a

"Одговор надлежних органа и даље је неефикасан и неправовремен, мере које се предузимају нису адекватне насиљу које жена трпи и углавном су привремене и усмерене на склањање жене жртве из породичног домаћинства на одређен, углавном кратак временски период"

Један од горућих проблема у системској борби против партнерског и породичног насиља јесте неповезаност поступајућих органа након пријаве насиља. Заштитник грађана већ је овог лета представио налазе 14 случајева насиља над женама са смртним исходом, па се испоставило да је у чак 12 дошло до системских пропуста.

Зашто је одговор система на насиље над женама неадекватан, зашто се грешке у систему понављају по истом обрасцу и како то да нам теорија иде боље од праксе, разговарамо са заменицом заштитника грађана Горданом Стевановић

"ВРЕМЕ": Које су најслабије тачке системске борбе против породичног и партнерског насиља?

ГОРДАНА СТЕВАНОВИЋ: Посебно треба преиспитати праксу када јавно тужилаштво случај не окончава кривичним поступком већ диверзијом од кривичног поступка, применом института одлагања кривичног гоњења. Реч је о примени института одлагања кривичног гоњења, углавном кроз обавезу уплате новчаног износа у хуманитарне сврхе. Сматрамо, и то је истакнуто у Посебном извештају заштитника грађана, да јавна тужилаштва треба пажљивије да у сваком конкретном случају испитују да ли се сврха одлагања кривичног гоњења заиста може остварити на овај начин, посебно узевши у обзир да новчана казна неједнако погађа учиниоце различитог имовинског стања, а највише саму жену жртву насиља и њену децу.

Потребно је, такође, да тужилаштва размотре могућност да у већем броју случајева одређују обавезе учиниоцу које ће утицати на смањивање узрока насиља, као што је психосоцијални третман учиниоца насиља. Ова мера се ретко користи иако она делује на узрок насиља и може да утиче на динамику породичног и партнерског односа.

Институције које се баве овим проблемом, воде евиденције које су међусобно неповезане и неупоредиве. Како до тога долази?

Одговор надлежних органа и даље је неефикасан и неправовремен, мере које се предузимају нису адекватне насиљу које жена трпи и углавном су привремене и усмерене на склањање жене жртве из породичног домаћинства на одређен, углавном кратак временски период. Неки од кључних проблема су неостваривање мултидисциплинарне сарадње и непостојање размене и давања повратних информација између органа старатељства, полиције, здравствених установа, тужилаштва и суда, као и недостатак праћења изречених мера заштите од насиља у породици, које (је дужан да) евидентира орган старатељства, али чију примену суштински не прати ниједан орган.

Такође, треба унапређивати сервисе и услуге подршке за жене које трпе насиље, али и предузимати активности рада са извршиоцима насиља, у циљу промене њиховог понашања а тиме и заустављања насиља. Тиме показујемо да се насиљем бавимо целовито, почев од узрока до санирања последица, а истовремено
и превенцијом фактора који доприносе насиљу и његовом сузбијању. Подсећам да кључну улогу у превенцији и заштити жена од насиља треба да имају управо органи на локалном нивоу, где је подршка жени потенцијалној жртви, или жени која је насиље већ преживела, најважнија и где је може добити.

Јединице локалне самоуправе углавном не финансирају посебне услуге за жртве насиља, са изузетком сигурних кућа и прихватилишта, тамо где они постоје, али се финансира низ услуга које могу да користе и жене жртве насиља.

Иако су превентивне мере препознате као значајан фактор у борби против насиља над женама, у већини случајева активности јединица локалне самоуправе своде се на издвајање средстава из буџета за потребе које им назначи ЦСР, али она нису усмерена искључиво на услуге за жртве, мада их и оне користе. Изузетак су градови који из буџета финансирају сигурне куће, прихватилишта и прихватне станице, или (ретко) рад специјализованих женских организација. Наводи се и да се помоћ пружа "рањивим групама", укључујући и Роме и Ромкиње, када постоји евидентирано насиље.

Само неколико посећених општина/градова има службе бесплатне правне помоћи које пружају услугу и женама које трпе насиље. Правници који пружају бесплатну правну помоћ уочавају да расте број предмета, да је "повећан број парница развода бракова, поверавања деце и због неплаћања алиментације", али и да велики број жена које покрену поступке "убрзо, услед недостатка система подршке

– немају посао, немају сигурно место за живот, плаше се коме ће деца бити поверена – одустају од тужби и враћају се у породице у којима трпе насиље".
Све службе бесплатне правне помоћи пишу акте за суд, али не заступају жртве,осим у Новом Саду. Правно саветовање жртве, иначе, представља "општу услугу подршке".

Шта је све неопходно да би одговор система на партнерско и породично насиље био заиста свеобухватан?

Овом приликом бих само желела да истакнем да је став заштитника грађана да је за унапређивање заштите жена и, уопште, жртава насиља у породици, кључно: доследно примењивати све прописе и процедуре које се односе на заштиту, посебно жена од насиља у породици и партнерским односима; увести конкретну одговорност за несавестан рад у надлежним органима и службама, али и омогућити услове за рад свих надлежних органа и служби; додатно унапређивати законодавство и процедуре на основу искустава из примене, а пре свега донети измене Кривичног законика које је предложио заштитник грађана.

Још 2011. године, заштитник грађана тражио је да се Кривични законик измени и допуни увођењем нових кривичних дела, као што су прогањање и сексуално узнемиравање, и нових мера безбедности, као што је удаљавање из породичног домаћинства или обавезан психосоцијални третман. Унапређењем нормативног оквира послаћемо јасну поруку да је држава спремна да санкционише насиље над женама, да се оно кажњава а да ће свака жена добити пуну заштиту од сваког облика насиља у породици и партнерским односима.

Ових дана много говоримо о новом Закону против породичног насиља. Да ли вам се чини да је већ постало фрустрирајуће то што само доносимо нове и нове законе, измене Кривичног законика, протоколе о поступању итд., а да се проблемом примене уопште не бавимо?

