МУЧНА ЈЕ И ТЕШКА БОРБА ЗА КОНТРОЛУ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

Саша Јанковић

Неуспостављањем независних контролних органа се из домена недостатка воље прешло у домен непоштовања закона

Ако заштитника грађана добијемо после избора нове Владе, то ће изгледати као да се чекало да Влада одобри избор оног ко треба да контролише рад њених министарстава. Да је то добро, наш устав и други устави не би прописивали различиту дужина мандата омбудсмана и Владе - каже у интервјуу за “Блиц”  заштитник грађана Саша Јанковић.

Коментаришући то што није реизабран на функцију, нити је добио замену, као и то што је сама процедура почела касно, Јанковић наглашава да је реч о наставку тешке и често мучне борбе за успостављање независних контролних државних органа.

Институцију омбудсмана смо у Србији добили после 130 других држава. Као први заштитник грађана, изабран сам скоро две године после законског рока, моји заменици са годином закашњења.

Прави простор за рад стручне службе Влада је обезбедила три године по формирању стручне службе уместо, по закону, пре тог момента. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности реизабран је тек када је упозорио да истичу законски рокови, а ни после седам година његова стручна служба нема где цела да се смести. Државна ревизорска институција се такође мучила са простором...

Разумем да „класични“ органи власти, посебно извршне, немају интерес да журе са успостављањем независних контролних органа. Међутим, овде се из домена недостатка воље прешло у домен непоштовања закона, а то нико себи не би смео да дозволи.

Коме је у интересу да Србија нема заштитника грађана?

Онима који су навикли да законе на грађане примењују без контроле. Стално на танком леду, контролни органи су приморани да се један део времена баве сопственим проблемима, а не проблемима грађана, јер ако своје институционалне проблеме занемаримо, врло брзо грађанима уопште нећемо моћи да помогнемо. Пуно говори чињеница да се за услове за рад боре само независни контролни органи, дакле они чији је посао да контролишу рад других органа и организација које одлучују о правима и обавезама грађана. Иако се јавности другачије пласира, ми нисмо „независна регулаторна тела“ која имају сасвим другачију функцију: да регулишу понашање недржавних субјеката - медија, мобилних оператера, берзанских агената, авио-превозника и слично. Та тела по правилу немају тешкоћа као контролни органи - напротив.

Какве би последице могле да изазове непостојање омбудсмана?

Неће бити смак света, до пре пет година нисмо  имали заштитника грађана. Али определили смо се да тежимо слободи и пуном достојанству човека пред државом, а умни људи су давно закључили да свакој власти треба контрола, зар не?

Колико притужби грађана укупно сте добили претходне године?

У 2011. години се заштитнику грађана обратило 12.130 људи, што је 40 одсто више него 2010. Сваки грађанин је добио стручан одговор, савет, објашњење, упутство.

Поступци контроле рада органа власти се воде на основу формалних притужби, а њих су грађани поднели 3.640, што је опет скоро 40 одсто више у односу на 2.647 притужби у 2010. години. Још 212 поступака контроле покренуо сам по својој иницијативи - углавном на основу сазнања из медија, у односу на 90 у 2010. години.

Поднето је и 40 законских и подзаконских иницијатива, а раније их је било 15.

Све започете поступке контроле нисам могао окончати до краја године - завршено их је 2.562, 183 више него претходне. Види се да је, за разлику од великог пораста броја притужби и других поступака, број окончаних поступака у 2011.

повећан за само неколико процената, што говори да је капацитет овог органа у садашњем обиму стручне службе достигнут.

Хоће ли се капацитети повећавати?

У претходном извештају Народној скупштини упозорио сам да се заштитник грађана, под притиском огромних и оправданих очекивања људи, а суочен са великим препрекама и ограничењима у раду, као институција може урушити. Између осталог, и због тога сам иницирао измене Закона о заштитнику грађана, које је Влада на предлог Министарства за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу прихватила и упутила Скупштини на усвајање. Из Парламента, међутим, кажу да за то, у предизборном периоду, изгледа неће бити времена.

На шта су се грађани највише жале?

Највећи број грађана жали се на предуге, нелогичне, бирократизоване, административне поступке и процедуре које онемогућавају или отежавају остваривање најразноврснијих права. Администрација греши, а грађани исправљају њене грешке, често недостају јасна образложења у одлучивању, понекад органи власти не поштују закон јер им то „није целисходно“ или га тумаче на начин на који га стручан и савестан службеник никада не би смео протумачити.

Избори нису изговори за нерад

 Да ли сте добијали притужбе грађана на предизборну кампању?

Грађани и медији се интересују да ли страначки активисти крше права грађана ако зазвоне на врата и постављају питања.

