састанку у Трондхајму, Норвешка 1997. године, када се група од 10 институција састала заједно са УНИЦЕФ-ом. До 2009. године Мрежи је приступило 37 институција из 29 држава. Чланство је ограничено за 47 држава чланица Савета Европе.

e11