Република Србија потврдила је све најзначајније међународне уговоре који се односе на заштиту жена од насиља, али домаћи правни оквир још увек није адекватно измењен нити је пракса у раду органа власти усклађена са обавезама које је држава потврђивањем међународних уговора преузела. Број жена жртава насиља у породици и партнерским односима у претходним годинама је алармантан и указује на неопходност унапређивања поступања свих органа у систему заштите жена од насиља у породици, на ефикасније примене постојећих прописа и измене закона којима ће се увести ново кривично дело прогањања, пооштравање санкција (уз разматрање да ли је новчана казна примерена за насилника), обавезан психосоцијални третман за насилника и друге одредбе усмерене ка превенцији насиља.

Заштитник грађана је Министарству правде још 2011. године упутио, а затим 2012. године поновио, Иницијативу за измену Кривичног законика у циљу усклађивања домаћег законодавства са Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Није поступљено по овом, као ни по предлогу да се донесе закон који уређује пружање бесплатне правне помоћи којим би се унапредио положај свих осетљивих група, а пре свега жртава насиља у породици, и по препоруци да се предузму мере ради обезбеђивања одговарајућих услуга прихвата жртава актуелног породичног насиља из Годишњег извештаја заштитника грађана за 2013, 2014. и 2015. годину.

Заштитник грађана је ове године у 12 од 14 случајева фемицида и у 46 случајева насиља у породици утврдио неправилности у поступању надлежних служби. Да ли у тим грешкама може да се уочи некакав образац?

Грешке су најчешће неодговарајуће одлуке органа, непредузимање одговарајућих мера и неадекватан и неблаговремен избор мера за заштиту жена од насиља.

Уочено је да се, нарочито у случају вербалног насиља, жртва насиља упућује да сама води поступке пред надлежним органима, без обзира на обавезе органа да предузимају мере за које су надлежни. Иако је обавеза свих органа у систему заштите жена од насиља у породици и заштите деце од злостављања и занемаривања да сарађују и редовно размењују све информације, утврдили смо да та сарадња често изостаје, или се не спроводи благовремено, као и да се информацијама које се односе на насиље не посвећује дужна пажња, што утиче на ефикасност рада органа и избор мера за заштиту жртве. Заштитник грађана је, такође, утврдио истоветне или истоврсне пропусте полицијских службеника, стручних радника органа старатељства и здравствених радника који указују на неопходност да се одмах приступи процени разлога који су довели до ових пропуста, утврђивању одговорности поступајућих службеника, њиховом санкционисању, као и планирању активности које ће довести до њиховог отклањања или смањења ризика од њиховог понављања у будућности.

Заштитник грађана је надлежним органима 27. јула и 28. августа ове године упутио низ системских препорука како би се отклонили утврђени недостаци који се очигледно понављају и унапредило поступање полиције, органа старатељства и здравствених установа у случајевима насиља у породици и партнерским односима и спречили слични пропусти у будућности.

Сузбијању и превенцији насиља помажу и обуке службеника који се баве овим проблемом. Има ли прецизне евиденције о броју обучених службеника, ефектима обука и, најбитније, о одрживости – да ли су обуке континуиране или једнократне?

Од изузетног значаја је и едукација поступајућих службеника који су у директном контакту са женом жртвом насиља, како би они разумели положај жене која трпи насиље у породици и партнерским односима, неравнотежу моћи између жртве и насилника, динамику насиља и његове последице на жртву – што је у потпуности у складу са Истамбулском конвенцијом.

Заштитник грађана је током 2015. године извршио анализу доступности обука о заштити жена од насиља, њихове ефикасности и обухвата запослених тим обукама, и израдио Посебан извештај о обукама за стицање и унапређење знања и компетенција за превенцију, сузбијање и заштиту жена од насиља у породици и партнерским односима. Тим извештајем је утврдио недостатке и упутио препоруке.

Заштитник грађана је утврдио, између осталог, и да запосленима у органима није обезбеђен довољан број обука о заштити жена од насиља у породици и партнерским односима, да је приметна неуједначеност у броју обука и обухвату запослених који су обуке похађали у различитим системима, да нису успостављене одговарајуће евиденције о обукама, садржају и циљевима обука и броју запослених који су обуке похађали, као и да органи не врше процену усвојености знања и вештина запослених који су непосредно ангажовани на пословима заштите жена од насиља, нити начин примене стечених знања у пракси.

Заштитник грађана ће у петак 25. новембра одржати скуп на ову тему у Народној скупштини. Шта је циљ овог скупа и какве резултате очекујете?

Заштитник грађана у сарадњи са Народном скупштином Републике Србије, уз подршку Мисије ОЕБС-а, 25. новембра ове године, поводом обележавања Међународног дана борбе против насиља над женама организује конференцију "Свеобухватан приступ борби против насиља према женама". Наш циљ је да окупимо представнике свих надлежних органа у систему заштите жена од насиља у породици и партнерским односима, као и представнике независних тела за заштиту људских права, међународних организација и организација цивилног друштва из земље и региона, домаће и стране експерте. Тако бисмо разменили добре праксе сарадње у борби против овог озбиљног друштвеног проблема, системске недостатке и препреке са којима се суочавамо и размотрили могућности за њихово превазилажење, за спречавање насиља и свеобухватну и ефикасну заштиту жртава насиља.

Чланак је објављен у оквиру пројекта "Насиље у породици – Поглед упрт у европско право" који финансира Европска унија (преко Делегације ЕУ у Србији) кроз медијски програм. Објављивање овог чланка омогућено је уз финансијску помоћ Европске уније. Садржај чланка одговорност је искључиво недељника "Време" и ни на који начин не одражава ставове и мишљење Европске уније.

РАЗГОВОР: Милош Јанковић, заменик заштитника грађана, о избегличкој кризи

Аутор: Марјана Стевановић

Власт није испоштовала препоруке о мигрантима

Од почетка избегличке кризе Србија је имала либералан однос према људима који су пролазили балканском рутом, због чега је добила и похвале од међународне заједнице.
Али је такав приступ довео до тога да се број избеглица непрестано повећава, јер су државе с којима се граничи блокирале пут ка Западној Европи, указује заменик заштитника грађана Милош Јанковић.

