Сва људска бића се рађају слободна и једнака у достојанству и правима, и сваком људском бићу припадају сва права и слободе без икаквих разлика на расу, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, стоји, између осталог, у Декларацији УН из 1948. године.
Без обзира на позивање на ову и друге међународне декларације, повеље и остале законске списе из области људских права и даље се свакодневно суочавамо са стварношћу која нас упозорава да се зајамчена права у великом броју случајева не остварују. Штавише, да је потребно основати контролне институције које прате да ли се права остварују и у којој мери. Администрација која не одговара на захтеве грађана, неуплаћене зараде и доприноси за раднике, неправилности приликом запошљавања, тежак положај најсиромашнијег дела популације, али и немогућност приступа јавним установама толико неопходног особама са инвалидитетом, само су неки примери од 120.000 обраћања грађана упућених Заштитнику грађана. Отуда је и његова улога између осталог, као независног органа, да уочене неправилности у функционисању државе, које за последицу повлачи и слабљење положаја грађана у свим сферама, не само констатује већ и кориговањем рада државних органа и институција ојача, као уосталом и њих саме.
Упоредо са изградњом институција суочавамо се са предрасудама које су такође често препрека развоју хуманог друштва. Ако је друштво хумано, онда у њему има места за све људе, без обзира на њихову особеност и специфичност. Солидарност међу грађанима не би смела да изостане, без обзира на материјалне тешкоће и недаће друштва и државе. Солидарност треба да постоји не само током празника већ током читаве године.
Сведоци смо нарастајућег насиља које се прелама кроз све друштвене сфере. Оно је видљиво на улици, у школи и породици, однедавно и у највишим државним институцијама. Насилничко понашање све проблеме решава „преко колена“, застрашује неистомишљеника и упозорава оне које то намеравају да буду, шаљући недвосмислену поруку, против - сила је изнад закона.
Насиље у породици, пре свега над женама и децом, код нас тренутно представља најтежи облик угрожавања људских права, права на живот, права на телесни интегритет и душевни мир. Од почетка године у породично-партнерским односима у Србији убијено је 27 жена. Нажалост, ови поразни подаци говоре да ни као држава ни као друштво немамо ефикасан одговор како да се стане на пут овом горућем проблему. Једна од првих мера које сам предузео ступањем на дужност заштитника грађана била је покретање иницијативе против породично-партнерског насиља која је имала за циљ свођења насиља на најнижу разан кроз стварање ефикаснијег кривичног поступка против насилника. Увођење бесплатне правне помоћи жртвама насиља и документовање медицинских доказа од стране судских вештака, уверен сам, поред неоспорне тежине у даљем судском поступку, имаће и превентивну улогу у осујећивању намера евентуалних насилника.
Изузетно важна тема је и положај особа са инвалидитетом, који је и даље незадовољавајући и оптерећен низом проблема, као што су недовољна приступачност јавним установама, неразвијена подршка у образовању, оскудне могућности за запошљавање. Ипак, највеће тешкоће особа са инвалидитетом потичу од неразумевања друштва да их прихвати са свим њиховим особеностима.
Када говоримо о њиховим правима и положају, целокупна јавност треба да зна да се ради о основним људским правима и да то није питање добре воље и хуманости друштва. Уживање права подразумевају, између осталог, и подршку сервиса на локалу, деинституционализацију, образовање и запошљавање, а пре свега присутност на улици и у јавним установама. Подразумева једнакост по свим одредницама широког опсега појма права, коју тражимо и за остале рањиве групе, попут особа лишених слободе, Рома и Ромкиња, итд.
Тежња ка заштити људског достојанства сваког човека представља темељ на коме се заснива мандат институције Заштитника грађана. Стога ће и основни метод рада, кога ћу се држати све време мандата, бити директан разговор са грађанима.
Отворићу врата ове институције свим грађанима којима је помоћ потребна, онима који се не сналазе у бирократском лавиринту прописа и процедура. По правилу у систему, довољног самом себи, оптерећеног предметима, а не људским правима.
Кључна улога ове институције је да грађанина учини видљивим, а људска и мањинска права темељним вредностима на којој се, поред владавине права и социјалне правде, заснива Република Србија.