Одговор је негативан, сем ако не користе базе личних података које су прикупљене у друге намене, или су дрски и насилни. Све док грађанин без проблема може да каже „не“ и затвори врата, нема кршења ничијег права.

Легитимно је настојање политичких партија да заинтересују грађане за свој програм и да испипавају пулс бирачког тела.

 Хоћете ли интервенисати уколико странке у наредном периоду буду кршиле правила?

Странке нису органи власти и ја не контролишем њихов рад. Али ако рад било ког органа власти у вези са изборима или иначе буде неправилан, ако администрација изборе буде користила као изговор за нерад или неодговорност, бићу и гласнији него иначе.

Нису то две пљуске

Помислила сам – када бисмо имали више таквих тужилаца, многа деца би имала мирније детињство

Ударац по души је наслов књиге Наде Бањанин-Ђуричић, а тема је злостављање деце, па и у породици.

Недавно су поједини дневни листови објавили вест да је општински јавни тужилац у Зрењанину покренуо истрагу против мајке због породичног насиља. Не би то била толико необична вест, јер насиље у породици је кривично дело, иако су мајке нешто ређе починитељке и осумњичене него очеви. Међутим, наслов у једном листу је гласио: „Због два шамара мајка ће морати у затвор”. У тексту су се два шамара претворила у две пљуске, што се разумљиво претворило у заштиту мајке (насилнице) и критику поступања зрењанинског тужиоца. Допринос таквој оцени дали су и поједини стручњаци чији се ставови често преносе у медијима. Једна од њих је посумњала да је реч о некој „намештаљци”, надуваној ствари која се ставља на терет мајци. Пошто су друге новине дале опис догађаја који је претходио шамарању детета од осам година у јавној институцији (претња да ће мајка дете бацити кроз прозор, упозорење службенице да ће позвати полицију и нове претње мајке да ће у том случају скочити заједно са дететом), било је логично да очевидац догађаја пријави случај грубог насиља над дететом, јер га на то обавезује Законик о кривичном поступку. Ствар није ни стигла до суда, али је мајка већ била у затвору!

Било ми је одмах јасно да овде нешто не штима. Због два шамара се не иде у затвор, јер забрана телесног кажњавања детета у породици још није ушла ни у један пропис, иако се већ две године у јавности „ломе копља” да ли је то потребно, да ли ће то довести до руинирања родитељске моћи (!) над дететом и стварати генерације размажене деце која ће успоставити своју страховладу над родитељима. Позвала сам општинског јавног тужиоца Зрењанина, који је на конференцији за новинаре изнео податак о покретању кривичног поступка и потврдио информације које су већ биле објављене – да је двоје од четворо деце осумњичене мајке раније смештено у хранитељску породицу, због насиља и занемаривања. Дакле, није кривични поступак покренут због две пљуске, или чак шамара, већ због сумње на континуирану изложеност деце насиљу и занемаривању. Била сам пријатно изненађена када ми је тужилац рекао да у том органу постоји нулта толеранција на насиље. Сложила сам се да једино таквим приступом можемо мењати односе и ставове у друштву када је реч о породичном насиљу и посебно насиљу према деци. Помислила сам – када бисмо имали више таквих тужилаца, многа деца би имала мирније детињство. И уместо да такав гест стручњаци похвале и подрже, дешава се мук. Тужилац је добио неколико телефонских позива охрабрења и подршке. Како ће то деловати на остале тужиоце? Дестимулативно, претпостављам.

У чијем је интересу да се о оваквим случајевима искривљује стварност? У интересу нормалности није. У интересу деце још мање. Продаје ли то боље новине? Надам се – не. Па, шта је онда разлог тако безочном искривљавању стварности у којој се судбина детета потпуно занемарује? Нисам успела да докучим. Сем ако неки јак лоби не стоји иза тезе да је телесно кажњавање деце последњи забран моћи немоћних родитеља. Али ни у то не верујем. Лобији се стварају око ствари иза којих стоји новац или неки други важан интерес.

Неколико дана после ове, медији су пренели стравичну вест – син, момак од 18 година, тек искорачио у свет одраслих, убио оца. Као разлог навео је да га је отац константно физички кажњавао и да му је дозлогрдило. Отац је очигледно претерао са испољавањем родитељске моћи, син ојачао и узео правду у своје руке. Није било у његовој близини савесног комшије да пријави насиље и још савеснијег тужиоца да процесуира злостављача. Момак ће добар део своје младости провести у затвору, у то нема сумње. Да ли је могао да буде спасен из пакла у којем је живео? Одговор знамо: могао је и морао је да буде спасен.