Како подсећа, само током 2015. у Србији је регистровано око 600.000 избеглих, али се може претпоставити да је тај број био и већи будући да нису сви регистровани.
- Проблем са којим се суочавају избеглице у Србији није проблем власти, него је проблематична целокупна ситуација, из разлога што је заиста дошло до огромних миграторних кретања тзв. балканском рутом. То су одређене ванредне ситуације у којима је јако тешко пронаћи прави начин реаговања. Наше власти су се за разлику од других држава у региону и шире одлучиле за један либералан приступ, онако како су се односиле и одређене европске земље које су рекле да су потпуно отворене за долазак избеглица. Међутим, проблем Србије је у томе што се не граничи са тим земљама, већ са онима које су затвориле своје границе, каже Јанковић.

Као што је познато, Србија није затварала своје границе. Међутим, наводи Јанковић, Србија је крајем прошле године, у сарадњи са другим земљама, такође поставила одређена ограничења.
Осим тога, дошло је и до промене профила тих избеглица. Оне су раније долазили из Сирије и Ирака, а сада већину чине људи из Авганистана и Пакистана.
- Оно што је проблем Србије јесте што концепција која је била прихваћена у поступању према избеглицама није разрадила питање шта ће бити кад се деси, а десило се, да те избеглице буду заглављене на територији Србије, односно када започне процес враћања лица чији су захтеви за азил у западноевропским земљама одбијени, истиче Јанковић.

Он подсећа да је Заштитник грађана 2014. године упутио препоруку надлежним органима о томе како треба поступати кад су у питању избеглице, странци, мигранти који се затекну на нашој територији. Те препоруке, око 30 њих, биле су усмерене на то да се направи одређен систем. Међутим, те препоруке нису поштоване.
- Заштитник грађана је препоручио да се доследно примењује закон и да се врши регистрација свих оних који су незаконито ушли у Србију. Такође, препоруке су да се тим људима омогући пре свега хуманитарно збрињавање и поштовање њиховог достојанства и телесног интегритета, као и подношење захтева за азил, након чега би уследила једна ажурна процедура, објашњава Јанковић. Међутим, како додаје, тако није рађено, па смо имали ситуацију почетком 2015. године да су паушално даване свим избеглицама потврде да су тражиоци азила, иако то нису сви били. Тада је дато 600.000 потврда, али су све те избеглице отишле, што говори да је у Србији немогуће спровести ефикасну процедуру.

- Сад Србија, што је и очекивано, мења свој курс. Мађарска је смањила број људи које пропушта у своју земљу, али их и враћа, тако да је однос отишлих и враћених малтене изједначен. С друге стране, граница са Хрватском такође није проходна, па је изгледно да ће се у Србији број избеглица увећавати, напомиње Јанковић.

У Србији тренутно борави пар хиљада миграната и они су суочени са затвореним границама. Једини мост, како додаје наш саговорник, који им омогућава да наставе пут јесу кријумчари, с којима се Србија истовремено бори. Тренутно, према подацима, 600 до 1.000 избеглица дневно борави у магацинима иза аутобуске станице, у крајње нехуманим условима, а одбијају да оду у неки од прихватних центара из страха да ће бити депортовани натраг.

Либерални приступ Србије у погледу мигрантске кризе с једне стране је похвалан, међутим, објашњава Јанковић, није се увиђало да је такав приступ стварао простор управо за појединце и групе, можда чак и за оне који су повезани с влашћу, да искористе и злоупотребе њихов положај незаштићених, будући да нису били под непосредним надзором власти.

Аутори: Јасмина Лукач и Александар Рокнић

Нисам се одавно видео са Вучићем - Нећу да се правдам што радим свој посао - Синергија између изјава председника Владе, министара Вулина и др Стефановића и писања појединих медија о мени је очигледна

Београд - У најширем смислу, опозиција сам сваком ко себе помеша са државом, а власт са неограниченом моћи. Уставом утврђен посао Заштитника грађана је контрола рада органа власти - не опозиције, медија или грађана (чак ни када грубо крше закон), већ власти. Према томе, само радим свој посао онако како је утврђен Уставом наше земље и како га раде и у другим земљама са неупоредиво већом традицијом институције омбудсмана, каже за Данас Саша Јанковић, заштитник грађана, одговарајући на питање зашто добар део јавности у њему као представнику независне институције и грађанским покретима попут Иницијативе „Не да(ви)мо Београд“ види главну опозициону политичку снагу, а не у политичким странкама које су у опозицији.
Јанковић је у понедељак посетио редакцију Данаса и разговарао са уредницима о раду институције Заштитника, о грађанским правима, владавини права и другим темама.
Заштитник грађана објашњава да власт оне који се позивају на законе, правила, институционални ред, уставну и законску поделу надлежности, једнакост свих пред законом, поштовање демократске процедуре - сама проглашава опозицијом.

- Вероватно има више разлога за то. Прво, неки људи нису навикли да постоји орган власти који критикује рад других органа власти, већ им искуство говори да је онај који критикује власт - опозиција. Да је само то у питању, са мало едукације лако би тај проблем решавали. Међутим, овде је суштина нешто друго:
оно што ради моја институција, и још неке, сама власт проглашава за опозиционо деловање! Не пада ми на памет да њима нешто објашњавам, још мање да се због тога правдам, јер знам да то раде свесно, мислећи да ће тако лакше да се бране од критике. Отприлике - „није Јанковић утврдио пропусте у раду Полиције у Савамали што их је стварно било, већ зато што је опозиција и жели да руши власт, а та опозиција док је била власт она је...“. Можда понекога и збуне том вишеструком заменом теза, али штета је много већа. Наиме, ако за опозицију проглашавају неког ко тражи да однос грађана са државом буде заснован на предвидивим и фер правилима, која важе исто за свакога, а не на самовољи, корупцији, сили и људима изнад институција и закона, шта тиме говоре какву то власт они, као супротност таквој „опозицији“, граде? Тако оне који не устукну пред таблоидним утеривањем страха јавност препознаје како супротност уобичајеном понашању. Али не као политичка опозиција, већ опозиција систему „вредности“ који признаје једино силу, замену теза и новац.

