a

Вршилац функције заштитника грађана Милош Јанковић

Зашто Скупштина Србије, супротно прописима, није ставила на дневни ред ни претходна два годишња извештаја заштитника грађана који садрже оцену поштовања права грађана и податке о уоченим недостацима у раду органа управе као ни извештаје других значајних независних органа

Народна скупштина још није разматрала Годишњи извештај заштитника грађана за 2016. годину, иако јој је достављен још пре три месеца. Имајући у виду да Скупштина није ставила на свој дневни ред ни претходна два годишња извештаја, као ни извештаје других значајних независних органа, оправдано је страховање да ни овај извештај неће бити разматран.

То намеће питање зашто је важно да Скупштина разматра годишње извештаје заштитника грађана. Пре свега, зато што је то тако прописано. Та обавеза проистиче из Закона о Народној скупштини, као и њеног пословника о раду Скупштина је највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти, те мора, као пример осталима, да поступа законито и правилно. Осим тога, расправом о извештајима заштитника грађана остварила би се Уставом и Законом утврђена контролна функција Скупштине, која је дужна да надзире законитост рада Владе и органа државне управе, с једне стране, као и да прати поштовање остваривања људских права, с друге стране.

Други, не мање битан разлог неопходности разматрања годишњих извештаја заштитника грађана је у томе што ти извештаји, осим података о његовим активностима, садрже и општу оцену поштовања права грађана, податке о уоченим недостацима у раду органа управе, као и предлоге за побољшање положаја грађана у односу на органе управе. То су драгоцени подаци. За народне посланике је од суштинског значаја и они су по логици ствари заинтересовани да се суоче са налазима надлежног органа који, сходно свом мандату, системски прати поштовање права грађана и контролише законитост и правилност рада органа јавне власти.

У Годишњем извештају заштитника грађана је наглашено да је стање права грађана и даље обележено неповољном економском ситуацијом и недостатком правне сигурности. Најављене и спроведене активности органа власти на унапређењу општег стања још увек нису довеле до жељених резултата. У прилог томе је чињеница да се заштитнику највећи број грађана обраћа поводом кршења социјалних и економских права. Такође, трећина свих обраћања односи се на тзв. лошу управу, пре свега неблаговремени рад администрације, немаран однос према послу и очигледно погрешну примену права. Пошавши од тога да је напред наведеним околностима изложен сваки грађанин, у тој ситуацији нарочито су погођени припадници рањивих група.

У Србији није успостављен функционалан систем отклањања неправилности у раду органа јавне власти. Недостаје ефикасан систем који би обезбедио да се контрола рада органа власти примарно остварује на нивоу непосредно надлежних органа, као и коришћењем прописаних правних лекова пред органима управе и правосуђа. Немајући доступну и делотворну могућност да проблем изложе и реше на тај начин, грађани се у већини случајева обраћају заштитнику као првој, а не последњој контролној инстанци.

Упркос неостваривању прописане интеракције између заштитника грађана и Скупштине, али и других органа јавне власти, охрабрује да су у протеклом периоду државни службеници и већина руководилаца органа управе успели да одрже достигнути ниво изузетно добре сарадње са заштитником. Преовладала је свест о доприносу његових препорука за унапређење заштите права грађана, тиме и запослених у органима управе.

Неопходно је да Скупштина што пре, најпре на надлежним одборима, а затим и на пленарној седници, приступи разматрању Годишњег извештаја заштитника грађана. Нажалост, остваривање наведеног отежавају присутне инсинуације да налази заштитника представљају пуку критику уперену против власти. У том контексту, индикативно је често упућивано, реторичко питање „зашто је заштитник грађана толико критичан према органима власти кад има велику плату?”

3аменик заштитника грађана за права националних мањина Роберт Сепи

Ни 11 година после усвајања Устава држава није обезбедила стварну службену употребу ћирилице, па нас зато радују медијски написи који најављују да ће се по том питању ипак нешто променити. На жалост, већ летимичан поглед на садржаје које поменути наслови најављују указује на суштинско неразумевање проблема увези с применом закона и доследном службеном употребом српског језика и ћириличког писма. А то је, искуство нам говори, увод и плодно тло за нове проблеме, повреде права и друштвене поделе. Издавање латиничних службених аката појединих републичких органа или неких градских служби у Београду довољно говори о апсурдности ситуације. Тој апсурдности још више доприносе објашњења према којима службена употреба ћириличког писма није обезбеђена због пропуста приликом јавне набавке или застарелости информатичке опреме која подржава само латиницу. А један од основних проблема је у томе да Република Србија нема дефинисану језичку политику.