Прочитали смо у тексту мог грчког колеге (,,Политика”, 8. марта) како је текао процес законске забране родитељског телесног кажњавања деце у Грчкој. Резултати који су постигнути јесу за похвалу. И као што је у том тексту изложено, имали су у протеклом периоду само неколико судских поступака. Дакле, ни у Грчкој родитељи не иду у затвор зато што ошамаре дете, али свакако иду они који радо и често посежу за каишем, или остављају деци маснице на телу и души.

Заменица заштитника грађана за права детета

Тамара Лукшић-Орландић

Данас, 2. март 2012. године

Ефикаснији механизми заштите

 У Њујорку је 19. децембра 2011. године начињен историјски искорак у заштити деце и њихових права. Тог дана је Генерална скупштина УН усвојила трећи по реду Факултативни протокол, уз Конвенцију о правима детета, који се односи на процедуру подношења представки Комитету за права детета као надзорном телу за спровођење Конвенције о правима детета.

Тиме је окончан процес започет 2006. године у којем је један број држава, уговорница Конвенције, покренуо ову иницијативу. У процесу израде је активно партиципарало преко 80 међународних и националних НВО. Усвајањем овог Протокола међународна заједница је недвосмислено поставила права детета у раван са свим осталим људским правима и признала да и деца имају право да поднесу представку међународном телу, као и одрасли.

Деца која су жртве злостављања и кршења права сада ће бити у могућности да поднесу представку Комитету за права детета УН, уколико такву заштиту нису успели да остваре у својим државама. Такође, Протокол дозвољава и појединим државама да поднесу информације о тешким и систематским кршењима права детета у некој земљи, уколико таквим информацијама располажу.

Током процеса рада на Протоколу било је оних који су сматрали да је ефикасније да се Комитет за права детета усредсреди на захтеве државама да на националном нивоу успоставе делотворне жалбене механизме. Међутим, већ сама преамбула Протокола охрабрује и подстиче државе да успоставе и унапреде ефикасне механизме заштите права детета на националном нивоу.

Треба рећи да Протокол реафирмише положај детета као субјекта права и особе са достојанством и развојним потенцијалима. Притужбе ће моћи да подносу појединци или групе или неко трећи у име појединца или групе доказујући да је жртва кршења неког од права из Конвенције о правима детета или опционих протокола о деци у оружаним сукобима и о продаји деце, дечјој проституцији и порнографији. Анонимне притужбе неће се узимати у разматрање, уколико нису предате у писаној форми и уколико нису исцрпљена расположива правна средства на националном нивоу, изузев ако су та расположива средства неразумно дуга или неће бити ефикасна. Ово је посебно важно за све потенцијалне случајеве сексуалног злостављања и искоришћавања, пошто у таквим ситуацијама ефективни правни лекови, по правилу, или предуго трају или су потпуно неефикасни и недовољни.

Комитет ће усвојити посебна правила за вођење поступка, који ће по слову Протокола морати да буду прилагођени деци (чилд сенситиве). Веома је важна следећа одредба која гарантује да ће будућа правила рада Комитета обавезно морати да садрже гаранције за спречавање манипулације дететом од стране онога ко у име детета подноси представку, као и могућност Комитета да одбије да разматра поднет предлог ако сматра да није у сагласности са најбољим интересима детета. Такође, идентитет подносилаца неће бити откривен држави против које је поднета представка, изузев ако подносиоци пристану на то.

Протокол предвиђа и пријатељско решавање проблема са државом против које је представка поднета, тако што ће јој Комитет за права детета понудити своје добре услуге у превазилажењу насталих проблема. Када буде разматрао представке, одржаваће затворене седнице, своје препоруке ће достављати држави на коју се питање односи, а држава ће бити дужна да Комитету поднесе писани одговор о предузетим мерама и/или мерама које намерава да предузме.

Уколико Комитет добије информације о тешким или систематским кршењима права детета гарантованих Конвенцијом или опционим протоколима, имаће могућност да спроводи истрагу, укључујући и посету тој земљи. Истрага ће бити поверљива, а сарадња државе се очекује у свим фазама истраге.

Протокол ће ступити на снагу три месеца пошто га ратификује или му приступе 10 држава. Битно је нагласити да ће Комитет за права детета имати овлашћење да разматра само оне повреде које је начинила нека од држава уговорница након ступања на снагу Протокола, односно повреде које су наступиле након што је конкретна држава приступила Протоколу, што значи да се Протокол неће моћи да примењује ретроактивно за кршења права настала у периоду пре него што је Протокол ступио на снагу.

Добра је вест да је 28. фебруара ове године у Женеви уприличено свечано потписивање Протокола и да је међу потписницима било и представника Србије. Сада нам предстоји процес ратификације, али је чином потписивања наша земља потврдила континуитет свог залагања за заштиту права детета.