Са чиме се суочавате због те потребе јавности да се за вас политички везује? И коју штету (или можда и корист) од тога има институција Заштитника грађана?
- Са више напада власти и више видљивости. Напади наносе штету институцији, не само мени лично. Неосновано политичко етикетирање настоји да поткопа сам њен темељ. Нисам присталица ПР теорије да је свака видљивост добра. Али још мање је добро да се повлачењем пред голом силом од институције направи крпа. Такав став данас привлачи пажњу и нападе, али и подршку.

Како коментаришете наводе власти да сте у отвореној кампањи за председника зато што учествујете на низу трибина по Србији, што сте говорили у Британском парламенту, те да је за потребе кампање Бојана Маљевић снимила и предизборни спот?
- Чије наводе? Немам намеру да се правдам због тога што радим свој посао, на начин на који сам га увек радио, само то неко можда није примећивао. За скоро
10 година посетио сам преко 25 градова и општина у Србији, многе више пута; разговарао са челницима локалних самоуправа, представницима медија и локалних удружења, примао притужбе, представљао годишње извештаје. Ишао сам и на положаје на копненој зони безбедности, и у затворе и у касарне, једино нисам на овој дужности спавао у њима нити мислим да треба, можда је то проблем? Посебно немам намеру да коментаришем непостојећи „спот“. Најмање три године покушавали смо да нађемо средства, не за спотове, већ едукативне и превентивне емисије о темама и случајевима из рада Заштитника грађана, по угледу на аустријског омбудсмана који једном седмично на националној телевизији, у ударном термину, пола часа представља интересантне случајеве и то има огроман превентивни ефекат. У буџету никад није било пара, одбиле су нас неке амбасаде, на пример Норвешка, јер објективно и немамо капацитет да се бавимо ТВ продукцијом; причао сам о тој идеји свима, сећам се рецимо продукцијске групе Мрежа која је ипак одлучила да ради случајеве Европског суда за људска права. Рекао сам за ту идеју и госпођи Маљевић, она је написала пројекат, нашла средства, окупила фантастичну глумачку екипу... ми смо одабрали случајеве, моји сарадници су ишли на снимања, неки сјајни људи из јавног живота који истински цене људска права и правну државу, колеге повереници... али вишак сам у програму некоме био само ја и ја сам се и повукао. Да би грађани Србије уопште имали прилику да виде такву емисију.

Ако одлучите да искористите своје уставно право и кандидујете се за председника Србије, када ћете то објавити?
- Ако и када и одлучим. Толико пута сам то већ рекао.

У опозиционим партијама Данасу су рекли да сте већ одлучили да будете независни председнички кандидат. Били сте љути због те информације коју смо објавили.
- Да сте је објавили како сте сада рекли, не бих имао основ за деманти, само бих можда био непријатно изненађен брзоплетим објављивањем нетачне и непроверене информације из анонимних извора о нечему што није хитно, и што сте лако и у разумном року могли да проверите. Мада, искрено, било би ми чудно што очекујете да потврдим или порекнем паушалну тврдњу анонимних извора, али за Данас бих то учинио, јер се то срећом не дешава често, чак мислим да ми у прошлости тако нешто никад нисте ни тражили.

Сматрате ли да је оштар тон и објављивање преписке са нашом новинарком коректан однос према медијима, а посебно према Данасу који веома цени и подржава ваш рад?
- Могао бих ја да питам да ли је објавити без моје потврде на насловној страни „Саша Јанковић одлучио да буде независни кандидат“, и то без икакве резерве нити цитирања извора, коректан однос листа према дугогодишњем саговорнику, а да то још и није тачно? Даље, тежимо објективности и Данас и ја и стога ни помињање подршке досадашњем раду у оваквом контексту није сасвим принципијелно. За јавни интерес за који радимо није пресудно у каквим смо „односима“, већ да ли је јавност објективно, потпуно и истинито информисана, што је право грађана које морамо да поштујемо, а само за нас је ваљда битно да ли смо непријатност могли избећи. Коначно, нисам објавио никакву приватну преписку, већ новинарско питање, као што би и новинарка објавила мој одговор, да га је сачекала. Не схватам зашто би то шта ме је службено питала новинарка било тајна? Одговор на прво питање је сигурно „не“, а на друго мислим да је позитиван, могли смо и требало је.

Ви сте један од људи против којих се у таблоиду Информер и на ТВ Пинк константно спроводи страховит медијски линч. Како је живети под таквим притиском?
- Другима је можда теже. Ја имам неке јаке ослонце, у породици, домаћој јавности, неким домаћим и страним институцијама. У време највиднијих напада, добио сам и највреднија признања. Многи немају никакву шансу да одоле кампањама. Неки од њих су ми се обраћали, али ја немам овлашћења ни над медијима ни над судом, а представнике власти који су кршили њихова права ја немам моћ да казним. Они се чак, ироније ли, пред необавештеном јавношћу позивају на своје грађанско право изражавања. Због других људи који су то прошли, немам право да говорим о себи.

Зашто не тужите медије који вас, попут Пинка и Информера, оптужују чак за саучесништво у убиству? Драган Ј. Вучићевић то што га нисте тужили доживљава као „доказ да су њихови наводи тачни“.
- Како тај човек нешто доживљава заиста не знам. Могао бих заиста да тужим и њега и много других из те школе понашања за клевету, увреду, да тражим накнаду штете и сличне ствари. Али по питању клевете - ако неко заиста верује шта на тим страницама пише - нека верује, мени се чини да је оно увреда за интелигенцију сваког мислећег човека. Не осећам се ни увређеним - људи одређених особина не могу емоционално да ме повреде. Страшно тешка ми је и данас смрт блиског пријатеља и бол његове породице, али шта о томе пишу и причају Вучићевић или Митровић, заиста ме не дотиче.

Мислите ли да је тај однос „режимских“ медија према вама одлука само тих медија, или је у питању одлука на некој „вишој“ инстанци?
- Синергија између изјава председника Владе, министара Вулина и др Стефановића и писања појединих медија о мени је очигледна. Да ли је случајна, свако нека цени за себе.