Сама чињеница да је системски закон донет још 1991.године довољно указује на то, док податак да је овај пропис неколико пута мењан и допуњаван (последњи пут 2010), говори у прилог томе дапостоје свест о проблемима у примени и покушаји њиховог превазилажења. Међутим, проблеми не само да нису нестали, него су се повећали. Без јавне расправе, коју би морала да предводи струка, бескрајне измене и допуне самог закона очигледно су јалов посао.

Низ неспоразума настаје и због тога што нису дефинисана два различита појма- ,јавна"и „службена" употреба писма, нити је дат одговор на то какав је њихов међусобни однос. А тај проблем, уз дужно поштовање напора да се стање поправи, не могу решити појединачне локалне самоуправе. Пре свега зато што кад се говори о српском језику и ћириличком писму у називима привредних субјеката, односно фирми, говори се о јавној, а не о службеној употреби. Поред тога, дефинисање та два појма и њиховог међусобног односа није у надлежности локалних самоуправа, а поготово не оних нпр. на територији централне Србије које називе улица,што јесте службена употреба, исписују латиницом и такво поступање правдају недостатком финансијских средстава. То нас доводи до још једне чињенице, а то је да службена употреба српског језика и ћириличког писма, или језика и писма неке мањине - кошта. Зато се не може прописати само обавеза, без обезбеђивања начина на који ће се за то прикупити средства. У Србији суштински није решено ни питање службене (не)употребе латинице. Оно се у овом тренутку креће у веома широком распону. На једном крају је став да је „све уређено" (што је најчешћи одговор државних органа које Заштитник грађана контролише), а односи се на једну једину реченицу из Закона о службеној употреби језика и писама-„. ..латинично писмо на начин утврђен овим законом". При томе се губи из вида да је истовремено, другим посебним законима, омогућена употреба латинице нпр. дасе подаци о презимену и имену могу, на лични захтев подносиоца, у обрасцу личне карте уписати поред ћириличког и на латиничком писму, ако за то постоје техничке могућности. У средини тог распона налази се, рецимо, проблем да порески обвезници неких београдских општина решења о порезу добијају исписана латиницом, што је незаконито. На сасвим супротном крају је пракса да се само примена латиничког писма, а не и свих правила језика и писма неке националне мањине, сматра његовом службеном употребом. Мада се у медијима помињу нормативне активности у овој области, Заштитник грађана, као орган који у поступку доношења прописа даје мишљење у границама својих надлежности, још није примио одговарајући акт. Можемо само да очекујемода ће се овог пута питању службене употребе српског језика и ћириличког гшсма, језика и писама националних мањина, као и латинице, посветити онолико времена и квалитетне јавне расправе колико ово важно питање за грађане,државу и друштво у целини заслужује.

 

Извор Бета

Заменица заштитника грађана Гордана Стевановић изјавила је да је Закон о спречавању насиља у породици, чија примена почиње данас, значајан нормативни оквир за спречавање насиља над женама и децом, али да је изузетно важна улога оних који ће примењивати одредбе тог закона.
„Оно што би Закон требало да донесе је институционална размена информација између свих система који се баве заштитом жена жртава насиља, што раније нисмо имали. Имали смо протоколе који су обавезивали надлежне институције да међусобно размењују информације“, рекла је агенцији Бета Гордана Стевановић.
Она је навела да Закон о спречавању насиља у породици јасно прецизира сарадњу тужилаштва, полиције и свих оних који су у систему заштите жене жртава насиља и деце.

„Имамо хитну меру исељења насилника из стана што раније нисмо имали. Обично је жена која је трпела насиље партнера, напуштала домаћинство. Онда је била прича да ли имамо Сигурне куће где можемо да сместимо жену. Сад се насилник исељава из стана“, казала је Гордана Стевановић.
Она је додала да је и до сада постојао солидан нормативни оквир и да су службеници могли да реагују адекватно.

„Међутим, пракса из искуства заштитника грађана је да иако је све прописано и нормирано, поступајући службеници нису преузимали све оно што им је закон давао у надлежност. Закон неће сам по себи решити многе проблеме. Он је значајан алат, али бих акценат ставила на поступајуће службенике“, рекла је Стевановић.

Опширније...

Новинарка: Антонела Риха
30. мај 2017.

Велики број притужби Заштитнику грађана почиње речима „знам да нисте надлежни за мој проблем, али ја ипак се вама обраћам јер ви сте једина институција за коју сматрам да може да нам помогне“. Ако је то одређени индикатор погледа и доживљаја државних институција у Србији, онда то није добро – вршилац функције заштитника грађана Милош Јанковић о годишњем извештају Заштитника грађана за прошлу годину у емисији Нецензурисано на Телевизији Шабац.

Снимак емисије можете погледати на следећем линку
https://www.youtube.com/watch?v=pQCfddhHDrg&feature=youtu.be&t=1m28s 

Страна 3 од 49