Гост коментатор, Блиц, 28.02.2012. године

Међугенерацијско неразумевање

Заштитник грађана повремено добија притужбе, по правилу, старијих грађана на ремећење јавног али и њиховог приватног мира и спокојства. Деца су та која својом игром, гласним плачом или смехом сметају старијим комшијама.

Један од таквих притужилаца послужио се веома ружном варком, па је поднео пријаву да дете трпи насиље од родитеља, да плаче, те да брижне комшије желе да спасу дете од окрутних родитеља. Полиција је на позив долазила у осумњичену породицу, а Центар за социјални рад по захтеву Заштитника извршио је контролу. Стручно мишљење центра било је да је реч о функционалној породици која, као и свака друга породица с малом децом, има понекад проблем да свог мезимца одвоји од цртаћа или игрица на компјутеру, па се то заврши плачом. А зидови су лоше изоловани на буку... Епилог честих посета полиције био је да је дете добило патолошки страх од унифомисаних лица, па је породица затражила заштиту од институционалног злостављања.

Пре неколико дана Заштитник грађана је добио истог дана две притужбе родитеља да им комшије прете пријавама полицији, долазе на врата и лупају јер је игра њихове деце прегласна и деца већ имају условни рефлекс па се у соби крећу на прстима, страхују од звона на вратима. Пријављују грађани буку у становима изнад својих, уз обавезну напомену „као да ми скачу по глави“, али и буку у становима испод својих. Ваљда им голицају табане док ходају?!

У какво смо се саможиво друштво претворили? Где је нестало разумевање за децу, која одрастају у становима и која на минус 10 сигурно не могу да се играју напољу? Памтићу увек речи мојих комшија када сам сишла један дан до њих и питала их да ли им смета бука из стана коју је правила моја тада петогодишња ћерка трчкарајући у новим кломпама кроз стан: „Није нам сметала породица с троје деце која је пре вас живела у стану, тако да ово трчкарање ваше ћерке и не региструјемо.“

Било је то пре скоро 30 година, али се са сетом сетим тога сваки пут када добијем притужбу на неваљалу децу која праве буку. Оно што ме радује то су млади родитељи који желе да заштите право свог детета на игру.

СТАЊЕ ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ, Блиц, 27. фебруар 2012. године

САША ЈАНКОВИЋ Заштитник грађана

Председник скупштине станара моје зграде поднео је оставку.

У писму које је убацио у 150 сандучића тихи и вредни човек написао је да ниједна инспекција није реаговала на пријаве због зазиђивања пролаза за случај опасности, проширивања на ходнике, усељавања у заједничке просторије, прикључивања на заједничку струју...

Реагују само они против којих се пријаве подносе - претњама, клетвама, насртајима. Не могу да му помогнем иако ми је то посао - рекли би, знам унапред и у којим новинама, да сам у сукобу интереса.

Молим га да се предомисли док стојимо испред зграде међу кесама смећа, коскама и парчадима хлеба, опушцима... Комшије пролазе коментаришући како, откад је нападало, “надлежни” ништа не чисте.

А ми смо ваљда “надлежни” да све сем нуклеарног отпада (бар се надам) бацамо кроз прозор? Школа у нашем новобеоградском блоку почела је да ради, пошто смо се, у снегу, образовања били првог одрекли. Једна директорка појашњавала је да просветари нису обучени за скидање леденица с крова!

Били су и прилози о могућим поплавама, ваљало би да се канали отпуше, али неће сами.

Требаће експерти, засигурно нови закон, систематизација, независне агенције за снег и канале, пројекти, менаџери, ПР кампања, стратегија, координатори, визуелно решење… Само немој нико неовлашћен да чисти снег.

Је ли наш менталитет заиста тако погубан? Када годинама, деценијама шкрипе велики државни системи и захвати - приватизација, реституција, легализација, децентрализација, реформа правосуђа, деполитизација - како очекивати да мале службе и људи у њима одоле изазову самовоље, да раде како мом председнику кућног савета треба да би видео смисла у својој “функцији”?

Искуснији колега из иностранства давно ме је питао на шта мислим да се ослањам у заштити права грађана тамо где нема чврсте владавине права?

Демократска власт, што се сви заклињу да јесу или би били, не значи моћ да буде по твом јер имаш математичку већину, то је организација која доследно ради по правилима која су донета по правилима која могу да трају.

А овде је власт одавно закључила да закона не мора да се држи као пијан плота, већ да, ако затреба, може да се договори и другачије. Тада је све постало лако - тек договор не обавезује!

Хаос испред моје зграде и у нашим главама није узрок, већ последица, нужан резултат нереда на другим, много вишим местима.