Власт вас константно напада а напади су интензивирани након што сте објавили извештај о Савамали. У каквим сте односима с премијером?
- Нисмо одавно имали састанак.

Једно време сте сумњали да вас прате. Да ли је тај случај разрешен и каква је тренутна ситуација? Осећате ли се безбедно у Србији?
- Не бих о томе причао. Ово је моја земља и у њој сам, без обзира на све, свој на своме.

„Фантомско“ рушење у Савамали ни шест месеци после није решено, мада је ваша контрола утврдила да постоји нека веза рушитеља и полиције. Како данас видите тај случај?
- Као парадигму погрешног пута ка напретку. Преко леђа правне државе, сигурности грађана, интегритета институција, поверења, истине, здравог разума.
Власт у Србији требало би да је довољно снажна да призна свима очигледну грешку, исправи је и без терета крене даље. Сваки дан је све теже да се то уради.

Очекујете ли било какав епилог афере Савамала и зашто надлежни тај случај толико одуговлаче, чак се, чини се, инате?
- Не знам зашто неко други нешто ради, ја немам исту логику као они. Рекао бих да се то могло врло брзо решити, а зашто није, не схватам. Полиција и правосуђе ове земље то могу и знају да ураде за трен, а не да, како одређени увек „добро обавештени“ листови пишу, сазнања о томе полицајци предају страним службама зарад „заштите“.

Власт сматра да су протести Иницијативе НДБГД плаћени из иностранства да би дестабилизовали Србију. Били сте на једном протесту као заштитник грађана.
Какав је ваш утисак о том бунту?
- Пратио сам један протест са сарадницима у сврху контроле поштовања Уставом гарантованог права на окупљање. То посебно због тензија и опасних тврдњи о издајницима, плаћеницима, које су се са државног нивоа чуле према људима који се окупљају да би у ствари тражили државу, тражили да сваки њен орган ради посао због кога је основан и примењује закон подједнако на све, јер нас само то чува од идућег ноћног рушења ко зна чега. Било је и информација са претходних сличних скупова да су поједина лица, можда чак и службена, спречавале окупљање и кретање грађана. И задовољан сам што сам установио да су органи безбедности и градске службе на самом скупу радиле коректно, то сам без одлагања саопштио.

Како ћете случај Савамала представити у годишњем извештају о раду омбудсмана који подносите парламенту Србије?
- Увек отворено и детаљно, јер имам два циља. Један је да одговорни за пропусте у органима јавне власти сносе одговарајуће последице, а други да се таква манифестација гажења, приватизовања и потчињавања правне државе и грађана маскираним интересима више никада не деси. Ти циљеви су нераздвојиви.

Скупштина није расправљала ни о претходна два ваша извештаја, али је владајућа странка поводом последњег изнела низ замерки на скупштинском одбору, од којих су неке биле потпуно бизарне, попут оних да у радно време шетате пса. Како коментаришете такав однос владајућих посланика?
- Не знам како да коментаришем такву таблоидизацију највиших институција, ако не могу да је спречим, бар у њој не морам да учествујем, па ћу о томе да ћутим.

Да ли очекујете да ће Скупштина у догледно време заказати расправу о извештају за 2015?
- Народна скупштина није разматрала ни извештај за 2014. годину, камоли 2015, а ево при крају смо 2016. године. То је не само кршење прописа, већ потпуно несхватљиво понашање, чији даљи ток не могу и не желим да предвиђам. Садржина извештаја је јавности доступна, медији и грађани су веома заинтересовани за њих.

Антрфиле : Спекулације

У 2017. вам истиче мандат омбудсмана. Јавност спекулише чиме ћете се бавити посла тога. Шта бисте ви волели да радите?
- Заштита права грађана је мој позив ево скоро 10 година, а радим за државу или се њом бавим преко 20. Верујем да ћу и даље да радим на заштити и унапређењу права грађана, изградњи демократских институција, посебно изградњи поверења грађана у њих. Сматрам се привилегованим, јер радим посао који волим и у чију сврху, упркос свим изазовима, дубоко верујем.

Стање

Како бисте оценили стање грађанских права у Србији?
- Стање права грађана у Србији обележавају економске недаће великог броја људи и мањак правне сигурности. Поред традиционалних рањивих група - јако сиромашних, деце без родитељског старања, жена, интерно расељених, Рома... може се рећи да је најугроженији „обичан грађанин“, дакле онај ко нема или не тражи везу, ко очекује да ће до истека прописаног рока његов захтев бити решен, ко у болницу иде само са здравственом књижицом, ко фирму отвара због зараде, а не субвенције; ко је градио легално, ко од последњег динара враћа дугове и плаћа порезе... Има земаља у којима је много горе, али ми можемо, имали смо предуслове за много боље.

Intervju Saše Jankovića sarajevskom magazinu Dani

Autor: Tamara Nikčević, 09.09.2016.

Srbijanski zaštitnik građana objašnjava zbog čega, uprkos velikom interesovanju javnosti, predistražni postupak u slučaj rušenja objekata u beogradskoj Savamali još nije okončan, čija je dužnost da novinare, korisnike društvenih mreža i opozicione lidere zaštiti od premijera Aleksandra Vučića koji ih javno naziva ološem, lopovima i prevarantima i hoće li biti kandidat udružene opozicije na predsjedničkim izborima 2017.

Više javno tužilaštvo u Beogradu protekle je nedjelje saopštilo da je i nakon četiri mjeseca, predistražni postupak u slučaju rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici “u toku”? Zašto se taj predmet toliko odugovlači, šta mislite?

Zato što zakon ne važi uvek za sve podjednako, zato što se neki državni organi, pored zakona, pridržavaju i zahteva ili očekivanja vlasti; u krajnjem, zato što je politička volja ponekad, za neke ljude, iznad zakona. To je suština koju ponavljam, jer se sa druge strane taj izuzetno važan slučaj pokušava banalizovati, svesti na “rušenje baraka” ili predimenzionirati u “rušenje vlasti”, sve kako bi, uz protok vremena, nalogodavci i počinitelji tog samovlašća bili abolirani.

Mislite, dakle, da bi se moglo dogoditi da, poput “afere helikopter” ili prebijanja Andreja Vučića tokom beogradske Parade ponosa 2014, i “slučaj Savamala” postane još jedna u nizu neriješenih i zataškanih afera koje se vezuju za aktuelnu vlast?

Moglo bi, ne bi bila prva. Ali privremeno. Takve afere se mogu gomilati sve do momenta dok neki, možda mnogo manje težak slučaj, ne bude okidač za erupciju nezadovoljstva. A to bi trebalo izbeći.
Tome služe institucije – da se stvari rešavaju, a ne guraju pod tepih. Vlast u Srbiji trebalo bi da je dovoljno snažna da prizna grešku, ispravi je i bez tereta krene dalje.Kao Zaštitnik građana, izabran sam baš da bih utvrđivao i vlast opominjao na takve greške, ona ih ispravljala, a građani rekli – u državi postoji kontrola i odgovornost i imamo poverenja u sistem. Stvari, međutim, ne idu u tom pravcu. Ne znam kakav će konačan ishod biti, ali slučaj “Savamala”, uz još neke koje ste nabrojali, naneo je ogroman udarac poverenju građana u državu.

Kada već govorite o svojim dužnostima, imate li utisak da se u kontrolisanim medijima ono što je Vaša obaveza diskvalifikatorski interpretira kao Vaš politički angažman?

Nije to utisak, to je materijalno dokazivo, činjenica. Ne veruju oni stvarno u to, već je to metod da se institucije na silu uvuku u političku arenu, u kojoj je, prema pogubnom preovlađujućem shvatanju, sve dozvoljeno; a onda, u svom ringu, sa svojim medijima kao sudijom, dele udarce ispod pojasa kao u onom starom crtaću u kome, čini mi se Duško Dugouško, na delu pokazuje zbunjenom protivniku šta sve nije dozvoljeno. Pitanje je zašto se to radi, zbog čega vlast zalaganje za vladavinu prava proglašava za opoziciono delovanje, a zaštitnika prava građana za političkog protivnika – to valjda ne znači da je vlast u suštini protiv tih vrednosti i ciljeva? Po službenoj dužnosti, verujem da nije, već samo nije navikla na kontrolu. Nikako ne bih, da sam politička vlast, ombudsmana tretirao i predstavljao kao političkog protivnika. To je mač sa dve oštrice.

Da se vratimo događajima u Savamali, koje je predsjednik Vlade nazvao “rušenjem tri barake”...

Građani nisu protestovali zbog tri barake, ni zbog organizatora protesta, ni zbog opozicije, ni zbog Zaštitnika građana koji je do sada jedini državni organ koji je slučaj, u domenu svoje nadležnosti, ispitao i niz nezakonitosti nepobitno utvrdio.

Nego?

Protestovali su jer im neko pred očima drsko lomi pravnu državu, zloupotrebljava policiju, ponižava tužilaštvo, vređa inteligenciju, gazi im građanski ponos. Građani su na ulici zahtevali institucije u koje mogu da se pouzdaju, koje rade svoj posao i za koje su i “vrh gradske” ili neke druge vlasti, i prodavac lubenica i polovnih udžbenika pred zakonom jednaki. Ne traže oni da se “barake” ponovo podignu, već da pravna država stane na noge, a onaj ko ju je sapleo da odgovara.

Pretpostavljam da je to danas veoma teško obezbijediti. “Svestan sam da moja funkcija zahteva da građanima ulivam veru u snagu vladavine prava i opredeljenost države da zakon važi noću i danju, podjednako u Beogradu, Subotici, Ljuboviji, Boru, Vranju... I podjednako za svakoga”, rekli ste nedavno.

Sa jedne strane jeste teško, jer postoji toliko pojava zbog kojih moje reči zvuče idealistički i zbog kojih mnogi misle da sam naivan čovek ili da ni sam ne verujem u ono što pričam. Sa druge nije, jer su te reči tačan i iskren odgovor na preku unutrašnju potrebu ljudi. Građani žele da im neka zvanična institucija potvrdi da nenormalno u međuvremenu ipak nije postalo normalno, da se svet nije okrenuo naglavce, da to što se moralna i zakonska pravila krše nije postao novi zakon, već sistemska greška protiv koje moramo da se borimo.

Kako? Šta, recimo, mislite o protestima Ne da(vi)mo Beograd, kako Vam oni izgledaju?

U svakoj zemlji i u svako vreme građani moraju pokazivati nosiocima vlasti da su spremni da, ako vlast guši ili ignoriše institucionalne korektive, budu konačni, krajnji korektiv i čuvar sopstvenog dostojanstva. Srbija, i uopšte, naš region, ima slobodarske ljude i svako ko računa da su oni suviše razočarani, izmoreni, zbunjeni, nezainteresovani ili možda lenji, vara se. Da li zakon važi podjednako za sve, ili je nekome sve dozvoljeno, a drugi ispašta i zbog najsitnijih prestupa, pitanje je ljudskog dostojanstva, ne politike.

Karikaturista Dušan Petričić je u intervjuu za Dane rekao da se građani plaše Aleksandra Vučića. Plaše li ga se?

Veliki Petričić naravno nije pogrešio. Ali strahova ima raznih. Ne dotiče me mnogo strah onih koji se plaše jer dokaze o nekom njihovom nezakonitom poslu vlast drži u fioci da bi ih po potrebi disciplinovala. To što su takvih slučajeva fioke pune, a sudnice prazne ne govori dobro o vlasti, ali ni te ljude ne čini boljima. Ne boli me ni strah dela intelektualne elite koja, čuvajući svoje sitne privilegije, ćuti dok se osnove društva klimaju. Elita je elita samo ako se njen glas čuje kada je najpotrebnije i najteže. Ona je vrh, prva, a ne dno, poslednja. Od svih strahova priznajem samo strah ljudi kojima posao od koga s mukom izdržavaju porodicu zavisi od nekog nabusitog partijskog aparatčika koji je zaseo na državnu ili lokalnu funkciju, u javno preduzeće ili upravni odbor i tamo leči svoje komplekse. Pretpostavljam, čak verujem da Aleksandar Vučić ne želi da takvi ljudi strahuju. Ali strahuju, s razlogom.

Znači li to da je Srbija ipak zemlja “autokratskog populizma”, kako ste jednom rekli?

Ne samo Srbija. Autokratski populizam širi se kao pogrešan odgovor, lažni lek za birokratsku samodovoljnost u koju su zapale mnoge države i organizacije širom Evrope i sveta. Oslanja se na nezadovoljstvo građana zbog korupcije i nezajažljivih elemenata globalizacije koji su izmakli kontroli i kao odgovor nude, manje ili više uvijeno, stav da u stvari prava građana, pluralizam ideja, politika i mišljenja nisu dobri i da su dovoljni jedan vođa i mnogo istraživanja javnog mnenja. U banalnim stvarima vođa će se priklanjati ukusu većeg ili bar glasnijeg dela populacije i tako simulirati legitimitet, na primer učešćem u političkom talk showu sa folk-zvezdom i portparolkom hitne pomoći (dok istovremeno nema javnog sučeljavanja sa liderima opozicije), a u ozbiljnim stvarima odluke neće donositi u institucijama, već sam ili u krugu “najbližih saradnika”. To teži nekom obliku autokratije, zar ne? Vođa nije zamena za pristojan život i dostojanstvo.

Kako to da ste u takvom sistemu ponovo izabrani za Zaštitnika građana? Oboje znamo da se pretjerano ne sviđate vođi...

Jedna lasta ne čini proleće, ako je neoprezna ili sujetna, samo može da bude iskorišćena za predstavu o proleću. Kao što ni kritički tekstovi u pojedinim novinama nisu dokaz da na javnom TV servisu i uopšte u medijima nema cenzure. Moj izbor i ostanak na funkciji samo su, za mene, dokaz da Aleksandar Vučić loše stvari ne radi sa predumišljajem. Da radi, rekao bi – pustite tog Jankovića da priča šta hoće i nemojte ga napadati – ne može nam ništa jer nema ni izvršnu, ni sudsku ni zakonodavnu vlast, a lepo izgleda kao demokratski dekor. Ali ja sam stalna meta, dok istovremeno relativno visok procenat preporuka biva izvršen – mnogim ljudima moja institucija pomogne. Zbog toga nisam davno dao ostavku.

Zbog čega Vam se sve kao Zaštitniku građana danas ljudi najčešće obraćaju?

Bez obzira na to da li je reč o ekonomskim i socijalnim ili građanskim i političkim pravima, građane boli – nepravda. Sećam se, a ima tome više od pet godina, čoveka koji je, iako pritužbu može da pošalje na različite načine, sa severa zemlje došao u Beograd i insistirao da sa mnom razgovara lično. Nakon prvog dela njegove priče, ljutnuo sam se na njega što mi oduzima vreme žaleći se na sudiju čiji rad ionako nemam pravo da kontrolišem, a koja je donela presudu protiv njega jer gradskom preduzeću nije platio račune za grejanje. Rekao sam mu “kako se usuđujete da se žalite, ja od loših postupaka vlasti štitim građane koji poštuju zakone, a ne suprotno”. Onda mi je pokazao dokaze da je toj sudiji ista gradska toplana otpisala višestruko veći dug od njegovog! Preko 20.000 ljudi obratilo mi se prošle godine, svako sa svojom mukom i svojim razočaranjem.

“Građanin koji poštuje zakon, koji ne traži vezu; koji očekuje da neko pravo ostvari zato što u zakonu piše da ga ima, a ne zato što je glasač stranke ili što neko ima dobru političku volju; građanin koji svoje obaveze prema drugima i državi izvršava na vreme i veruje da će i ona prema njemu isto; građanin koji poštuje pravila uopšte – takav građanin se danas oseća najobespravljenije”, piše u Vašem godišnjem izvještaju za 2015. Citirajući navedenu ocjenu, pisac Dragan Velikić u posljednjem NIN-u kaže kako su samo takvi građani “zalog za bolje sutra. Bez njih Srbija nema budućnosti”. Jeste li saglasni sa Velikićevom ocjenom?

Naravno. Sjajno je što umetnici, književnici imaju potrebu da pročitaju izveštaje Zaštitnika građana, iako to ne moraju. Nažalost, imamo predsednika Vlade i neke ministre koji uporno ističu da to ne rade, iako to nije istina.

Kome da se, gospodine Jankoviću, obrate novinari, korisnici društvenih mreža, opozicioni lideri koje je taj predsjednik Vlade nazvao “ološem”, “lažovima” i “prevarantima”? Otkud takav jezik?

Država bi trebala da govori jezikom propisa i procedura i da svoje funkcije ostvaruje kroz institucije, a ne kroz reči, pogotovo tabloidne. U prošlosti se, međutim, zaklanjanje suštine formom, sakrivanje nerada i korupcije birokratskim frazama i izgovorima toliko smučilo narodu, da su “sočne” kritike novinara, satiričara, repera i drugih publicista, koji su stvari u državi počeli da nazivaju pravim imenima, postale melem na ranu. Ljudi na vlasti su onda uvideli popularnost takvog nastupa i, kao i za mnoge druge stvari, rekli “pa mi to možemo bolje, možemo mi da budemo veći narod od naroda”. Krenulo je takmičenje u lažnim niskim primanjima, odricanju od dnevnica (ionako smešnih za njihove kriterijume), u lažnoj skromnosti, asketizmu, lažnim radnim navikama. Učešće političara u rijaliti emisijama, čega bi se stideo svako pristojan, najbolja je ilustracija onog o čemu pričam. Vrh su uvrede koje dolaze sa državnih funkcija, pojačane tabloidnim zastrašivanjem, koje nisu gest slobode govora, već uterivanje straha. Našim regionom sa zvaničnih mesta odjekuje rečnik nasilja, ne države. Većina nevladinih organizacija u svojim saopštenjima i javnim nastupima koriste jezik primereniji javnom životu od mnogih vladinih funkcionera.

Pokušaj revizije istorije posljednjih je nedjelja navodno bio povod za početak verbalnog rata o kojem govorite, i to na relaciji Beograd-Zagreb i Beograd-Sarajevo. Ko od tog vrijeđanja, od tog rječnika nasilja ima koristi?

Razumljivo, mnogi su zabrinuti da bi se situacija mogla oteti kontroli. Čak i ako je u pitanju “samo” pozorišna predstava radi pridobijanja nacionalistički nastrojenih glasača i skretanja pažnje sa životnih problema, sve to je opasno i mučno. Od toga koristi mogu da imaju samo lažne političke elite koje nam prete da od lošeg uvek ima gore i zato im se, valjda misle, ne treba zamerati.

Uzgred, kad smo već kod revizije prošlosti, nedavno je objavljeno istraživanje koje pokazuje da čak 65 procenata građana Srbije misli da 5. oktobar nije promijenio ništa ili da je to bio početak propadanja Srbije. Šta Vi mislite o 5. oktobru – jesu li i zašto iznevjerena očekivanja građana – a šta o pokušaju rehabilitacije Slobodana Miloševića?

Da, očekivanja građana od 5. oktobra su izneverena, to je sasvim jasno. Jedino gore od toga je pokušati da se na račun grešaka posle 5. oktobra rehabilituje čovek koji je Srbiju uveo u konflikt sa gotovo svim okolnim narodima, i svetom, sve te konflikte izgubio, a svojoj zemlji doneo višedecenijski imidž problematičnog gubitnika od koga se i danas oporavljamo. Plaćao sam hleb, kad ga nađem, milijardama dinara; prodavao benzin na ulici, bio u ratu, plakao gledajući ljude oterane Olujom, stideo se zbog Srebrenice i sa šestomesečnim detetom bežao iz bolnice pred krstarećim NATO raketama. A to je ništa, stotine hiljada ljudi su prošle neuporedivo, nezamislivo gore od mene, i neko će sada da kaže da je alfa i omega moje države u to vreme u stvari tragična figura prema kojoj je načinjena istorijska nepravda! Neće biti.

Ima li nešto što Vlada Srbije radi kako valja?

Naravno, ali o tome njeni čelnici toliko pričaju da im moja pomoć ne treba. Evo, ipak: odnos prema LGTB populaciji je svakako bolji nego ranije. I dinar je relativno stabilan. Penzije su, ako ništa drugo, redovne, mada su penzioneri uskraćeni za njihov pun zarađeni iznos. U zdravstvu je bar zaustavljen višedecenijski pad dostupnosti usluga, čak se lagano podiže iz mrtvih. Ima pozitivnih stvari.

Strane diplomate i briselska administracija ne samo da misle da ima pozitivnih stvari, nego su “impresionirane” reformama koje Vlada Srbije sprovode. Kako to?

Mislim da oni imaju stvarno niska očekivanja od nas. Nije jedini reper za Srbiju vreme ratova devedesetih. Ponekad pomislim da od Balkana ne očekuju više nego da se sami od sebe ne pobijemo međusobno. Dok sam radio u OEBS-u, pitao sam često kolege strance odakle im hrabrost da dođu u Srbiju i drže seminare sudijama, tužiocima, policajcima, poslanicima... često ljudima sa više škole i iskustva od njih samih. “A kad ste tako obrazovani i pametni, kako vam onda ništa ne funkcioniše?”, upitali bi me oni vispreniji među njima. Na to pitanje ni danas nemam odgovor. Možda zaista nismo tako dobri i pametni kao što se sami sebi činimo; sigurno nismo, ali sam siguran i da možemo više nego što je puko preživljavanje. A oni su izgleda impresionirani što (još) preživljavamo. Od nas ja očekujem više nego oni, to je valjda normalno.

Znate da Vas dio javnosti doživljava kao najozbiljnijeg političkog protivnika ove vlasti. Čime ste zaslužili takav status, šta mislite?

Samo radim svoj posao onako kako mi savest i znanje nalažu. Ali što je scena očišćenija od onih koji tako rade, to je više reflektora upereno u one koji preostanu. Srbija je moja zemlja, ne dozvoljavam da je iko veći patriota, rodoljub, Srbijanac i Srbin od mene, niti mislim da je manji; niti iko uopšte ima pravo da mene ili bilo koga premerava po tim kriterijumima. Svoju zemlju i narod volim najviše, ali ne mislim da su drugi narodi i zemlje lošiji ili bolji. Prihvatam odgovornost za ono što radim, ali ne pravdam se nikome što se držim zakona; slušam tuđa mišljenja, ali ne idem bilo gde po svoje. I nisam jedini takav, da se zna.

Hajde da Vas pitam ono što Vas posljednjih dana mnogi pitaju: hoćete li se, dakle, kandidovati na predsjedničkim izborima 2017.? Istraživanje koje je objavio beogradskiDanas pokazuje da bi premijer Vučić, ako bi se kandidovao na predsjedničkim izborima 2017, osvojio oko trideset procenata podrške, da bi opozicioni lideri dobili manje od deset procenata, dok biste Vi kao potencijalni kandidat za tu funkciju osvojili petnaestak procenata.

Citirate istraživanje prema kome bi neko drugi pobedio i pitate me da li bih se kandidovao? Radite li za Aleksandra Vučića?

Opet odbijate da direktno odgovorite na to pitanje? Da li to ima veze sa tabloidnim linčom kroz koji ste prošli?

Čoveka to ili polomi ili ojača, ja nisam slomljen. Greška je misliti da čovek treba da se navikne da ne bi pukao. Ne treba nikada da se naviknemo na to, tabloidno linčovanje ne sme nam postati normalna, uobičajena stvar čak i kada je deo vladajućeg sistema i kada ga pravosuđe i regulatorna medijska tela ne sankcionišu. Zlo ne prestaje da bude zlo zato što je veliko i često. A ništa ne traje večno, o tome treba uvek da razmišljaju svi na vlasti i sve ulizice vlasti.

Na pitanje o kandidaturi ne odgovaram pozitivno jer Srbija ima predsednika i predsednički izbori nisu raspisani, a ni negativno, jer svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i bude biran za predsednika Republike, pa valjda i ja – zašto bih se tog prava odricao samo zato što se vlast trudi da to uradim..

Страна 6 од 48